Obilazak Dvoraca Loare nikako ne treba propustiti ako se zateknete u Parizu. Ukupno ih je 66 i svaki od njih ima svoju "priču".

 

  Iako do najudaljenijih ima i par stotina kilometara, vredi izdvojiti bar jedan dan i posetiti neke od njih. Naime, zbog velike udaljenosti teško je obići više od tri-četiri dvorca za jedan izletnički dan,  ali se nikako nećete pokajati.

Preporučujem i da usput  nabavite (prodaju se čak i na benzinskim pumpama) neku od bogato opremljenih knjiga posvećenih dvorcima. Postoji nekolicina izdanja na preko deset svetskih jezika, a cena im je desetak evra.  Uglavnom su opremljene odličnim kolor fotografijama koje su propraćene istorijskim činjenicama i zanimljivostima. Poslužiće kao odličan vodič za samostalan obilazak ili dopuna agencijskim, odnosno lokalnim vodičima.

Najinetersantniji dvorci, izmedju ostalih, svakako su Chambord, Amboise i Chenonceau.

Chambord je pod zaštitom UNESCO-a, tako da ulaz, na žalost, nije bio dozvoljen početkom maja 2007. kada sam ga posetio s grupom turista iz Srbije. I pored toga, oduševila nas je njegova izuzetna arhitektura. Izgradnja je počela 1519. godine, četiri meseca nakon smrti Leonarda da Vinčija, koji je imao veliki uticaj na arhitekte. Radovi su prekinuti 1525. kada je dva miliona zlatnih kruna (četiri tone zlata) otišlo na otkup otetog kralja i njegova dva sina. Nastavljeni su 1526. i trajali sve do 1800. godine.

 

 

Dvorac Amboise nalazi se u istoimenom mestu udaljenom oko 250 kilometara od Pariza. Kralj Luj XI, krunisan 1461. godine, otpočeo je velike radove kako na poboljšanju utvrdjenja, tako i na izgradnji odgovarajuće rezidencije za kraljicu Šarlotu Savojsku i njihovu decu. Njegov sin i budući kralj Šarlo VIII u dvorcu je proveo detinjstvo. Preminuo je od povreda nakon udarca glavom o dovratak na vratima, koja su vodila u jednu od prostorija korišćenih kao toalet. Nakon devet sati provedenih na dušeku od  slame, koji se nalazio u takozvanom prljavom prolazu, umro je jer se niko nije usudio da ga pomeri kako ne bi bio optužen za ubistvo.

 

 

U kraljevskom apartmanu ovog dvorca primani su državnici drugih zemalja. Na nosećim stubovima naizmenično se mogu uočiti reljefni motivi Bretanje (školjka) i Francuske (ljiljani).

Spavaću soba iz doba renesanse, kao i druge prostorije,  krase tapiserije raznih motiva. Nisu bile samo ukras, već su služile i kao grejna tela u izuzetno hladnom dvorcu. Desno pored kreveta može se videti i  kraljevski nokšir.

 

 

Kralj Luja-Filip noćio je u sobi ulepšanoj crvenim tapetama od svile. Prostorijom, inače, dominira crvena boja, a nameštaj, kao i u celom zamku, veoma je jednostavan. I radna soba ovog vladara napravljena je u sličnom stilu kao i spavaća, a dominatna boja je, takodje, crvena.

 

 

S bedema dvorca očarala nas je prelepa panorama istoimenog mesta, koje odoleva zubu vremena i modernizaciji. Turiste posebno privlači neodoljiv šmek starog francuskog gradića u kome se, izmedju ostalog, nalaze i mnogobrojni restorani, picerije, poslastičarnice i kafići. U ovim ugostiteljskim objektima uglavnom se služe razna peciva i sendviči, a najjeftiniji koštaju četiri evra. Mnoge restorane, inače, odlikuje izuzetno zanimljiva arhitektura.

 

 

I ovaj dvorac i gradić imaju zanimljive veze s Leonardom da Vinčijem. Naime, na samom ulazu u dvorište zamka nalazi se kapela Svetog Huberta u kojoj je sahranjen čuveni pronalazač i vizionar. Njegov grob se, inače, prvo  nalazio u crkvi, u srcu dvorca. Kasnije su posmrtni ostaci premešteni u kapelu, jer su crkva i deo zamka stradali za vreme carevine.

 

 

Le Clos Luce je kuća u kojoj je da Vinči živeo i radio . Pretvorena je u muzej, a nalazi se u neposrednoj blizini dvorca s kojim je spojena tajnim podzemnim prolazima.  Naime, Leonardov učenik,  kralj Luj XII bio je zaludjen tehnikom,  te je noću kroz prolaze krišom  dolazio kod svog učitelja. U nekoliko soba izloženi su neki od neobičnih Leonardovih izuma.

 

 

Aleja duga nekoliko stotina metara, koja vodi do ulaska u dvorište dvorca Chenonceau samo nagoveštava lepotu koja vas čeka. Čim se udje u dvorište dvorca pažnju privlači drveće neobično oblikovanih krošnji. Iza drvoreda je Muzej voštanih figura, vinski podrum u kome se za 1,5 evro može degustirati vino i restoran s pristupačnim cenama kafe i osvežavajućih napitaka. Naspram zamka nalazi se mala kuća prekrivena prelepim cvećem. Skoro ni jedan turista nije odoleo da je ne ovekoveči fotoapartom.

 

 

Chenonceau je, inače, jedini ženski dvorac, gradjen  od 1515. do 1522. godine na stubovima starog mlina. Mnogo godina kasnije kralj Enri II poklonio ga je  svojoj ljubavnici Dijani, koja je, desno od zamka, 1551. napravila baštu i voćnjak na preko dva hektara. Bila je prva koja je jedno pored drugog uzgajala povrće i cveće. U neposrednoj blizini je i vrt kraljice Katarine Mediči, koja je nakon smrti svoga muža proterala Dijanu iz zamka.

 

 

Dijaninom spavaćom sobom dominira portret ljubomorne kraljice Katarine Mediči, koja je, na taj način, želela da stavi do znanja ko zauzima koje mesti u hijerarhiji krune. Slova ispod portreta, a iznad kamina  su, ustvari, stilizovana početna  imena (H)enrija, Katarine i Dijane. U podrumu dvorca je kuhinja, u kojoj se čuva bakarno posudje iz tog vremena.       Ipak, poseban utisak ostavlja   "crna soba bele udovice".

 

Ova prostorija najbolje oslikava mračno raspoloženje kraljice Louise de Lorraine, supruge Enrija III, kada je primila nepotvrdjenu vest da je kralj smrtno stradao u ratnim pohodima. Molila se obučena u belo, jer su ovu boju nosile kraljice u žalosti. Ostatak života Louise je provela u ovoj mističnoj sobi obojenoj u crno  i "ukrašenoj" elementima koji simbolizuju smrt.  S leve i desne strane velikog hola nalaze se prozori s pogledom na reku, koji su svojevremeno inspirisali Luja XIV da u Versaju napravi čuvenu sobu s ogledalima.

Zdravko Graovac

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Putopis napisao siz