Bolje od 4 zvezdice

To je bio moj drugi boravak u Tunisu i poučena iskustvom od prethodne godine, ali i onim što sam čula od drugih koji su letovali u Tunisu, tražila sam hotel od četiri zvezdice. Međutim, prijateljica, koja je u to vreme imala svoju turističku agenciju, mi je preporučila hotel Nozha Beach sa tri zvezdice, uveravajući me da je hotel proveren i da je zaista dobar. Pristali smo nakon kraćeg ubeđivanja i uplatili aranžman za kraj avgusta.Put je prošao prijatno (JAT začudo nije kasnio) i na aerodrom smo stigli u predviđeno vreme, gde nas je sve čekala vodič iz Srbije koja je radila za lokalnu agenciju. Ukrcali smo se u autobus nakon prebrojavanja i deklarisanja ko pripada kojoj agenciji. Putnici su razvoženi po svojim hotelima, a onda je autobus ušao kroz kapiju hotela Hammamet Beach i vodič nam je rekla da se spremimo, jer je to naš hotel. Mi smo se tog momenta sledili, jer smo shvatili da smo, umesto u predviđeni, stavljeni u neki drugi hotel sa tri zvezdice. Vodič nam je samo kratko saopštila da je došlo do promene u poslednjem trenutku. Sada moram da napravim malu digresiju i objasnim u čemu je problem sa hotelima u Tunisu: hoteli sa 4 zvezdice su sigurno dobri i ne možete nikako pogrešiti ako izaberete neki takav – vrlo su luksuzni, sobe su lepe, hrana je raznovrsna i imate sve što vam treba. Sa druge strane, hoteli sa tri zvezdice su prava lutrija – očigledno da tu već postoji neka pometnja u standardizaciji hotela – jer nikada ne znate da li ćete upasti u lep i pristojan hotel, ili ćete provesti svoj odmor u nekoj ruini. Zbog toga smo mi krenuli da paničimo istog momenta i da spopadamo vodiča tražeći objašnjenje za ovo nenajavljeno premeštanje, sve dok nam ona nije rekla da smo, zapravo imali sreće i da je ovo čak i bolji hotel, ali ako ne budemo zadovoljni da će videti da nas nekako ipak prebaci u prvobitno planirani hotel. Kada smo stigli na recepciju, rekla nam je vrlo tiho da onaj drugi hotel, zbog svoje arhitekture izgleda "pomalo socijalno", u šta smo se i mi kasnije uverili kada smo iz radoznalosti prošetali do njega.Recepcija je bila simpatična, lepo uređena i poprilično svetla, ali smo mi i dalje sa zebnjom iščekivali da vidimo sobu. Ljubazni portir nam je poneo stvari do naše sobe i kada smo stigli tamo ja sam prvo uletela da vidim kupatilo – ono što stvarno ne mogu da podnesem je zapušteno i staro kupatilo po hotelima. To mi se toliko gadi, da je u stanju da mi upropasti ceo odmor. Srećom, kupatilo je bilo u redu čak je imalo i slatke pločice. Čula sam kako muž i ćerka radosno komentarišu sobu i kada sam ušla u sobu videla sam preslatku sobu ukrašenu čuvenim nabulskim pločicama, koje su čak bile i po krevetu. Dečji krevetac je bio sav u pločicama i izgledao kao mali krevet iz 1001 noći. I bračni i dečji krevet su bili veoma udobni. Naša soba je gledala na unutrašnjost dvorišta i druge sobe, koje su formirale pravougaonik, pa pogled nije bio neki, ali to nama ionako nije bilo važno, jer nam je soba služila samo za spavanje, tako da nismo imali potrebu da doplaćujemo za "pogled na more". Čak smo i zbog toga mogli da držimo noću otvorena vrata od terase, jer ne volimo da uključujemo klima-uređaj u prostoriji u kojoj spavamo. Jedini problem koji smo zbog toga imali je jedna dosadna i potpuno zbunjena mačka koja nam je stalno ulazila u sobu i nikako nismo mogli da je se otarasimo, iako u sobi nismo imali nikakvu hranu, pošto nema frižidera. Tek posle nekoliko dana sam shvatila u čemu smo grešili – potpuno smo smetnuli s uma da smo u Tunisu i da shodno tome i mačka "govori" arapski, a ne srpski: naše "šic" neodoljivo podseća na zvuk koji oni prave kada dozivaju mačku! :o)Veoma ljubazne i vesele sobarice su čistile sobu svaki dan i čak su nam stalno menjale peškire (za peškire mi nikako nije jasno zašto). Naše pidžame su aranžirale u najrazličitijim oblicima, što je bilo veoma simpatično, čak su i ćerkinog medu za spavanje uspele da uklope u njen "pidžama-aranžman". Zidovi sobe su dovoljno debeli da ne čujete svaki šušanj iz susednih soba, ali ako neko krene da urla i bije ženu, kao što je uradio jedan gost, koji je bio nekoliko soba od nas – e, onda se ori ceo hotel! Suvišno je spomenuti da je dotični bio "zamoljen" da već sutradan napusti hotel.Hotel Hammamet Beach je star hotel, koji je izgrađen kao hotel od 4 zvezdice, ali vlasnicima hotela u Tunisu se više isplati da sagrade novi hotel, nego da renoviraju stari – u stvari, tako i nastaju hoteli od 3 zvezdice, jer se tamo sve pravi po visokim standardima. Ovo je jedan od retkih hotela koji se svake godine po malo renovira, tako da je u veoma dobrom stanju. Verovatno je jedan od razloga zbog koga vlasnik posebno voli ovaj hotel i taj što ovaj hotel ima zaista impresivan park. Naime, vlasnik hotela je prvo dao da se projektuje park i da se posade palme, pa je tek onda započeto sa gradnjom hotela, tako da hotel ima fantastično i bujno zelenilo, a nama je bio omiljeni "tunel od palmi" kroz koji smo svaki dan prolazili.

Ono što je zanimljivo je da pored teniskih terena, otvorene diskoteke i mini-golfa, hotel ima i svoju ergelu, tako da se možete relaksirati i jahanjem. Ima i dva bazena, zatvoreni i otvoreni, a pored otvorenog bazena se nalazi bar, štand sa palačinkama i bina za predstave. Malo dalje od bazena je i terasa sa dnevnim restoranom, koji ima predivan pogled na more. Hotel ima i tzv. maorski kafe, teretanu, saunu i salon za masažu, ali mi te usluge nismo koristili. Plaža koja pripada hotelu je prilično čista i ima velike suncobrane, a dovoljno je velika za sve goste hotela, mada morate poraniti ako želite da uhvatite neko bolje mesto. Dobra stvar je što svoje stvari, peškire i slično, možete slobodno ostaviti na plaži i tako sačuvati svoje mesto i za kasnije, posle ručka, jer tamo ne kradu takve stvari, a i više puta dnevno plažom prolazi policajac na konju, tako da je bezbednost na veoma visokom nivou (a najbolje je što policajac uvek hoće da stane ako želite da pomazite konja). Ležaljke na plaži se naplaćuju i, naravno, duplo su jeftinije nego u hotelima sa 4 zvezdice. Vrlo je čudno što ma koliko kopali po pesku, ne možete naći ni jednu jedinu školjku – kažu da je pesak na plažama donet iz Sahare…Osoblje hotela je sjajno. Iako rade po ceo dan, bez slobodnog dana (za 15 dana, koliko smo tamo proveli, stalno su radili isti ljudi), svi su ljubazni, uslužni i mahom nasmejani. Animatori praktično nemaju radno vreme, jer od ujutru tokom celog animiraju goste raznim organizovanim sportskim aktivnostima, od aerobika, preko raznih "takmičenja", do igranja beach volleyball-a, a uveče je udarni termin za animaciju, kada priređuju poseban program, i na kraju odvode goste u diskoteku do sitnih sati. I pored svega toga oni supevaju da budu nasmejani i veseli i da zapamte gostima imena, ili da im bar daju neki simpatičan nadimak, pošto ne mogu da izgovore baš sve (naročito naša imena, hahaha). Večernja animacija započinje programom za decu, koji je sjajan i toliko ih izmori da posle spavaju kao bebe :o) a nastavlja se sa programom za odrasle, koji uključuje neku vrstu predstave, ali je uglavnom vrlo interaktivna, pa su gosti najčešće uključeni u sve što se dešava na bini.Kuvar koji je preko dana pravio palačinke pored bazena toliko je voleo decu, da je roditeljima pravio probleme sa prepunjenim palačinkama, jer je namigivao deci i smeškajući se sipao čokoladu, orahe, sirupe i ostale stvarčice, dokle god su deca klimala glavom, bez obzira koliko su roditelji vikali "ne" i "stani". Naravno, punjenje iz tih palačinki je završavalo svugde po terasi i oko bazena, ali nekako je uvek bilo dovoljno brzo očišćeno da ne smeta.

Zaprepašćujuće je koliko su svi vredni i ljubazni s obzirom na to koliko rade, ali prosto tako moraju, jer sezona traje 6 meseci, i većina njih samo tada ima posao. Koliko oni naporno rade najbolje ilustruje primer konobara iz pansionskog restorana, koji je bio toliko umoran, da smo jedan dan mislili da će se srušiti, jer smo ga videli da je bukvalno zaspao na nogama, ali je i pored toga nekako uspevao da se brzinom svetlosti stvori pored nas sa čistom viljuškom, kada bi naša ćerka oborila svoju (pre nego što mi uspemo da podinemo onu što je pala). Mi smo imali uplaćen polu-pansion, tako da smo ručali u restoranu na terasi hotel, jedinom koji je, osim ovog pansionskog, postojao u hotelu, ali pretpostavljamo da je bilo dosta gostiju koji su imali i pun pansion, pa je naš konobar sigurno bio tu i u vreme ručka.Jedinu neprijatnost koju smo imali, a koju ipak moram da pomenem, je bila od strane konobara u restoranu na terasi. Naime, mi smo svakog dana sedeli u sektoru konobara koji nam je bio simpatičan, ali tog dana u tom delu nije bilo mesta, pa smo seli u drugi. Pošto nas je taj drugi konobar uporno ignorisao neko duže vreme, ja sam ga pozvala. Poučena iskustvom od prethodnog letovanja u Tunisu (kada sam shvatila da oni uopšte ne znaju engleski), ponela sam mali rečnik fraza za turiste na francuskom, jer je moj francuski odavno "zarđao", pa mi je bila potrebna dodatna pomoć (moj suprug ga ne govori). Pogledala sam u priručnik i pronašla samo jedan izraz za konobara – "garcon". Kada sam izgovorila tu reč, konobar koji nas je do tada tretirao kao da smo nevidljivi je pritrčao urlajući iz sveg glasa na arapskom i stao je kod našeg stola nastavljajući toliko da se dere, da nam se dete isprepadalo. Ne znam šta nam je sve rekao, ali kada neko viče na arapskom, to zvuči kao da vas najstrašnije psuje. Situacija je bila još neprijatnija, jer su svi gosti u restoranu prestali da jedu i gledali u nas. Nama nije preostalo ništa drugo, nego da mu uzvratimo istom merom na srpskom i da se pokupimo, i onako poniženi, sa sve gladnim detetom, odemo pravo na recepciju. Tamo smo, besni zbog takvog bezobrazluka, zahtevali da razgovaramo sa menadžerom i da se žalimo zbog incidenta. Izbezumljena recepcionerka, koja je bila šokirana onim što se desilo, odmah je pozvala menadžera na mobilni, koji se stvorio u hotelu u roku od nekih 40-ak minuta (iako je imao slobodan dan). Ono što je nama bilo najčudnije je da se glas o tome proširio među osobljem hotela takvom brzinom da nas je posle desetak minuta pozvao barmen iz bara u holu hotela (gde, uzgred budi rečeno, nikada nismo sedeli, jer je unutra, a ne na terasi) i častio voćnim koktelima koji su bili ukrašeni kao za Del Boja, uz napomenu da "ako nas je ikada nečim uvredio, moli da mu oprostimo" – a mi smo ga tada prvi put videli. Tu su se pojavili i još neki likovi iz hotela koji su nam se odjednom smeškali u prolazu (a mi pojma nismo imali ko su oni), i to je tako trajalo sve dok nije došao menadžer. Menadžer je bio izuzetno ljubazan prema nama, izvinjavao se hiljadu puta, i toliko je bio odlučan u nameri da kazni nevaspitanog konobara, da smo na kraju morali da ga molimo da ga ne otpusti, nego samo da mu skrene pažnju da je takvo ponašanje nedopustivo i da bi trebalo da nam se izvini. Kada smo završili razgovor sa menadžerom, negde na pola puta ka plaži, presreo nas je prestravljeni animator, koji nas je tražio da nam se izvini u ime onog konobara, i da objasni "nesporazum", a u stvari da moli da ne tražimo da mu daju otkaz. A "nesporazum" je ispao zato što Tunižani smatraju francuski izraz "garcon" uvredljivim, jer su ih nekada, za vreme kolonizacije, Francuzi tako omalovažavali (isto kao što su za vreme ropstva u Americi tamnopute robove oslovljavali sa "boy"). Naravno, mi to nismo mogli da znamo, jer se taj izraz, koji zaista znači "dečko/dečak", na francuskom koristi i za konobara. Sutradan smo sa zebnjom otišli u restoran na terasi (pošto nismo imali izbora), a ta zebnja se vrlo brzo pokazala kao opravdana. Pažljivo smo seli u sektor kod "našeg" konobara, koji je, čim nas je video, istrčao sa nekom fenomenalnom salatom sa maslinama i ko-zna-čime još, i počeo da nam se zahvaljuje što smo njegovog kolegu poštedeli otkaza. Izvinio nam se zbog njegovog ponašanja, napominjići da se to neće ponoviti i onda pitao da li dozvoljavamo i da nam se on lično izvini, jer bi mu to mnogo značilo. Majko mila! Da smo mogli da pretpostavimo šta će se desiti, rekli bismo da ne želimo ni da nam se približava, a kamo li da nam se izvinjava – na žalost, nismo mogli ništa slično ni da sanjamo, pa smo rekli da je to u redu. Čim mu je naš konobar dao znak, ovaj je krenuo sa vrata restorana ka nama i negde na pola puta (do nas je bilo nekih 10-ak metara) bacio se na kolena i tako nastavio do nas, udarajući se po glavi i čupajući kosu, a sve to uz ispuštanje nekih čudnih zvukova. Mi smo bili užasnuti i nismo znali šta da radimo (naravo OPET je ceo restoran buljio u nas!), moj muž je pokušavao da ga podigne, da prestane da nas još više blamira, a vrhunac je bio kad je ovaj pokušao da mom mužu poljubi stopala! E, tad sam već i ja priskočila da ga dižem, pa je i ovaj naš konobar shvatio da je to prevršilo svaki meru i sklonio ga od nas. Preseo nam je i taj ručak, ali se barem takvo nešto više nije ponovilo.

Kada su u pitanju hrana i piće, razlika između hotela sa 4 zvezdice i ovog hotela je u tome što umesto dve supe, za večeru imate samo jednu, a umesto 15 jela, možete da birate između "samo" 10 različitih jela. Isto je bilo i za doručak: pored obilja svežeg voća, kafe, čaja, voćnih jogurta sa nekoliko različitih ukusa, jaja na više načina, jedina razlika je bila što je bio nešto manji (ali i dalje dovoljan) izbor suvomesnatih proizvoda, a umesto 5 vrsta cerealija (žitarica) bile su tri itd. Zapravo, raznovrsne i ukusne hrane je bilo na pretek, tako da odrasli ljudi komotno mogu da doručkuju malo kasnije i večeraju malo ranije, bez ikakve potrebe za ručkom. Svako veče je bio drugi izbor od tri nacionalna tunižanska jela koja su kuvari spremali na licu mesta, što je bilo veoma atraktivno, ali je i uzrokovalo duge redove svih koji su želeli da ih probaju, dok je švedski sto nudio raznovrsnu evropsku (mahom francusku) kuhinju koja je obuhvatala sve vrste mesa i ribu, francusko pecivo, variva i obilje maslina. Jedino čega nedostaje u Tunižanskim hotelima je sveže povrće – jedino sveže povrće koje sam ja videla u tri hotela, ne računajući neku jadnu salatu, koja je služila isključivo za dekoraciju, bio je paradajz, koji naša ćerka mrzi. Zapravo, ona ga toliko mrzi da smo svako veče morali bukvalno da je moljakamo toliko puta, da je na kraju prišao konobar koji je stalno bio u našem sektoru i rekao joj: "Eat PARADAJZ, it’s good for you!" Mi smo umrli od smeha, a našu ćerku je toliko postidelo što je čak i on naučio da kaže paradajz na srpskom, da je počela malo manje da se nećka.Hotel je smešten između Hamameta i Nabula, tačno na pola puta, tako da je do oba grada udaljenost podjednaka i, što je najvažnije, veoma su blizu. Taksi je vrlo jeftin, čak i za naše shvatanje, tako da se isplati. Ako nelo želi malo "avanture", može da proba da putuje vozom (mi nismo želeli zbog deteta), čije je stajalište tačno preko puta hotela (između je ulica). Osoblje hotela, zapravo ceo sistem poslovanja tunižanskih hotela je takav, čini sve da što više vremena provedete u kompleksu hotela. U hotelu je sve skuplje nego u restoranima i kafićima u gradu, ali je u hotelu od 4 zvezdice sve dva puta skuplje nego u hotelu od 3. Od atrakcija treba videti Medinu u Hamametu, i pijačni dan u Nabulu.Dobro je znati da deca do 12 godina dobijaju besplatan boravak u hotelu i imaju svoj krevet i hranu, ukoliko su u pratnji dve odrasle osobe. Postoji i mini-klub koji je namenjen zabavljanju dece pod nadzorom, ali to nije klasično čuvanje dece. Na žalost, ako dete ne priča neki od svetskih jezika, teško će se uklopiti. Hotel ima i svoj parkić sa toboganom, klackalicama i ljuljaškama, koji je okružen rastinjem, tako da ima i dosta hlada.(ovo je post sa mog bloga merkatova putovanja)