Dragi moji ljudi, tri dana već razmišljam kako ću napisati ovo pismo. Puna sam utisaka. I pozitivnih i negativnih… u medjuvremenu je ponovo počela škola, ja sam prehladjena već nekoliko dana i sve to zajedno nije baš inspirativno.
Odmah sam morala da razmenim pare jer niko ne sme da prima stranu valutu, a ja sam morala da platim taxi (tričavih 25 eura za 20 minuta vožnje – ludaci!). Već ovde mogu da krenem sa pričom o parama. Sve je bilo neverovatno skupo!!! Prvi put u životu mi se desilo da nisam dobro procenila koliko mi para treba. Potrošila sam sve što sam ponela, uključujući i crni fond, nisam mogla da koristim kreditnu karticu sa Kostarike jer je povezana za dolare, domaćim karticama mi je istekao rok, a nemam druge. Užas!!! Na Kubi postoje dva paralelna monetarna sistema. Već sam pitala Mirku da mi objasni kako je moguće da u jednoj zemlji paralelno postoje dve valute, ali me je ona uputila na Jelašića…
Dakle, postoji valuta koja se zove CUC (konvertibilni pezos) i za koju turisti/kinje menjaju lovu, a postoji paralelno i valuta CUP (kubanski pezos) koja je rezervisana samo za Kubance/ke. Odnosi su sledeći: za 1 euro se dobije oko 1,2 CUC, a za 1$ oko 0,8 CUC – pa od toga odbiju još 10% na ime kazne za korišćenje dolara (!?).Za 1 CUC se dobije oko 25 CUP, ali su turistima/kinjama domaće pare neupotrebljive, nigde ne može ništa da se njima plati tako da nema velikog smisla ni znati odnos, a ni menjati pare. O cenama pojedinih stvari ću još pisati. To je momenat najvećeg iznenadjenja na Kubi, internet košta od 6-10 eura/sat, telefonski razgovori sa Evropom 4-5 eura/minut… U skladu sa dve valute, postoje i dve Kube – jedna turistička, a druga domaća, za Kubance/ke i njihove živote. Sve u svemu, ove dve Kube retko gde imaju dodirnih tačaka. Ponekad na ulici, kada lokalci pokušavaju na lošem engleskom da saznaju iz kojih zemalja su turisti/kinje koji/e dolaze, ali i to vrlo obazrivo, jer je milicija svuda i ne dozvoljava im da smaraju turiste/kinje koji/e ostavljaju mnogo para državi.Oni još uvek imaju sistem tačkica i bonova za hranu i elementarne potrebe domaćinstva. Jezivo. Ali i dalje ima nekih starijih generacija koje misle da je to super i da je to jedina država na svetu koja svakom gradjaninu/ki garantuje da će imati šta da jede i gde da živi, uz obrazovanje i medicinske usluge. Ono što većina od njih ne zna je činjenica da su se stvari u svetu promenile od pre 50 godina i da nije samo fazon u ideji da se ne umre od gladi. Problem je što oni nemaju ni gde ni kako da se informišu o tome šta se dešava u svetu. Imaju državnu televiziju, mislim da je gora od RTS-a u Slobino vreme, uz to imaju još nekoliko kanala sa filmovima (cenzurisanim po vrsti, produkciji, sadržaju…), humorističkim emisijama i neizbežnim španskim (latino-američkim) serijama. Parola ‘hleba i igara’ na delu, posle toliko vekova uspešnog funkcionisanja…
Njima je zabranjeno korišćenje interneta (!?), nemaju pravo na mobilne telefone, komunikacija je ograničena u svakom pogledu. Kada im se nešto pošalje poštom, službenici/e otvaraju pakete i pisma, uglavnom uzmu sve što je zanimljivo i ostatak (ako ga ima) bude isporučen posle nekoliko meseci. Ne mogu više ni da se setim šta im je sve zabranjeno, mislim da bi lista tih stvari premašila kapacitet ovog (već svakako dugačkog maila).Jedna od najzanimljivijih stvari koja je zabranjena je spremanje jastoga po kućama!!! Nema vlast čime da se bavi, sve u zemlji funkcioniše, pa još samo da srede problem jastoga i sve je rešeno! Fora sa jastozima je da je to državi odličan izvor prihoda, turisti/kinje mogu da jedu jastoge u državnim restoranima po neverovatnim cenama. Ako ljudi to spremaju u svojoj kući i prodaju turistima/kinjama to za vlast znači da je neko ulovio jastoga (što nije dozvoljeno zbog državnog monopola), pa ga je nekom drugom prodao (što nije dozvoljeno, a i nije u duhu socijalizma jer ne mogu jedni da budu bogatiji od drugih), pa ga taj neko sprema i prodaje turistima/kinjama (što nikako nije dozvoljeno, jer podrazumeva bogaćenje, a uz to i izbijanje para državi). Totalno neverovatno!Upoznali smo neke devojke iz Australije koje su jedno veče za večeru naručile jastoga, u kući u kojoj su odsele, pa su u sred večere imali ‘posetioce’ (kako sebe vrlo licemerno nazivaju inspektori/ke za turizam). Gazdarica je cure poslala na drugi sprat i rekla im da večeru sakriju u orman iza posteljine. Epilog ne znam ceo, znam da su ih ‘posetioci’ pronašli i da su našli i pripremljene jastoge, ali devojke nisu znale da nam kažu kakve će to posledice imati na tu familiju.Na Kubi ne postoje prodavnice u kojima bi mogla da se kupi neka hrana. Kubanci/ke imaju svoje magacine u kojima uzimaju robu za tačkice, a turisti/kinje treba da jedu po restoranima a ne da jedu sendviče iz super marketa, pa tako i nema potrebe da postoji bilo kakva prehrambena prodavnica.E, da, zaboravila sam da napišem da su plate na Kubi u rasponu od 20-30$ bez obzira na stepen obrazovanja i vrstu posla kojim se neko bavi. Pa možete i sami da zamislite koji je to stepen bede i nemaštine… Neke devojke su nas presretale na ulici i pitale da im ostavimo sapune i šampone kada budemo krenule kući… I još milion sličnih scena. Traže od turista/kinja bilo šta, ali baš bilo šta.Nema prostitucije u klasičnom smislu te reči, ali su i muškarci i žene na raspolaganju u svim varijantama i kombinacijama, za piće i hranu u nekom restoranu (u koji oni, već pretpostavljate, nemaju prava da udju). Slično je i sa hotelima, većinom plaža… uglavnom im nije dozvoljeno da ulaze na takva mesta, osim ako ih neko od turista/kinja ne uvede unutra. Što je jezivo, takodje…Osim Havane, koja je božanstvena, bila sam tri dana u Trinidadu i jedan i po dan u Santa Klari u kojoj, osim činjenice da je tamo Če Gevara sahranjen i da su mu podigli mauzolej, nema ništa drugo da se vidi. Če Gevara je glavni lik na Kubi, mnogo je popularniji od Fidela, njegove slike su svuda, neke njegove rečenice su citirane i ispisane po zidovima svih gradova, duž auto-puta…
Trinidad je sjajan gradić. Pod zaštitom je UNESCO-a, tako da je sva arhitektura prilično očuvana (XIX vek), a dosta toga je i rekonstruisano. Kuće su sve jednospratne, nema nikakvih novih arhitektonskih poduhvata u celom gradu, sve je ušuškano i simpatično. Bili smo u najstarijem lokalu u gradu, zove se Canchanchara i služe istoimeni koktel fenomenalnog ukusa – znam da unutra ima ruma i meda, ne znam šta su drugi sastojci. Muzika dopire od svuda, bez obzira u kom delu Kube da se nalazite, ulični svirači, bendovi koji svraćaju u restorane, hotele, svugde gde ima turista… Kažu da je muzika, igranje i umetnost sve što im je ostalo, pa se trude da u tome uživaju. Pije se jako mnogo, uglavnom rum i domaće pivo. Videla sam prvi put u životu pakovanje ruma u tetrapaku (kao od najmanjeg mleka), a od ranog jutra su ulice pune ljudi koji piju rum iz tetrapaka. Israa (devojka iz Sudana sa kojom sam sve vreme bila tamo) je prvih nekoliko dana mislila da piju mleko, baš smo se slatko ismejale kada je shvatila šta je u pitanju.
Dok smo bile u Trinidadu jedan dan smo provele na plaži u blizini, mesto se zove Ancon i mislim da je to jedna od najlepših plaža na kojima sam ikada u svom životu bila. Pesak je totalno beo, voda je čista i ima nekoliko nijansi plave, azurno plave i zelene, totalni raj… Za razliku od Kostarike -kupanje je moguće, nema talasa pa je uživancija potpuna. Posle toga smo bile samo još jedan dan na plaži i to 01.01. posle dočeka Nove godine, na jednoj plaži u okolini Havane koja je inače jedna od retkih predvidjenih za lokalno stanovništvo, pa sam napravila par fotki. U svakom slučaju, na ovim fotkama ima ljudi na plaži, pošto me je Mirka (ponovo) pitala gde su ljudi na plažama na slikama koje šaljem odavde. Ovde je prilično pusto na plažama, ima mnogo više plaža nego što ima turista/kinja, pa nikada ne bude gužva, čak ni kada je puna sezona kao sada.
Po mojim pričama o plažama ste verovatno skontali da je tamo isto leto kao i ovde, ali smo imali hladan front jedno dva-tri dana, tako sam se verovatno i prehladila. Nisam imala ništa dugih rukava, nisam imala čarape niti obuću koja je predvidjena za hladnoću. Smrzla sam se dve večeri za redom baš jako. Znam, znam, kod vas je zima, sneg i led, ali zamislite hladan front (u toku noći 4 stepena) u sred jula ili avgusta. Brrrrr!Sve ostalo vreme, osim ovih 4-5 dana, smo provele u Havani. Imale smo ideju da ćemo ići u Santjago, ali smo posle par dana shvatile da nemamo dovoljno para za to i da će Santjago morati da me sačeka da dodjem sledeći put…Baš me zanima hoćete li svi imati vremena da odjednom čitate sve ovo što pišem, vidim da sam preterala sa dužinom pisma, a nisam jos završila…Društvo mi je bilo ok, Israa je stvarno super za putovanja, jedna od onih nezavisnih, ide u društvu dok ide a kad ne ide – ide sama. Nismo opterećivale jedna drugu i to je uspeh. Prvih nekoliko dana je sa nama bila Kavita, devojka iz Indije koju je Israa upoznala u avionu i sa kojom je delila troškove sobe ta dva dana pre nego što sam ja došla. Smeštaj još nisam pomenula, to je posebna priča, nastavljam čim završim o društvu… Dakle, Kavita poslednjih 10-15 godina živi u New York-u i pokušava da ostavi utisak rodjene Njujorčanke – što ume da bude pomalo smešno. Moram da priznam da nam je bila zabavna, jer koliko god su ljudi na našem faxu ponekad čudni, mislim da nisu ni blizu toliko smeli da na primer raspravljaju sa Isrom kako se nešto kaže na arapskom (koji je njen maternji jezik). Sa mnom se raspravljala oko toga kako se živi u Nemačkoj i Austriji i kakvi su ljudi – iako tamo nije nikada bila (ali joj je pričala neka prijateljica). I slično… I ta lista bi bila podugačka, neću time da davim. Najbolji fazon je da je sve vreme pričala o muzici i značaju koji muzika ima u njenom životu, nije mogla da razume kako je moguće da nas dve ne volimo svaku vrstu muzike i objašnjavala nam je kako moramo da budemo otvorene za sve muzičke pravce (kao ona), jer u svakom ima nešto lepo i vredno, a onda je jedno veče za kontrabas rekla kako voli zvuk te velike gitare!!! Smejale smo se posle danima… Ona je otisla 30.12. jer je htela da stigne u NYC da tamo čeka Novu godinu. Dan pre toga su nam se pridružile Sandra i Rošni, one su obe iz Kenije i studiraju sa nama, a poslednja dva dana je bila još jedna koleginica Nkirote (nije baš lako izgovoriti) koja je poreklom iz Kenije, a živi u Engleskoj. Imale smo društvo i jednog Kubanca, zove se Yuri i verenik je neke Isrine prijateljice iz Francuske, pa se on sa još nekoliko prijatelja potrudio da nam pokaže neke delove Havane i života koji nisu toliko turistički.Novu godinu smo dočekali na ulicama. Trebalo je da bude nešto organizovano na ulici ali su sve odložili zbog hladnog vremena (koje tada još nije bilo hladno). Posle smo sa Yurijem išli na neku kućnu žurku u neko predgradje Havane i lepo se proveli sa ljudima koji su pili, igrali i igrali domine. Ja sam se priključila stolu sa dominama, neverovatno je zarazno, igraju domine sa devet tačkica a ne sa šest i tvrde da je to njihov pronalazak. Pretpostavljete već da sam kupila domine!Da se vratim na smeštaj… Havana je prepuna hotela koji mogu da se rangiraju od nekoliko zvezdica u minusu do jedno 4 zvezdice. Najjeftinije spavanje u hotelu (tom bez zvezdica) je blizu 200 eura za noć, a nemam predstave koliko bi bilo u stvarno dobrim hotelima. Postoji nešto što oni zovu Casa particulare, na svu sreću. To su kuće koje imaju dozvolu da izdaju sobe turistima/kinjama i u kojima smo mi odsedale. Spavanje je od 25-30 eura, zavisi gde se kuća nalazi, a cena je za sobu. Svejedno je da li je jedna osoba u sobi ili dve – cena je ista. Mi smo imale problema par dana jer nas je bilo tri, a nije im dozvoljeno da imaju tri osobe u sobi iako većina soba ima veliki bračni krevet i još jedan dodatni, normalne veličine. Problem je što se država i time pozabavila, pa smo se jedva izdogovarale sa njima da nadjemo neko srednje rešenje i da nas puste da budemo tri u sobi, a da ne plaćamo dve sobe nego samo dodatnih 15 eura za još jednu osobu. Inače, situacija sa tim kućama je sledeća. Ko hoće time da se bavi mora da se prijavi za dozvolu. Može da izdaje maksimalno dve sobe u jednoj kući, bez obzira na broj soba koji kuća ima. Državi moraju da plaćaju od 230 do 270 eura mesečno (cena varira u skladu sa lokacijom kuće, najskuplje je u starom delu grada) bez obzira na to da li je sezona ili nije, da li imaju turiste/kinje ili nemaju… Strašno! Ako žele da imaju dozvolu da mogu da spremaju hranu – to je još 70 eura mesečno. Računica je vrlo prosta, jedva uspevaju da podmire svoje obaveze prema državi, posebno oni koji nisu u strogom centru grada. A te kuće su nešto što treba da doživite! Odnosno i kuće i sobe koje oni izdaju.Prvo, imaju nekoliko ljudi u Havani koji preko svojih veza imaju pristup internetu (mada je dozvoljeno za potrebe posla, ali većina njih nema računare po tim kućama, a i kada ih imaju ne znaju engleski i ne mogu da odgovore ljudima na mailove). Ti ljudi daju polu-informacije, možeš da rezervišeš neku sobu preko neta, cena povoljna, uslovi odlični… Onda stigneš tamo i oni ti kažu da je to mesto popunjeno, ali da mogu da ti srede u nekoj drugoj kući za malo više para, pošto eto – baš tada (svaki put) je neka nevidjena navala turista/kinja. Svim ljudima koje smo upoznali se to desilo! I nama, naravno, ali ja sam stigla dva dana kasnije pa sam došla na gotovo… Sobe su jezive, najblaže rečeno. Kada neko vidi njihove biznis karte i pročita šta nude, a onda ima priliku da ode i da to vidi uživo… Ne znam da li da se smejem ili da plačem. Naša poslednja soba je imala sjajnu vizitku, nešto poput – komforna, renovirana, klimatizovana, udobna soba u centru Havane, u tihom komšiluku. Ovo vam pišem, jer ćete imati prilike sledeće nedelje da vidite na slikama kako to u stvarnosti izgleda. Frižider na sred sobe, dva kreveta sa najneudobnijim (čini mi se slamnatim) madracima, klima uredjaj koji u Evropi više ni po muzejima ne može da se nadje – jedan od onih koji se stavljaju u prozore, neopran od ranih 50tih, zid probušen iznad vrata i klima je tu uglavljena jer na prozorima uglavnom nemaju stakla, pa to mesto gde je bušen zid nije zazidano, ali su se dosetili i oko klime postavili sa svih strana crvenu sintetičku čipku (!?!?!!), pa se tako manje vidi neobradjen zid, poslednji put krečen verovatno pre kupovine te klime… Imali smo u trpezariji veliku činiju sa plastičnim voćem! Ne možete da zamislite kakve sve dekoracije po zidovima, podovima, nameštaju… Ne znamo da li je komšiluk miran ili ne, pošto je naša gazdarica najbučnije biće na svetu. Muzika nije prestajala da trešti sve vreme dok smo bili tamo, a ona je visila na telefonu i pokušavala da se nadglasava sa muzikom. Većina stvari po kućama je pitanje neukusa (možda zato što i nemaju prilike da vide nešto bolje), ali je glavni utisak ipak beda!Uopšteno, siromaštvo je na takvom nivou da je teško zamisliti… Zbog toga svi koji imaju prilike pokušavaju da zarade (ili iznude) neku kintu od stranaca/kinja, što je ok ako se uzme u obzir koliko jadno žive, ali je s druge strane prilično odvratno ako si u poziciji turiste/kinje, jer se osećaš kao da svi hoće da te zeznu na svakom koraku.Čak i na zvaničnim mestima gde se menja lova su svaki put kada smo menjali pare pokušali da nas zeznu. Prvi put za 20 CUC, svaki sledeći put za neki iznos koji uglavnom zavisi od količine love koju menjaš. Ista stvar je gde god odeš, samo na jednom mestu (za svih 16-17 dana) smo dobili račun koji je stvarno bio naš račun za ono sto smo imali. Na ostalim mestima situacija izgleda otprilike ovako: udješ u restoran/kafić/bilo koje mesto, daju ti meni i ti pogledaš cene i šta imaju i nešto naručiš. Hrana je većinom jeziva, ali o tome ću malo posle. Kada stigne račun na njemu piše šta smo imali, nekada ima nešto dodato, ali nije na tome akcenat. Ne piše pored koliko šta košta nego je samo podvučena crta i piše iznos. Prvi put zoveš konobara/icu da ga/je zamoliš da stavi cene pored artikala koji su na računu. Konobar/ica ode, nema ga/je desetak minuta i vrati se sa napisanim cenama. Onda shvatiš da cene nisu te koje su pisale u meniju. Drugi put ga/je zoveš i tražiš da donese meni da možeš da uporediš cene. Ponovo ga/je nema desetak minuta pa se pojavi sa menijem od nekuda. Onda tražiš da ispravi cene sa tvog računa i da ih uskladi sa napisanim cenama. Ode, nema ga/je neodredjeno vreme, vrati se sa ispravljenim računom za koji shvatiš da je i dalje preveliki. Finalno, sabereš iznose koji su napisani, ispostavi se da je to poslednji pokušaj da uzmu koju kintu više, pozoveš ga/je četvri put (ako sam dobro prebrojala) i pokažeš da mu/joj ne ide dobro sabiranje jednocifrenih i dvocifrenih brojeva, uspeš da konačno posle 45 minuta u proseku platiš svoj račun, ne dobiješ izvinjenje, ne ostaviš bakšiš i odeš… Samo na jednom mestu se desilo da smo dobili normalan račun i baš smo ostavile veliki bakšiš tom tipu, delovao je prilično iznenadjeno i zahvaljivao nam se sve vreme dok smo odlazile…Imam još jednu zanimljivu pričicu na sličnu temu. Na ćošku u blizini kuće gde smo proveli najviše vremena je nešto kao prodavnica pića. Tamo smo kupovale vodu svaki dan jer je voda iz česme neupotrebljiva. Flaša od 1,5l kosta 2 CUC (bilo je i jeftinije, ali nam je ovo bilo najbliže). Posle par dana svakodnevne kupovine tip mi naplati 3 CUC za dve flaše. Pitam ga da nije pogrešio kad mi je vraćao kusur a on kaze da nije, nego je cena veća ako kupiš ohladjenu vodu!!! Posle nam više nije naplaćivao više ni za hladnu vodu, kaže sad se poznajemo pa ga blam.Idemo dalje! Transport… o tome bih mogla cela knjiga da se napiše! Uglavnom se prilično razlikuje za turiste/kinje i gradjane/ke. Za nas su predvidjene posebne taxi usluge, ljudi sa malo boljim kolima koji naplaćuju u konvertibilnim pezosima prilično visoke iznose za smešne relacije. Za Kubance/ke postoji poseban taxi, mnogo jeftiniji i u domaćoj valuti. To baš i nije taxi u pravom smislu te reči, ali su to ljudi koji nešto malo više plate kada registruju kola, dobiju neke žute tablice i to znači da mogu (i moraju) da prevoze lokalno stanovništvo. Njima nije dozvoljeno da primaju turiste/kinje. Gradski prevoz je jedna od najsmešnijih i istovremeno najžalosnijih stvari tamo. Busevi se raspadaju, prepuni su ljudi, nemaju raspored vožnje nego ‘kada naidju’. Shvatila sam da je Beograd 93. bio metropola po pitanju gradskog prevoza u poredjenju sa svakodnevnicom u Havani. Imaju i neke ogromne kamione (samo onaj prednji deo) za koji su zakačene prikolice koje podsećaju na predimenziorane vagone, to sredstvo prevoza zovu camel i izgleda kao da je iz parodije na Felinijeve filmove. Imaju bici-taxi, to ćete videti na slikama, u suštini bicikl na koji je dodata mala prikolica sa dva sedišta. Imaju coco-taxi, to izgleda jako smešno i nisam sigurna da bih umela dobro da opišem. Automobili, ah automobili… Neverovatno!!! Nisam nikada i nigde (osim na slikama sa Kube) videla takvu paradu starih automobila. Neki su sjajno očuvani, a neki su samo za presu…
Postoje dve autobuske kompanije koje su za prevoz turista/kinja po Kubi, mi smo jednom išli za Trinidad, nije loše, imaju klimatizovane (bratske kineske) autobuse, relativno nove i čiste. U povratku smo se cenkale za taxi jer smo čule da možemo da uzmemo taxi za iste pare koliko bismo platile tri karte do Havane. Tip nam je prvo trazio 100 CUC a na kraju smo platile 60 – isto kao i karta x 3!!! Ja se nisam cenkala, ne umem to ni na srpskom, ali sam imala sreće sa Isrom koja odlično govori španski i potiče iz zemlje u kojoj je cenkanje deo kulture. Kola kojima smo išle su se pokvarila na auto putu, a tip ih je popravljao na licu mesta. Mi smo se prvo slikale na sred auto puta (što je moguće jer je potpuno prazan), a onda sele u travu pored i čekale da se auto vrati u ‘normalno’ stanje. Bilo je predveče sa predivnim zalaskom sunca i uhvatila sam sebe u razmišljanju o položaju u kojem se nalazim, na putu izmedju Santa Klare i Havane, u ilegalnom taxiju koji se pokvario na sred puta, sa dve devojke koje su sa dva različita kontinenta (i ja sa trećeg), da njih dve povezuje NYC u kojem ja nikada nisam bila ali ću otići ove godine i da ćemo tako još nečim biti povezane, da se vraćam nazad na Kostariku, da sam hiljadama kilometara daleko od svih ljudi koje volim, od svega što volim (uključujući tu i kafanu sa tamburašima i moj omiljeni Vranac)… Čudan osećaj, moram da priznam, toliko se stvari izdešavalo u mom životu prošle godine a nekako ne stižem da o svemu tome razmišljam…
Dragi moji svi…koji ste stigli do ovde sa čitanjem, mislim da ću se ovde zaustaviti sa pisanjem… Radujem se vašim komentarima, a još ću pisati sigurno ponekada o Kubi i dešavanjima, posebno kada slike budu gotove…Ljubim vas i volim sve, srećni vam svi praznici (prošli, sadašnji, budući)!
Putopis napisao spacefog2001
