Ča je pusta Londra...

Nekome ko je došao iz Srbije i za svojih 30-ak godina sticajem okolnosti nije video baš mnogo sveta van svojih taraba, susret sa jednim takvim metropolisom kakav je London bio je poput detetovog prvog ulaska u prodavnicu igračaka.

Nakon prijatnog i relativno kratkog leta "Austrija erlajnsom" (iz Beograda, sa presedanjem u Beču za nešto više od 3 sata) sleteli smo na aerodrom Hitrou. Poznavši lokaciju jedino preko TV-a i Pekićevog "Besnila", terminal broj 1 je već na samom startu pokazivao da ulazimo u veliki grad. Pasoška kontrola nas je još jednom podsetila da (još uvek) nismo deo ujedinjene evrope, tako da smo morali u red sa "ostatkom sveta". Kontrola je prošla u najboljem redu i osećaj olakšanja i još veće uzbuđenosti pred onim što me tek čeka strujala je celim telom. Sa aerodroma do stanice Viktorija u centru Londona (u čijoj blizini je bio hotel u kome smo odseli) prevezli smo se metroom. Put od 50-ak minuta vožnje prošao je u trenu, susret sa ostalim putnicima svih različitih nacija i rasa i multijezičnošću koja je odzvanjala diljem vagona, činio je da se osećam poput aktera u filmu Vudija Alena ili Spajka Lija, čiji su filmovi uglavnom vezani za urbane metropole i neretke su scene (poput ove moje) snimane u metroima. Na izlazu iz stanice, sa razglasa je odjekivao prijatni ženski glas koji ću čuti još bezbroj puta u narednih 9 dana vozeći se metroom: "Čuvajte se provalije". Mislilo se na prostor između metroa i perona na koji se silazilo. Ova rečenica je toliko popularna da su je dovitljivi englezi iskoristili i da bi nešto zaradili. Na majice i kačkete su nalepili znak podzemne železnice sa neizbežnom rečenicom "Čuvajte se provalije". Nema sumnje da je neko od turista kupio ovaj simpatični suvenir za uspomenu.

Vreme je bilo promenljivo, nisam siguran da mogu tvrditi, baš tipično britansko, pošto su čak i englezi bili prezadovoljni sa velikim brojem sunčanih dana ovog leta. Od 10 dana 8 je bilo bez ikakvih padavina ali uz oblake i neizbežni vetar sa Temze. Temperatura je u proseku bila 10-ak stepeni niža od naše, retko prelazeći 20. stepen.

Na prvi pogled se videlo da je London turistički grad i samim tim sve je bilo podređeno turistima. Crveni dabl-dekeri (autobusi na sprat) su non-stop cirkulisali gradom iz kojih su izvirivale glave turista, mahom japanaca, australaca i amerikanaca i koji su se valjda svaki detalj trudili zabeležiti svojim foto aparatima i kamerama. Zanimljivo je i to da je centar grada maksimalno rasterećen automobilima i uopšte saobraćajem bilo koje vrste, što značajno olakšava turistima bezbedan obilazak svih značajnih lokacija, koje su mahom smeštene baš u centru grada. Osim što je centar Londona prepun muzeja, zamkova, parkova i ostalih zanimljivih lokaliteta, taj deo grada predstavlja i poslovni centar. Pročitao sam podatak da u centru živi 10-ak hiljada ljudi a da u njemu radi više od 300 hiljada i veoma je simpatična scena kada se oko 17 časova, kada je kraj radnog vremena, na ulice slije gomila ljudi obučenih u poslovna odela i neretko sa patikama na nogama i cipelama u ruci, koji hitaju najvećom mogućom brzinom ne bi li što pre uhavatili prvi metro, voz ili autobus za put kući ili ako je u pitanju petak (početak vikenda) do prvog paba na zasluženu pintu točenog piva.

Kao fudbalski zaljubljenik, nisam mogao da dođem u Vatikan a da ne vidim Papu, odnosno u mom slučaju, da ne pogledam bar jednu utakmicu u kolevci fudbala. Sreća mi se osmehnula i umesto jedne, pronašao sam karte i odgledao čak dve utakmice Premijer lige. Na "Krejven Kotidžu" prvog vikenda igrali su Fulam i Everton, atmosfera je bila fantastična a najbolji je bio kraj kad smo posle utakmice svratili na "treće poluvreme" u lokalni pab na "ribu i krompiriće" i točeno crno pivo. Naredne nedelje je bilo još uzbudljivije, na "Stemford Bridžu" su igrali domaći Čelzi i omraženi gosti iz severnog dela Londona, Totenhem Hotspurs. Kontrast Čelzija i radničke četvrti Fulam video se na svakom koraku, stadion je bio duplo veći, sa velikim brojem radnji u kojima se prodavalo pivo i brza hrana, na svakom zidu plazma televizori, na kome su navijači pratili dešavanja sa gradskog derbija iz Mančestera između Junajteda i Sitija i veliki broj redara i hostesa koji su se svim silama i neizostavnim smeškom na usnama trudili da budemo lepo usluženi i odvedeni do svog mesta za sedenje. Utakmica je završila pobedom domaćina od 3:0 i reka zadovoljnih navijača u plavim dresovima uz pesmu se slila u okolne pabove.

Vrhunac boravka u Londonu bio je koncert grupe Koldplej na stadionu "Vembli". Zaista nezaboravan događaj. Megalomansko zdanje kakvo je "Vembli" na prvi pogled ostavlja bez daha. Za neupućene, ovo velelebno zdanje služi samo za odigravanje utakmica engleske fudbalseke (i ponekad ragbi) reprezentacije i finala dva engleska kupa, a pravo da na njemu prave koncert imaju samo najveći svetski muzičari poput Roling Stonsa, Madone i U2. Danas je bio red na Koldplej. I šta da vam kažem…, bilo je to najlepše popodne moga života. Mislim da se razumemo.