Došao je najzad i taj dan. Posle višemesečnih priprema, dogovora i uklapanja godišnjeg odmora sa kolegama iz firme konačno sam stavio bisage na bicikl, spakovao šator i vreću i otisnuo se u avanturu koja se zove BICIKLOM NA MORE (ali.
Šestorica veličanstvenih su najzad na okupu i formirali su pravu svadbarsku kolonu… Fotografišemo se, razgovaramo i polako krećemo. Danas bi trebalo da stignemo negde do Požarevca a preko Pančeva, Kovina i Smedereva. Vozimo kroz vreo banatski dan, ravnica, prašina i vrućina. Iza Pančeva prva pauza. Podne, upeklo. Ko ne oseća Banat, ravnicu, ne može mu se ni objasniti lepota vrelog letnjeg dana koji prolazi kroz široka i plodna žitna polja…. Banat i uopšte Vojvodina se moraju osetiti da bi se razumeli. Drago mi je da počinjemo odavde i da prvu stanku pravimo na klupi ispred seoske prodavnice, u hladu dudovog drveta, gde vreme lenjo odmiče a stvari se odvijaju polako i bez žurbe. Mirno, da ne remetimo sklad, krećemo se ka Kovinu, napuštamo ravnu i vrelu Vojvodinu te prelazimo u srbijanski deo naše zemlje. Put je veoma prometan, magistralni. Kamioni i ostala motorna čudovišta nas obilaze, sirene trube, zagušljivo je. Ovaj deo treba što brže proći, i zaboraviti ga. Navikavamo se na opterećene bicikle i uskoro i ne primećujemo težinu koju nosimo na njima.Ispred Smedereva skrećemo ka Šalinačkom jezeru do koga stižemo oko dva sata te hitro pristupamo kupanju i osvežavanju naših umornih tela. Jezero je veštačko, nastalo iskopavanjem šljunka i ispunjeno čistom vodom koja je mlaka (tek nešto malo hladnija od vode u Savskom jezeru) i zelenkasta zbog algi. Prija nam kupanje, bar onom delu ekipe kojem ne smeta užareno sunce, dok Miloš traži spas u hladu drveta udaljenog od vode, i do polaska ga više nismo videli. Siguran sam da je već tu počeo da perucka svoje stvarčice, za svaki slučaj – ko zna kada će sledeća voda da se pojavi. Tek iza Aleksinca, za jedno nedelju dana, kažu da tamo postoji lepo jezero. Skuvah sebi na plaži kaficu na primusu, sipah je u crvenu šolju koju sam poneo sa sobom te sedoh u jezerski plićak i polako je gustirah. Što se mene tiče, mogli smo ovde da ostanemo do kraja ture, niko ne bi znao da nismo stigli do mora. A ovo mesto udaljeno je samo šezdesetak kilometara od Beograda.
Iz ovakvih razmišljanja prenuo me je Vladin glas – vreme je za polazak. Šta da se radi, sakupismo se te krenusmo ka Požarevcu. Obilaznicom prođosmo ovaj poznati i nadasve znameniti grad ne ušavši u njega. Polako se približavalo veče, pojavile su se prve uzbrdice kao nagoveštaj onoga što ćemo doživeti narednih par nedelja. Tek pre dvadesetak dana sam skinuo gips sa ruke, imao sam bliski susret sa crvenim kombijem za čijim je volanom sedeo pijani vozač i tom prilikom sam slomio ruku, tako da nisam vozio bicikl mesec i po dana. A i posle toga samo vožnje nedeljom, zbog posla… i sad sam već bio u panici kako izdržati do mora. Tešio sam se mišlju da čovek ne mora biti pametan (moj slučaj) već uporan, i postići će cilj. Problem je što nisam ni uporan. Tjah…Nekako sam (naravno poslednji) stigao do sela Salakovac, desetak kilometara iza Požarevca, odakle se već može naslutiti početak naše ture, Homoljske planine. U seoskoj prodavnici nam rekoše da bismo mogli da kampujemo na fudbalskom terenu. Nije nam se dopalo to mesto te stigosmo do crkvene porte koja je bila kao stvorena za šatorovanje. Nismo baš sigurni da li bi se to moglo na takvom mestu ali nam ljubazno odobriše, pod uslovom da ne ostavljamo smeće i da budemo spakovani do osam ujutru, kad počinje služba. Otkrismo i česmu, na Miloševu beskrajnu radost! Bio je tu i poljski klozet, sve u svemu smeštaj visoke "A" kategorije za svakog kampera. Te večeri se uspavasmo uz zvuke koje je proizvodila pevaljka u lokalnoj kafani, nadomak našeg salakovačkog obitavališta, i provedosmo mirnu i vruću noć, prvu na našem putu do mora.
30. jul, nedelja – dan drugiUstajanje i buđenje rano ujutru. Desilo se da je za vreme ove ture ovo bio prvi i jedini polazak po planu, pre osam sati. Umivali smo se na česmi u porti, huktali, šetkali tamo-ovamo, šuš, sklop, trup i ostali jutarnji zvuci razlegali su se portom koju smo napustili baš kada su vernici počeli da dolaze na službu.Kad smo stigli do Kučeva već se nazirao naš prvi cilj, Homoljske planine. Vozili smo kroz veoma bogata sela, ograde oko kuća su uglavnom od kovanog gvožđa, dvorišta prepuna gipsanih labudova, lavova i ostale živine, fasade kuća načičkane raznoraznim aplikacijama, venčićima, reljefima, lukovima… Od dužeg gledanja ovih lepotica od kuća može i glava da zaboli, tako da sam se ipak usredsredio samo na put pred sobom.U centru Kučeva naručujemo kuvana jela u kafani "Šumadija" (sasvim pristojan ugostiteljski objekat, izuzev turbo dens trens folk muzike). Nemanja naravno dva puta veliku porciju plus dodatak, što će se ponavljati celim putem.Nastavljamo put pećine Ceremošnje koja se nalazi dvadesetak kilometara odavde, uzbrdo. Prva veća brdska vožnja, prema najavi našega poslovođe Vlade mogla bi se smatrati početkom naše ture, sve do sada je bilo samo zagrevanje. Na jednoj raskrsnici stoji predstavnik reda i zakona te reguliše saobraćaj, svako malo zaustavljajući po neko vozilo stranih tablica u kojima se nalaze veseli gastarbajteri iz raznih evropskih i inih zemalja. Uljudno se ispriča sa ovim ljudima, koji mu za uspomenu na taj prijatan susret ostave koju stranu novčanicu. Ugledavši naš šarni konvoj polako, dostojanstveno i bez žurbe prilazi nam ovaj stub poretka, još dostojanstvenije nam želi dobar dan. Kad smo mu kazali da ćemo na more, ali preko Ceremošnje, Strmostena, Rtnja, Soko Banje… prestao je da nas sluša te zatražio lične karte na uvid. U tom momentu Miloš nije bio prisutan (verovatno je prao majicu) tako da mu dadosmo naših pet ličnih karata. Ko zna šta se se događalo u glavi vrlog policajca, verovatno je pomislio da smo teroristi koji prerušeni u bicikliste, da ih niko ne primeti, vrludaju ovim krajevima u nameri da podrivaju javni red i mir. Posle izvesnog vremena pojavljuje se Miloš i policajac nepogrešivo primećuje da je sad tu šest biciklista, isto toliko bicikala, dvanaest točkova, ali da ima samo pet ličnih karata. Polako je razmatrao ovu jednačinu sa dosta nepoznatih, pokušavajući da dokuči ovaj višak-manjak.Hvata me trema, prisećam se svih svojih grehova, ko zna gde je sve to zapisano, i sada je ovde u Kučevu stiglo za naplatu. Sećam se da sam u obdaništu vukao jednu Milicu za kike (Bože, da li je i to u mom dosijeu?), kad sam imao devet godina ukrao sam čokoladicu u samoposluzi pa me je kasirka uhvatila i izgrdila, u zemlju sam hteo da propadnem; u vojsci sam čitao novine na straži; nekoliko puta sam izašao ranije sa posla, i čak, više puta sam bio u nedozvoljenim minusu na tekućem računu, imam i dve kazne za pogrešno parkiranje… Najzad polis ofiser u uniformi kučajskog policajca reši u svojoj glavi manjak ličnih karata, dobi potvrdu sa višeg mesta da smo svi u redu (sve optužbe protiv mene su povučene) te nam kiselo požele srećan put, i najzad pođosmo ka našem današnjem cilju.Polako zagrebasmo uz obronke Homoljskih planina, drugi dan smo na putu i vreme je da osetimo planinu… Nakon par sati vožnje kroz more zelenila, lepim putevima sa malo saobraćaja i uz malo lutanja, dosta fotografisanja i uživanja, dođosmo u selo Plavčevo. Na livadi pored potoka podogosmo kamp – tačnije bivak, jer u kampu se ostaje nekoliko dana a u bivaku dan-dva. Livada prostrana, pokošena, veče je polako padalo a vreme je bilo savršeno. Oko nas šuma sa svojim umirujućim zvucima… Dolazi meštanin, iznenada izranja iz mraka i pridružuje nam se. Priča nam o propaloj ekonomiji ovog kraja, kako su ovde nekada dolazili Nemci, Italijani i Grci te za pare (a kako drugačije?) otkupljivali jagnjad, med i ostale proizvode ovdašnje poljoprivrede. Sa propašću države propala je i seoska zadruga, i sve je zamrlo. Mladi odoše u gradove a još više u inostranstvo, okolna sela opusteše. Dobra strana svega, ako je to dobro, je što se može lutati ovim šumama i puteljcima i osetiti netaknuta priroda, nezagađena ljudima i industrijom…31. jul, ponedeljak – dan trećiStižemo do pećine Ceremošnnje, oko tri kilometra udaljene od Plavčeva. Prijatan ambijent oko ulaza, uređen etno prostor sa par starih, lepih kućica oko kojih je posađeno cveće, i sa nezaobilaznim starim poljoprivrednim alatom kao dekorom. U bašti restorana sedi nekoliko polupijanih, neobrijanih ljudi i jedna-dve žene sa bocama piva ispred sebe – vidi se da su domaći. Pitamo šta ima da se pojede, dobijamo odgovor da "kujna ne radi". Čovek sa najvećim stomakom i srazmerno neobrijan, dodaje da su ljudi ovde više pišni nego ješni te da možemo popiti nešto ako ‘oćemo… Grohotom se nasmejah na ovu neobično originalnu i nadasve duhovitu misao lokalnog filozofa.Tako doručkovasmo ono što se zateklo kod nas i s tugom sam se setio hleba koji sam sat veremena pre toga bacio u kantu a još je bio živ, malo gnjecav, ali šta mu fali? Gromoglasna muzika najnovije "Grand" produkcije dopirala je iz kafane tako da smo imali kompletan ugođaj seoske svadbe, samo da je hrana bila bolja…Raspitujemo se nadvikujući se sa razglasom može li se videti pećina. Bradonja zove nekoga: "Ajde dođi, imaš mušterije!" (s naglaskom na "i"). Naplaćuju nam karte, pojavljuju se dva dečaka, oko 16-17 godina. Ulaznica košta 150 dinara po osobi, uključuje obilazak pećine i uslugu stručnog vodiča. Na poleđini ulaznice kratak tekst sa socijalističkim frazama ("radni ljudi i građani opštine… društveno politički radnici…") opisuje kako je ova pećina istraživana od 1952. do 1976. godine, pominje se planinarsko društvo "Železničar" iz Beograda koje je učestvovalo u istraživanju, i kaže se kako je pećina svečano otvorena 1980. godine.Dečaci koji očigledno imaju ulogu vodiča, otključavaju gvozdena vrata, te ulazimo… Svetla su upaljena i dočekuje nas nestvarno lep ambijent, stalaktiti i stalagmiti koji se presijavaju u bojama izbijenim svetlom reflektora. Dužina dela kojim se može šetati iznosi 431 metar i pokrivena je betonskom stazom. Dečaci nemaju nameru da išta kažu osim što se došaptavaju i smejulje. Da li smo im smešni mi ili odavno nisu videli turistu-biciklistu? Dok nagađamo gde se nalazimo, prelazimo iz jedne dvorane u drugu. Prema planu pećine koji se nalazi na samom ulazu, zaključujemo koja je koja dvorana. Nalazimo "Arenu", "Stol", "Dveri", "Vodopade", "Veliki krš"… Neverovatno čudo prirode! Prvi put se nalazim na ovakvom mestu i zadivljen sam, razmišljam koliko miliona godina je stvarano. Ili… počinjem da sumnjam da ga na nekoj posleratnoj radnoj akciji nisu napravili "meštani sela Plavčeva i Ceremošnje kao i radni ljudi i građani Kučeva, uz nesebičnu pomoć društveno-političkih i radnih organizacija regiona…" Dodirujem hladne i mokre pećinske ukrase sa kojih vise kapljice vode – svaka ostavi mikronski trag minerala, i tako tokom stotina i hiljada godina formira jedan ukras.Na izlazu dečaci, i dalje smejuljeći se i sašaptavajući se, zaključavaju vrata. Svetla se gase do sledećih posetilaca a mi sedamo na bicikle i krećemo ka sledećem cilju – vodopadu Strmosten do koga treba doći preko Homoljskih planina.
Sa uživanjem pedaliramo pitomim Homoljem, dobijamo na visini dok letnja žega srazmerno opada. Smenjuju se mirisi planinskog bilja, pokošenog sena, udaljeni zvuci dopiru iz sela kroz koja prolazimo. Vrlo retko sretnemo ljude, često neko iz grupe zastane radi fotografisanja. Put je sve uži i sve kamenitiji, opterećeni bicikli poskakuju preko kamenja koga sve više ima po putu. Počinjem polako da sumnjam da je ovo pravi put do plaže, nekako mi je daleko… Nailazimo na lovačku čeku vrlo nestabilne konstrukcije, dosta visoku. Uglješi zasijaše oči te se u jednom skoku, ne koristeći stepenice pope do vrha desetak metara visoke osmatračnice. Naravno i drug Vlada nije zaostajao te na tome finom mestu nastade dosta lepih panoramskih snimaka koji će krasiti desktopove naših računara dok budemo trošili dosadne zimske dane. Uspeli smo da namolimo Ugija da se spusti, mameći ga sendvičima i voćem, te smo nastavili.
Nedaleko odatle na uskom delu puta sretosmo seljaka koji je na prikolici traktora prevozio seno, te prikolicu natovario preko svake mere. Visina tovara je bila bar tri metra a put neravan i uzan pa se seno prevrnulo, blokirajući ga. Dok smo čekali da seljak napravi prolaz malo smo mu i pomagali, dok nekako nismo svih šest bicikala preneli preko ove neočekivane prepreke. Pitali smo ovog gospodina zašto je toliko natovario prikolicu, očigledno je i nama gradskoj deci da to ne može ovuda, krošnje su nisko a put kamenit, kako proći? Odgovorio nam je da je nafta skupa a mora dosta da preveze. I zamolio da telefonom, kad dođemo u domet, obavestimo njegove ukućane šta mu se desilo da ne bi brinuli a i da mu ostave ručak…
O upornosti seljakovoj da preveze sve odjednom verovatno se još pričaju legende homoljskim krajem – ako neko od vas ovih dana prolazi tuda neka pomogne čoveku oko utovara, ima još dosta do njegovog sela…Zaobišavši najviši vrh, Štubej, izbismo blizu prevoja. Grupa meštana koja nas je pretekla na traktoru iskreno se čudila kuda mi to mislimo da prođemo, i stvarno, više nismo mogli da vozimo. Poslednjih pet stotina metara morali smo da guramo bicikle preko skoro neprimetne strme staze na kojoj nas je bodljikavo bilje grebalo po nogama. Pošteno smo se oznojili dok smo stigli do prevoja, i ovog trećeg dana našeg puta zvanično je objavljeno da je planinarsko-biciklistička tura počela!Lepim spustom uključismo se na asfaltni, magistralni put bez mnogo saobraćaja te produžismo do Krepoljina, gde nađosmo kafanu u kojoj pitasmo konobara šta ima na meniju. "Pasulj sa salatom", reče. Pojavljuje se Nemanja, kažemo mu šta ima za jelo, on pita: "A jel’ ima gulaš?" "Nema! Samo pasulj." " A čorba neka?" "Nema, samo pasulj." Ceo dan nismo jeli kako valja te svi navalismo na taj kasni pasulj – u prašnjavom i vrelom Krepoljinu prijao nam se više nego da smo jeli u "Hajatu"!Kako je već bilo kasno posle podne pohitasmo ka selu Krupaja. Nemanja, zadovoljan uslugom i ljubaznošću osoblja restorana, ostavio je svoj novi fotoaparat na kafanskom radijatoru. Posle desetak kilometara se ipak predomislio te se vratio po njega, ali novi vlasnik se nije pojavio. Tako je sad u našoj ekipi nastao manjak opreme, što je donelo i smanjenje opterećenja bicikala, i shodno tome potencijalno povećanje brzine kretanja.Nekoliko kilometara pre sela primetih da mi se guma polako prazni. Napumpao sam je, jednom, pa posle nekoga vremena još jednom, i još par puta – taman da stignemo do fudbalskog terena u Krupaji, gde je sasvim ispustila. Da sam tada znao da je ovo prvi od osam gumi-defekata…Na igralištu brzo, izvežbanim pokretima, napravismo kamp. Uskoro se i Nemanja vratio iz bezuspešne potrage za svojim (bivšim) fotoaparatom, izvadismo primuse i skuvasmo supu a heroj dana, Miloš, donese veliku, slatku lubenicu koju u slast smazasmo!1. avgust, utorak – dan četvrtiKrpim i pumpam unutrašnju gumu. Razmišljam kako je biciklizam neobičan vid rekreacije. Putovanje kolima, vozom, autobusom… ne donosi ništa osim dosade i umora. Sedi se pored prozora, gleda okolina iza staklenog zida, čita se časopis, možda se sa saputnikom razmeni koja reč, i tako satima. Na usputnim stanicama prave se pauze, ako je autobus u pitanju pušači strastveno puše po nekoliko cigareta, neko ide do toaleta a neko kupuje hranu. Posle, putnici se vraćaju u udobnost putničkih kabina svojih vozila, nastavljaju put.Biciklom, nasuprot tome, doživljava se sasvim drugi vid putovanja. Priroda i ljudi susreću se na sasvim neposredan način. Dovoljno je prestati sa okretanjem pedala i biciklista istog momenta postaje pešak i samim tim sastavni deo okoline. Lako se stupa u razgovor sa ljudima a na pustim šumskim i planinskim putevima oseti se pravi dah prirode, bez ikakvih prepreka. Svi zvuci i mirisi su lako dostupni, treba ih samo upijati, bez ograničenja.Na jednom takvom neobičnom mestu sada doručkujemo – selo Krupaja, najbliža odrednica je između Krepoljina i Despotovca, seoska prodavnica, drveni sto i šest šarenih biciklista za tim stolom. Kad bismo to mogli da sedimo za ovim stolom, da doručkujemo na ovom mestu, a da nemamo rođake u ovom i ovakvom selu? Može se platiti put na zelena karipska ostrva u modrome moru, ako se ima novca može se skijati u Alpima ili gledati španska korida, ali se ni u jednoj agenciji ne može uplatiti doručak za drvenim stolom, u sunčano letnje jutro u Krupaji!
Finim i prijateljskim asfaltnim putem vozimo ka vodopadu Strmosten koji se nalazi na padinama planine Beljanice. Stižemo oko dva sata, usput sam promenio samo jednu gumu. Vodopad reke Resavice je najviši u Srbiji, devetnaest metara pada. Naslanjamo bicikle na zid kafane kroz koju se mora proći da bi se prišlo vodi, konobar nas gleda sa indignacijom ("’El neće te bicikle izgule zid?") i dolazimo do velikog slapa. Ambiciozno smo poneli peškire, papuče i sapune u nadi da ćemo se kupati. No voda je bila veoma hladna, a okolo mnogo izletnika – kupanje bi tu bilo kao kupanje u fontani na beogradskom trgu Nikole Pašića.Šta ćemo, slikamo se, divimo se i mi… Uglješa čini prve, bojažljive korake ka stenama koje okružuju vodu. Pokušavamo da ga odgovorimo: "Nemoj, Ugi, voda je hladna, strmo je". Ne vredi. Već je skinuo patike, obilazi oko jezerca koje se formira oko mesta gde voda pada. Stigao je do samog slapa, slikamo ga i očekujemo da se vrati istim putem. Ali… on polako ulazi u hladnu, zelenu vodu, i na naš užas dolazi ispod slapa koji ga prekriva, pliva i izlazi na drugu stranu, živ i zdrav. I Vlada i Nemanja se onda bacaju u ledenu vodu, kupaju se, izazivaju znatiželju izletnika, fotoaparati škljocaju… Izlaze iz vode, modri od hladnoće ali zadovoljni.
Za nastavak planiramo da kroz Kučajske planine, preko prevoja Krnja Jela, krenemo u pravcu Rtnja. Dočekuje nas makadamski put, prema kartama biće ga narednih sedamdesetak kilometara. Blaga ali neprekidna uzbrdica. Vozimo kroz šumu, opijaju nas svežina vazduha, mir i tišina. Na prvom delu puta mimoišli smo se sa dva kamiona međutim dalje saobraćaja nema, ispostaviće se da nikoga nećemo sresti naredna dvadeset četiri sata.Nailazimo na barake šumskog gazdinstva, ima ih nekoliko i vidi se da se veoma retko ili čak nikada ne koriste. Tu je i stari kamion kome je nemoguće odrediti marku, tip i godište, ispod breze stoje samari koji kao da su malopre skinuti sa umornih leđa domaćih životinja. Možda i jesu. Unaokolo nema zvukova koji ne potiču od prirode, čuje se samo huk blagog vetra, šuštanje lišća, ptice… Mesto me neodoljivo podseća na nekakvo rusko šumsko gazdinstvo postavljeno na severu Rusije, tome doprinosi i breza koja stoji u njegovom centru.Opet šuma, blagi uspon, kamenje pod točkovima. Vegetacija se polako menja kako dobijamo na visini, listopadno drveće zamenjuju četinari. Veče se približava, još uvek se uspinjemo… Planiramo da kampujemo negde oko Krnje jele, međutim, na oko tri kilometra od ovog mesta meni se opet buši guma! Vlada jasnim i neprikosnovenim glasom uzvikuje: "Kamp!", pokazujući na prelepu livadu sa naše leve strane. Ovo sa gumama mi više nije interesantno, razmišljam šta sam kome skrivio, zašto to mora tako da se desi, dve godine nemam ni jedan gumi-defekt, a sada gomilu! To više nije slučajnost – ili su neke vradžbine u pitanju, ili su ekseri, ili trnje neko beše?Na hiljadu metara nadmorske visine valja nam se pripremiti za noć koja zna da bude veoma hladna. Kuvamo supu, večeramo… Malo razgovaramo, povlačimo se u šatore. Brzo padamo u san. U toku noći probudiše me nekakvi krici koji su se razlegali okolo i premeštali po planini… Ništa strašno, verovatno samo drekavac iz tunela koji jede nevaljalu decu, tako da sam mirno nastavio da spavam jer nisam više dete. Ujutro se Nemanja žalio kako je i on čuo ovo čudovište te je spavao sa nožem pored glave – ipak je još mlad, dete tako reći. A svestan je i da nije baš bio dobar… Kako kaže naš narod, "došao đavo po svoje". Ipak, čudovište nas je poštedelo, te mirno provedosmo ostatak noći.
2. avgust, sreda – dan petiVlažno i sveže planinsko jutro. Prvi se budim, kuvam kafu. S uživanjem je ispijam, diveći se pogledu i udišući kristalno čist vazduh. Iz šatora se pomaljaju prvo glave, pa ostali ekstremiteti članova naše male ekspedicije. Obavljamo jutarnje poslove koji su već prešli u rutinu: Nemanja traži šta ima da se jede i skače po livadi tražeći signal mobilne telefonije, Vlada savesno izviđa pravac daljeg nam kretanja da ne bismo lutali, Uglješa se penje po okolnim stenama, Rade se raspituje gde ima dobra krčma da se nešto lepo pojede, Miloš pere i suši veš, dok ja krpim probušenu gumu. Jutro nam tako izmiče u zabavi i veselju…I dalje nikoga ne srećemo, pusto je kilometrima unaokolo. Kako dan odmiče povećava se i glad, nismo doručkovali a neizvesno je i kada ćemo. Jedva sam dočekao da mi pukne guma, da se malo odmorim. Polažem opterećeni bicikl na tlo, elegantnim i dobro izvežbanim pokretima skidam zadnji točak pa spoljnu gumu, pa unutrašnju, a zatim ponavljam postupak ali obrnutim redosledom. Posle dvadesetak minuta nastavljam vožnju. Posle nekog vremena sustižem Nemanju i vidim da je sad njegov bicikl položen na bok. Kakav lep osećaj – stajati pored prazne gume, sa saznanjem da nije tvoja!Popodne izlazimo iz planine i stižemo do motela "Rtanj". Kako je neobično posle nekoliko dana sedeti na stolicama, i koristiti tekuću vodu iz slavine! U delu motela koji liči na neku vrstu prodavnice, trafike, šta li, tražim Koka-kolu od dve litre. Eto je, ledena i orošena kao sa reklame, samo čeka da je onako usijan od jare otvorim uz karakteristično "PSSSSŠŠŠŠT" (ovog puta to ne bi bio zvuk probušene gume) i počnem da pijem. Prodavačica stavlja ovaj predmet moga obožavanja na pult i traži mi 130 dinara, što je 50% više od cene u kioscima. Može im se, nema nikakvih prodavnica u blizini… Pružam novčanicu od 200 dinara, prodavačica pita imam li sitno. Već na rubu svesti od vrućine i žeđi odgovaram da nemam, devojka odlazi negde, juri po motelu, zaustavlja saobraćaj na magistrali, ide u susedna sela ne bi li našla sitninu. A boca, onako punačka, zamagljena, crveno-crna, sa divnim belim slovima, stoji ispred mene – tako blizu a tako daleko… Tek posle desetak minuta je dobijam novac, uz nekakvu vrstu izvinjenja.Napuštamo ovaj biser srpskog turizma i krećemo ka selu Rtanj koje se nalazi oko osam kilometara odatle, uzbrdo. Polako okrećem pedale, do sada sam naučio da držim svoj lagani tempo tako da mogu dugo da pedalam malom brzinom, bez velikih pauza. Oko mene zuji mnogo ogromnih konjskih muva: ako zastanem počinju da sleću na otkrivene delove tela i da peckaju. Neprijatno, jer uspon je sve jači. Posle prevoja iza sela, na nekih 900 metara visine, mogli smo da trošimo vrlo lepu asfaltnu nizbrdicu koju smo s mukom zaradili penjući se.U lepu Soko Banju ulazimo baš kada je počelo da se spušta veče. Dočekuje nas opuštena, letnja atmosfera. Na naše iznenađenje puno je mladih koji šetaju glavnom ulicom, bašte kafića su pune. Prolazimo pored zabavnog parka, obaveznog ringišpila u njemu, gromoglasne muzike najnovije produkcije. U hotelu kod neočekivano lepo uređene plaže na reci Moravici klavijaturista i pevač sviraju stvari iz sedamdesetih. Muzika moje rane mladosti pogađa direktno organ koji u meni proizvodi nostalgiju, te molim Radeta za ples – odbija me s prezirom. Molim i Nemanju, Miloša, Ugija, sve redom, ali dobijam korpu, pet puta za redom… Idem ka stolovima, nameran da dobrodržeću penzionerku koja tu sedi zamolim da odigramo jedan ples samo da me želja mine, ali me moji drugovi stavljaju na bicikl i odvlače sa ovog začaranog mesta.Još tražimo smeštaj, već pomalo nervozni. Umorni smo, poneko je gladan a mrak je uveliko pao. Odvode nas do mesta zvanog "Borići" gde nailazimo na pravi pravcati auto-kamp usred borove šume kojom se širi zanosan miris Mediterana. Mnoštvo raznoraznih šatora, kamp prikolica, automobila…. Dobronamerni kamperi pomeraju svoje automobile, razmeštaju stolove, i za tili čas dobismo prostor za naša četiri šatora u hladu borova. Ljubopitljivi domaćini se dive našem putu, nazivaju nas decom. Već 15-20 godina nije mi se dogodilo da me neko tako nazove, kad malo bolje razmislim Nemanja je samo dve godine stariji od mog sina. Nije loše ovo putovanje, podmladi čoveka! Pogotovu kad je mrak pa se ništa ne vidi.
Umili smo se na česmi, raspakovali, namirisali i obukli najlepšu garderobu koju smo imali, te pošli u grad. Večerasmo ko je šta hteo iz jednog kioska, Nemanja naravno veliko i dva komada. Pojedosmo i jednu lubenicu u gradskom parku. Posle ovakvog ludog noćnog provoda, vratili smo se do našeg sokobanjskog toplog doma i brzo zaspali.3. avgust, četvrtak – dan šestiKamp postoji već par decenija i većina kampera se međusobno poznaje jer svako leto dolaze ovde na odmor. Nekada je ovo bio najveći rasadnik borova u bivšoj, kako se to popularno kaže, velikoj Jugoslaviji. Sada više nije, ali su ostali borovi ("borići") i lepi kamp. Nije potrebno ništa platiti da bi se tu boravilo, jedino oni koji ostanu duže plate potrošenu struju po nekom internom proračunu. Isto onoliko koliko bi platili i kod kuće. Po tablicama na automobilima vidim da su sa raznih strana, iz Srbije, a čovek sa kojim pričam je iz Makedonije. Međunarodni kamp, moglo bi se reći.Dok mi muškarci divanimo izbacivši stomake da se sunčaju, žene predano spremaju doručak, kuvaju kafu, idu po pivo i čiste oko šatora, a mlađe, one koje imaju sitnu decu, vijaju ih po kampu brišući im noseve… Kasnije počinju da kuvaju ručak dok muškarci sede sa druge strane klupe da im ne bi smetalo sunce. Primećujem da su ispred većine prikolica postavljene tende u kojima su pravi kuhinjski elementi sa sve fiokama i sudoperama napajanim iz rezervoara koje su domaćice ujutru napunile vodom sa česme. Prave kuhinje! Vidi se da su gospoda svojim damama obezbedila svaku udobnost doma. Jedan mi je objasnio: "Kad smo prve godine došli ovamo ženi se nije sviđalo, posle je išla zbog mene, a sad čim dođe proleće pita kad ćemo u Soko Banju!" Kako i ne bi, prava je uživancija prati, peglati, čistiti i sve ostalo, kao kod kuće, ali na čistom vazduhu, dok u hladu borova muževi odmaraju od napornog rada!Divim se sam sebi kako sam lepo uspeo da spakujem opremu, toliko je mesta na korpi bicikla da bih komotno mogao da povezem poveću lubenicu… Razmišljam zašto mi to nije uspelo svih ovih dana, napuštam kamp, spuštam se do ulice i čekam ostale. Prosvetljuje me Uglješa koji dolazi i pruža mi – moju zaboravljenu vreću za spavanje. Eh starosti, i bogu si teška!Pozdravljamo se sa domaćinima, ispred prodavnice čekamo Nemanju svega nekoliko sati, i polazimo. Lepim putićem prolazimo kroz izletište Lepterija, ostavljamo bicikle kod restorana i kroz miris roštilja koji su raspaljeni na sve strane, dobro utabanim putićem pored rečice dolazimo do ostataka nadaleko čuvenog Soko-grada u kome su nekada davno živeli robovi. Izlazili su izvan zidina tvrđave da se slobodno prošetaju i to su bili retki trenuci boravka u slobodi pa je tako Lepterija (grčki "elefteria"- slobodište) i dobila naziv. Soko-grad je nekada bio bastion Rimljana, a na njegovim temeljima u XIV veku sagrađena je tvrđava. Sada je zgodan poligon da grupa na čelu sa Uglješom isproba svoje penjačke veštine. Veselo se penju po kamenitim ostacima drevne tvrđave, čak i zadivljene divokoze su ispod njih, u dubini teče reka a na samom vrhu tvrđave, na njenom najvišem kamenu, ponosno stoji Uglješa dok letnje sunce sija kroz njegovu kosu… Treba poći dalje te dozivamo Ugija, molimo ga i kumimo da siđe…
U nastavku vožnje brzo uplovljavamo u Bovansku klisuru, ispod planine Ozren. I dalje vozimo dolinom reke Moravice te uskoro nailazimo i na Bovansko jezero čija divna modro-zelena boja mami da se u njoj okupamo.Jezero je izbliza mnogo manje privlačno, na jako prljavoj plaži je velika gužva, kupači sede jedni drugima na peškirima, guraju se… Iz jedinog kafića sa prejakog ozvučenja dopiru nekakvi tehno zvuci, nema česme sa pitkom vodom, nema hlada niti kabina za presvlačenje… Još jedna turistička ponuda Srbije koju treba uneti u svaki bedeker, naravno sa preporukom da je treba u širokom luku zaobići. Ipak odlučujemo da napravimo predah dok nesnosna vrućina ne umine. Rade izaziva opšte oduševljenje dok obučen u majicu dugačkih rukava, u kojoj je rešio da vozi svaki dan pa da je posle baci, ulazi u jezero i trlja je sapunom a potom je ispira tako što pliva neko vreme. Kaubojski način pranja garderobe.U Aleksincu probamo pecivo koje je karakteristično za jug Srbije – "ćaje". Neka vrsta kifle sa sirom, ukusno mada ništa posebno. Sedimo malo u centru grada, ispod sata koji na Vladin užas neumoljivo kuca (naš poslovođa svaku stanku radi odmora, jela ili spavanja smatra čistim gubljenjem vremena) te polazimo put Niša.Uključujemo se na sporedan put koji vodi levom stranom auto puta. Ranije su nam kazali da je to stari put koji je stotinama godina bio glavna veza ovih krajeva sa Carigradom. U jednom momentu postalo mi je nekako teško da vozim, put ravan a otpor veliki… Prolazi Miloš pored mene i kaže: "Trebalo bi da napumpaš tu gumu". Shvatam da vozim na skoro praznoj gumi, nalazim nekakav hlad, ko zna koji put je menjam…Uveče stižemo u Niš, nebo se natmurilo, sevaju munje, sprema se veliko nevreme. Neobično mi je da stojim kod "konja", u strogom centru grada – automobili jure, gradski autobusi, pešaci… Umorni, prašnjavi bicikli stoje naslonjeni na stubiće… Preko puta je "McDonald’s", tu su bleštave reklame, banke, robna kuća… Malo je vremena potrebno da ove svakodnevne stvari postanu neobične. Šesti dan smo na putu, noćivali smo na pet sasvim različitih mesta – u crkvenoj porti, na planinskom vrhu, seoskom fudbalskom terenu… Svaki dan nam je sasvim drugačiji, od krajolika u kome se nalazimo, preko ljudi koje srećemo, do mesta na kome noćivamo. Potpuno smo izbačeni iz kolotečine gradskog života i toga postajemo svesni tek sada, u centru Niša gde život juri svojim tokom ne mareći za šest umornih biciklista koji traže sklonište za ovu noć.Posle duge vožnje vožnje po zemljanim, pešačkim stazama, nalazimo mesto pored Nišave gde širimo šatore.4. avgust, petak – dan sedmiBudim se s jakom glavoboljom. Noć je bila sparna, loše sam spavao a jučerašnji dan je bio vreo te sam verovatno dobio blagu sunčanicu. Nekako isteturam iz šatora, uzimam torbicu sa toaletnim priborom i odlazim do benzinske pumpe. U želucu mi se sve prevrće a u glavi imam "Rolingstonse" koji se kotrljaju pri svakom pokretu. Progutam nekoliko tableta protiv bolova odjednom. Jedina želja koju imam, osim da umrem odmah i sad, je da se istuširam i da ležim u nekom mraku gde nije vrućina. U toaletu se dugo i polako umivam, brijam (to mi je prvo brijanje od početka ture), neko više puta pokušava da uđe… Kad sam posle dvadesetak minuta izašao videh točioce goriva gde stoje blizu vrata – verovatno se dogovaraju šta da rade ako uskoro ne izađem. Ravnodušno, sa šta-nije-u-redu-dospodo izrazom lica želim im dobro jutro.Iz Niša vozimo na jugozapad, prema selu Bojnik. Gledam sela kroz koja prolazimo, posmatram prirodu. Velika promena u odnosu na pitomo Homolje, ili na raskošnu lepotu Kučajskih planina. Priroda je ovde mnogo škrtija, južno sunce jarko sija, trava pored puta je žute boje, zemlja mnogo manje plodna. Ima mnogo šljiva, ispred svake kuće po nekoliko voćki, a ima i dosta šljivika. Modri plodovi još nisu zreli ali se ipak može pojesti po neki, lepo osveži. Kuće su stare, vidi se da su domaćinstva ovde siromašnija nego u krajevima kroz koje smo prošli. Nije bez osnova ona narodna "što južnije, to tužnije".Grupa nam se sasvim razdvojila. Vozim sam ovim krajem, zadubljen u misli, nadam se da me neće baš sad snaći gumi-defekt. Stižem Nemanju koji čeka u jednom selu, sedamo na klupu, pričamo. (Da smo na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme, ova rečenica bi glasila "Sedamo na drvenu klupu, odlažemo bombe i puške, skidamo titovke, palimo cigaru duvana, vadimo staklić rakije, te dok čekamo naše drugove pričamo koliko je ko Švaba pobio".) Iz kapije izlazi domaćin i začuđeno nas gleda: dobar dan – dobar dan! Počinje razgovor, tražimo vodu a iznose pleh u kome je upravo ispečeni patišpanj za tortu. Saznajemo da je dedi sutra šezdeseti rođendan, pa se peče, mesi, sprema… Nude nam kafu ali toliko vremena baš nemamo. Nude nas voćem – e to može, uvek! Iza kuće je neočekivano veliki voćnjak, punim kesu jabukama i šljivama. Fotografišemo se za uspomenu, kačim voće pozadi, odlazimo uz mahanje i odmahivanje… Zaboravljam da zabeležim ime ovog sela i ime domaćina, da im pošaljemo fotografiju, te neka im ovaj tekst bude zahvalnica za lepo druženje. Zamičemo za ugao, povećavamo brzinu, kesa puca i jabuke i šljive se veselo kotrljaju po asfaltu bezimenoga sela. Ostaje samo jedna mala, malecka jabučica koju neko stavlja u svoju torbu!
Nastavljamo put po kraju koji se zove Pusta Reka, po istoimenoj rečici koja protiče tuda. Dosta dobar naziv za ovaj kraj u kome je sve zaista pusto. Kako zemlja nije plodna, retka su polja pored puta u kojima bi ljudi obrađivali zemlju tako da retko koga sretnemo…Nailazim na selo Donje Brijanje kroz koje prolazim velikom brzinom, pridržavajući svoje biciklističke gaće da mi se ne desi štagod neprijatno. Nekoliko kilometara dalje opušteno i polako vozim kroz selo Gornje Brijanje, jer, kao da sam znao, jutros sam se obrijao!Put prema Bojniku se razvukao, sunce nemilosrdno peče dok se po zemlji valja vruć i uporan vetar koji duva u lice i ne da nam da brzo vozimo. Voda u bidonima je vrela i nestaje velikom brzinom. Ne stižemo da se znojimo, majice se na nama suše a put traje… Na pola puta nailazimo na nekakvo imanje, ulazimo u dvorište, prolazimo kroz voćnjak i dolazimo do kuće ispred koje se u ležaljci neko odmara. Ispred kuće je veliki montažni bazen, česma sa vodom, po drveću visi voće koje mami da ga uberemo, hladovina vlada po celom dvorištu. Svet sasvim drugačiji od onog koji vlada napolju, na užarenom i bezvodnom asfaltnom putu. Pitamo za vodu i domaćica pokazuje česmu. Dugo pijem, podmećem glavu pod mlaz vode, kvasim majicu…Vozimo ka Brestovačkom jezeru. Teren je blago talasast i krajolik je mnogo lepši nego u prethodnom delu dana. Sunce je uminulo, pored puta ima niskog rastinja koje daje osećaj hladovine. Prolazimo pored sela u kome žive Romi, u uslovima koji se ne mogu nazvati ljudskim. Kuće su male, pravljene od zemlje, ispred njih se polomljenim igračkama igraju musava, golišava deca. Većina kućica nema ni struju ni vodu, oko njih je gola, utabana zemlja. Prestiže nas prepotopski, tandrkavi bicikl koji vozi nasmejani Rom, sa detetom na srednjoj cevi. Pozadi ima metalnu korpu iz samoposluge u kojoj nosi paradajz i namirnice za večeru. Pitamo za jezero, a on i dalje se smejući objašnjava: "Imate još dvajes’ minuta pa će se kupate". Raspituje se ko smo i odakle smo, te skreće s puta i grabi biciklom uz brdo, sa radošću noseći porodici hranu, radujući se čak i što će se mi kupamo. Velika sreća zrači iz njega, odavno nisam video tako zadovoljno lice – ovaj naš poznanik je izuzetak koji potvrđuje pravilo da za sreću nisu potrebna materijalna bogatstva nego su dovoljni letnji dan, paradajz salata i mesto gde će se prespavati.Jezerce je lepo, okruženo peščanom obalom. Preko puta je zgodno mesto za šatore ali obala je strma. Posmatram šta radi ekipa koja je rešila da prođe obalom, pojavljuju se preko puta, očigledno je da se muče i da im nije lako. Pitam jednog pecaroša u gumenom čamcu da li može da mi stvari i bicikl prebaci na drugu obalu. Hoće, kaže, nema problema… Skidam sa bicikla bisage i ranac i sve polažem u čamac, a preko stavljam bicikl. Pecaroš mi kaže da sednem i ja, ima mesta. Krećemo u tišini, ne čuje se buka motora. Pitam kako to – kaže da su na jezeru zabranjeni benzinski motori te da vozi na akumulator.Lep je osećaj u tišini kliziti po vodi i gledati kako se ostali muče dok najsporiji član nalazi najelegantnije rešenje za prelazak! Vlada vadi fotoaparat da snimi moje iskrcavanje, skidam patike sa nogu da ih ne bih pokvasio prilikom izlaska. Elegantnim pokretom plasiram patiku ka obali, ona pravi fantastičan luk te direktno pogađa Vladu u čelo… Ćutim, izlazim iz čamca, ne smem ništa da kažem, mogu da dobijem ukor pred isključenje… Vlada ponosno šeta sa tamnom flekom na čelu koju mu je načinila moja obuća… Idem u ćošak, gde tiho pravim šator…
Kupamo se u mlakoj vodi, kuvamo supu, lepo veče, topli pesak, mesečina. Utisak kvare jedino izletnici sa druge strane jezera, koji iz velikog razglasa u automobilu, a baš pored Miloša koji je rešio da ostane tamo, puštaju preglasnu, i neki bi rekli, lošu muziku.5. avgust, subota – dan osmiZbog kiše koja je padala tog jutra vazduh je kristalno čist i dok se penjemo putem iznad jezera često zastajemo da fotografišemo predeo. Beli oblaci, plavo nebo, zelenilo prirode i mirisan vazduh… Tako reći kao na slici koja se može kupiti od slikara ispred svake veće pijace, a za sitne pare sa sve ramom. Vozimo ka selu Magaš u kome treba da se nađemo sa Milošem. Prolazimo pored retkih kuća koje su okrečene u belo i neobično uredne, po dvorištima je trava pokošena i sve je čisto. Stižemo u selo. Nalazi se u brdu, nije bogato ali je na svoj način lepo. Kuće su stare, malo ima novih ali su održavane. Seoska prodavnica lepo snabdevena, ima svega – od plastičnih kanti, preko uvelih paprika, paradajza, do plavog kamena. Prodaje se čak i kamen za kupus! Veeliki, robustan, jedno deset kilograma, a cena mu je osamnaest dinara. Po kilogramu. Taman za bure. Htedoh da kupim jedno dvesta grama, ali mi je pažnju odvukla prelepa hamburška slanina, bela i prošarana rozim, te kupih dvesta grama te divote. Ispred prodavnice po stolu raširismo hartiju i počastismo se.Čuje se kloparanje kopita po tvrdom asfaltu i do prodavnice pristiže prava pravcata čeza! Unutra deda, baba i mala unuka. Interesantno nam je kako ovo čudo tehnike radi, gledamo upregnutog konjića sa crvenom kićankom. Kola su drvena, imaju opruge koje omogućavaju udobnu vožnju po neudobnim seoskim putevima, klupu pokrivenu ćebetom, dva točka, (isto kao bicikl!) trubu, kočnicu… Pitam za vožnju i već se smeštam između babe i dede, unuka je babi u krilu, i krećemo. Klipara-klapara, prvoklasna vožnja, mekana. Klima uređaj je uključen: što konjić brže ide, klima bolje radi. Vozimo se do kraja sela, pa nazad do prodavnice.Do Kuršumlije moramo preći planinu. Vozimo, polako trošimo ovaj lepi dan. Na jednoj raskrsnici Vlada gleda na GPS uređaj te odlučuje da treba ići levo i uzbrdo. To levo postaje sve strmije. Posle nekog vremena silazimo sa naših natovarenih bicikala i guramo ih. Nebo se naoblačuje, planina polako pokazuje zube. Postaje hladnjikavo a ni traga od prevoja. Kad vidim krivinu na putu pomislim da je iza nje spasonosna nizbrdica međutim ugledam novu, još strmiju makadamsku uzbrdicu. Opet sam na začelju grupe. Ne zato što sam se umorio, nego samo gledam da nije neko zaostao…Posle par sati konačno stižemo na prevoj. Na vidiku je vrh Radan planine sa svojim repetitorom koji se nalazi na par stotina metara iznad nas. Opet smo na nekoj raskrsnici a iznenada se spustila magla tako da je vidljivost skoro nula. Tačnije, magla se nije spustila nego je na svom mestu, ali smo se mi popeli nebu pod oblake. Pitamo našeg hrabrog lidera kuda, odgovara nam tako što daje ostavku na svoju funkciju, ne želi više da bude naša avangarda, slomilo ga je što je odabrao pogrešan put, njegov nežni nervni sistem ne može to da podnese! Tešimo ga mada smo i mi sami uplašeni, ako je Vlada malodušan, šta ćemo onda mi?Čekamo da se pojavi neko ko će nas uputiti na pravi put, postalo je veoma hladno i preti kiša te oblačimo dukserice i šuškavce. Pojavljuje se auto, grabi uz planinu, zaustavljamo ga i pitamo za put ka Prolom banji. Nastavljamo, i najzad nizbrdica! Put je jako loš ali može da se vozi. Sad stvarno sumnjam da vodi na plažu, mislim da smo negde kod Albukerkija pogrešno skrenuli, ali nastavljam. Pre nekoliko sati bilo je leto a sada vozimo po pravom sivom, novembarskom danu.
U podnožju planine, malo ispred prvih kuća, nailazimo na putokaz ka hramu svetog Lazara u kome se ovaj sa svojom vojskom pomolio pre Kosovskog boja. Mesto nije ostavilo veliki utisak na nas: drvena crkva novijeg datuma, prekrivena novim crvenim crepom. U Prolom banji je malo ko spreman da primi goste na jednu noć ali heroj dana, Miloš, nalazi prenoćište za trista dinara – krevet i posteljina! Konačno ćemo posle osam dana spavati u sobama, u mekanim krevetima!Kuća u kojoj smo se našli zidana je na veoma čudan način: prilepljena je uz stenu i ima puno malih sobica koje su krajnje skromno opremljene. Toaleta ima nekoliko, naravno zajedničkih, jedan je u dvorištu. Kasnije smo saznali da ovde ima čak četrdeset ležajeva!Zimi se kuća ne koristi i Rada i Boža, vlasnici, vraćaju se u selo. Ponovo dolaze sa prolećnim danima, da se bave svojim rentijerskim biznisom. Sedimo u kuhinji gde ima nekoliko starijih ljudi i žena, banjskih gostiju, televizor je uključen, ide dnevnik a napolju je počela jaka kiša. Svima je interesantno kako to mi putujemo svojim biciklima, a meni je interesantno zašto se dolazi u ovaj luksuz kad "Prolom" vode ima u svakoj samoposluzi, dok desetak dana u sobi sa golom sijalicom na plafonu i škripavim krevetom pored koga je isluženi kuhinjski astal ne zgleda kao nešto što bih smatrao uspelim godišnjim odmorom. Ipak, srdačno druženje nas matoraca potire skromnost ovoga toploga doma.Naš drug Vlada je došao k sebi, nije više malodušan, ponovo je ono što je i bio – neustrašivi vođa ove ekspedicije! Dođosmo do hotela gde se upravo održavao izbor za "mis" nečega, načuli smo da je ulaznica sto dinara. Malo smo virili kroz prozor, ogromna, prepuna sala, a devojke u kupaćim kostimima šetaju između stolova. U dva koraka smo na periferiji ove nadaleko poznate banje, dva koraka nazad i opet smo u centru! Cela banja se u stvari sastoji od izvora tople i lekovite vode oko koga je sazidan hotel, a oko hotela su po stenama izlepljene kuće sa sobama za izdavanje. I to je sve.06.08. nedelja – dan devetiU dvorištu jedne kuće u kojoj su nam prethodnog dana tražili šesto dinara za spavanje na podu, zanimljiv prizor: bakica stoji u dvorištu obučena u starinsku odoru, sa obaveznom maramom na glavi i štapom, i blagim pogledom posmatra šta se događa po banji. A banja je tolika da može jednom pogledom da je obuhvati. Pored nje prolazi mlađa žena, gradski odevena, očigledno banjski gost, ide ka poljskom klozetu koji iz higijenskih razloga nije postavljen u kući. Čuje se njen komentar: "A platila sam ti ovaj dan, i moram sad da izađem iz sobe, sram te bilo". Bakica se ne da omesti u svom vlasničko-domaćinskom položaju i odgovara smirenim, staračkim glasom, kao da govori unucima na krilu: "Pu, j**** te u usta!"Polako stavljamo svoje stvari na bicikle. Miloš je još sinoć oprao sitan a i veliki veš, suze su tekle niz njegovo lice kada je u kupatilu ugledao pravu pravcatu veš-mašinu. Da bude miran i spokojan dovoljno mu je bilo saznanje da će spavati nedaleko od predmeta svog obožavanja, makar i ništa ne oprao. Rade je spakovao sve što ima u džepove šuškavca i odmarao se, Uglješa je merkao stene okolo i razmišljao kako da se na brzinu popne na neku dok se Nemanja spakuje, što znači da je imao celo pre podne na rapolaganju. Vlada naravno u žurbi – treba nadoknaditi jučerašnji dan koji je tako reći izgubljen jer smo malo vozili, a da ne bi bio u depresiji, doručkovao je. Jednu pogačicu. Najstariji član grupe… naravno, guma. Gazda-Boža stoji pored nas, stvarno mu je drago što smo mu bili gosti, preporučuje se i za drugi put – zašto da ne!Izvor je centar banjskih događaja. Ovde se svi gosti znaju, početak jednog velikog romana glasi: "Govori se da se na keju se pojavilo novo lice, dama sa kučencetom". U našem slučaju govori se da se pojavilo šest ludaka na biciklima. Gosti se međusobno pozdravljaju, ali ne sa "dobar dan" i "dobro jutro", nego "a koliko si popila/popio danas?" Odgovori su različiti, od jednog do deset litara vode. "Aha, a ja tek dve litre", misli u sebi pitač i žuri ka izvoru da natoči i popije bar čašu više od svog komšije. Kad već nije u prilici da sazida kuću bar jedan sprat višu. Ili da ima kravu više. Ili ženu.Napuštamo ovu veselu banju. Lepim lokalnim asfaltnim putem spuštamo se do magistrale na koju izlazimo kod mesta Rudare gde skrećemo levo, ka Podujevu. Put nije prometan, verovatno zbog blizine granice sa Kosovom, ravan je i prijateljski, tako da brzo stižemo do skretanja ka Đavoljoj varoši. Put je sada sporedan, kamenit, makadamski sa propalim asfaltom, vodi kroz surovu prirodu južne Srbije. Posle četiri kilometra nalazimo nešto što bi se moglo nazvati ugostiteljskim objektom, prolazimo ga i vidimo stazu koja vodi ka svatovima. Ima začuđujuće mnogo turista, po kolima vidimo da su sa raznih strana Srbije i ostalih zemalja.O Đavoljoj varoši sam slušao još kao dete u nekada popularnoj emisiji "Karavan" Milana Kovačevića. Tada mi se urezala u sećanje i legenda o nastanku ovog mesta: figure su okamenjeni svatovi koji su po nagovoru đavola hteli da venčaju brata i sestru, pa ih je bog okamenio da bi sprečio rodoskrnavljenje. "Svatova", odnosno kamenih figura ima 202 a imaju oblik kupa ili piramida. Nastale su erozijom zemljišta, imaju karakteristične kamene kape na vrhu a visine su između dva i petnaest metara. Kiša, sneg, led i vetar vremenom nagrizaju "kule" i ruše ih na jednoj strani, dok se usled spiranja tla stvaraju nove na drugoj strani. Tako se zemljani stubovi "pomeraju", uvlačeći se sve dublje u unutrašnjost planinske kose. Teren na kome se nalaze "kule" postaje sve strmiji i nepristupačniji za posetioce. Ovaj fenomen je vrlo redak u svetu.
Na biciklu me naravno, sačekuje me izduvana guma, brzo je menjam i polazimo. U Kuršumliju stižemo gladni, znojavi, žedni. U centru se vuče lenjo, prašnjavo nedeljno popodne u kome se ništa i nikada ne događa. Ni radnim danima. Na horizontu se pojavljuje se nekakvo veliko, plavo i ne baš inteligentno biće. Kuršumljijski policajac. Vlada ga uočava i iskusnim pookretima zamiče iza krivine uz komentar "oh, ne opet!". Policajac sporim, dostojanstvenim korakom ide ka nama nameran da nam pokaže ko je ovde glavni – neće svaka šuša da mi se šeta biciklom po Kuršumliji!. Zakon i red. Ima da se poštuje. Bre. Uzima nam podatke za svaki slučaj, pita za devojačko prezime majke, pita da li smo osuđivani, nismo. ("El treba da proveravam?") Pa šta i da jesmo, ko je osuđivan ne sme da vozi bicikl, šta? Pošto je prekratio vreme i ubio pola sata od svoje smene, konačno nas pušta i napuštamo ovaj grad sa nadom da se nikada u njega nećemo vratiti. Upisujem ovo u svoj bedeker kao još jedan primer antireklame za srpski turizam.Vozimo prema Blacu. Navlače se oblaci, vreme se opet menja, proganja nas onaj oblak sa Radana od juče. U selu Barbatovac počinju prve kapi kiše a mi podižemo kamp u školskom dvorištu, pored biste narodnog heroja Radoša Jovanovića – Selje koji će nas noćas čuvati. Ko hoće večera – Nemanja veliko i dva komada, naravno.07. avgust, ponedeljak – dan desetiRutina. Pakovanje kampa. Prodavnica. Doručak. Menjanje moje gume. Čekanje Nemanje. Polazak. U Blacu bez mnogo nade pitam za spoljne gume, međutim, ima! U parku skidam stare, stavljam nove – posle se ispostavilo da do kraja ture neći imati više ni jedan gumi-defekt. Prilazi nam ekipa lokalne TV-stanice, postavljaju standardna pitanja – odakle idemo, gde idemo… Za trenutak smo postali TV zvezde, kažu da svako ima svojih pet minuta slave. Mi smo naš deo iskoristili u gradskom parku u Blacu.Nadomak Brusa vozimo kroz sela koja su očigledno mnogo bogatija od onih koja smo prošli prethodnih par dana. Pejsaži su pitomiji, puno je šume po okolnim planinama, preovlađuje zelena boja umesto žute koja nas je ranije pratila. Veća je i naseljenost, na sve strane su kuće, zaseoci, sela. Plan je da noćas kampujemo na vrhu Kopaonika ali nisam spreman da vozim toliko uzbrdo i raspitujem se za prevoz autobusom do Pančićevog vrha. No do sledećeg jutra ništa… Odlučujem da ostanem u Brusu – kopaonička uzbrdica sa Pančićevim vrhom na 2016 metara nadmorske visine je suviše veliki zalogaj za mene. Rastajemo se, pet neustrašivih jahača odlazi na svojim gvozdenim konjićima u maglovite planinske visine, ko zna kada ćemo se i da li ćemo se još videti… Mašemo jedni drugima, suze nam se slivaju niz lica dok nam hladan planinski vetar mrsi kose, zaklinjemo se da ćemo se opet sresti, negde, nekada…Malo je neobično desetak dana biti u grupi a onda odjednom biti prepušten samom sebi. Lutam po gradiću za koga me vezuju uspomene iz prvog razreda osnovne škole, davne ’71 godine. Te daleke godine (muzika iz serije "Grlom u jagode") rodio se Riki Martin, rodila se i Vinona Rajder, umrli su Fernandel i Džim Morison, Pablo Neruda je dobio Nobelovu nagradu za književnost, U SAD-u je zabranjeno reklamiranje cigareta na radiju i televiziji, Kemal Monteno je pevao pesmu "Jedne noći u decembru" a ja, ja sam sa školom letovao u Brusu, u dečjem odmaralištu "Zvezdara"!Od tada, evo 35 godina, nisam bio ovde i čitavog dana dan sam razmišljao kako će to da izgledati posle toliko vremena? Nemam nikakvu predstavu gde je odmaralište, ne znam čak ni da li još uvek postoji. Ne želim ni da pitam, pokušavam da nađem po sećanju. Sećam se samo bungalova i zajedničkih soba, letnjih večeri… Stižem do fudbalskog terena i pomislim kako bih mogao da podignem šator na njemu a onda mi se, kao posle amnezije, vraća sećanje na njega od pre trideset pet godina. Ovde su nas dovodili da igramo fudbal pa smo moj drug Uša i ja stajali na ovom mestu, a kako nismo bili nikakvi fudbaleri usred utakmice smo odšetali do poslastičarnice na kolače. Nedaleko odatle evo i stare kapije od cigala koja vodi ka barakama! Kad sam bio mali nije mi se činilo tako blizu niti je kapija izgledala tako mala… Dolazim do trpezarije, ista je kao nekada. Na ovom mestu, ispred ulaza, događale su se glavne stvari u odmaralištu. Ujutru podizanje zastave uz pevanje himne "Hej Sloveni", fiskultura pa doručak. Posle dnevne aktivnosti, ručak, odmor, užina (hleb i mast sa alevom paprikom, više nikada nisam tako slatko jeo ovu hranu) na kraju spuštanje zastave, par drugarskih pozdrava za nekoga ( Z D R A V O – zdravo – zdravo – zdravo). Uveče igranka uz pesme poput "Jedne noći u decembru" i slično. Ponekad su nam puštali filmove na otvorenom, postojao je nekakav veliki kino-projektor.risetio sam se još mnogih stvari za koje nisam ni znao da su ostale u dubinama pamćenja, stajao sam na ovom mestu i razmišljao. Od neke žene saznadoh da je odmaralište napušteno početkom devedesetih godina, dosta baraka je uništeno. Par godina kasnije došli su meštani Brusa koji nisu imali rešeno stambeno pitanje te i sada tu žive – doveli su struju i vodu i stvorili uslove za normalan život.08. avgust, utorak – dan jedanaestiVozač autobusa mi kaže da unesem bicikl unura – u bunkeru nema mesta a gore nije gužva. U autobusu je dosta berača borovnica. Juče sam saznao da se ovo voće dobro plaća i da vredan berač može za vikend dobro da zaradi. Prolazimo kroz Brzeće, pored puta drvena tabla, belom bojom napisano "Nameštam lance" i broj mobilnog telefona. Lokalni trač: meštani Brzeća zimi nameštaju lance na vozila a cenu određuju prema tipu vozila. Kad naiđe nekakav veliki džip iz koga vozač samo pruži ključeve cena iznosi 50 evra; ako vozač izađe i kao nešto malo pomaže onda je i cena nešto niža. Kod jeftinijih modela automobila cena je manja. Kad nema snega, meštani opet ne sede skrštenih ruku nego vredno polivaju put vodom da se zaledi, tako da posla za njih bude tokom čitave zimske sezone, bar dok traju mrazevi.Autobus se odavde već ozbiljno uspinje uz planinu. Posmatram uspon i drago mi je što se juče nisam usudio da krenem ovuda. Konačno smo na vrhu, i tek sada vidim kakva je temperaturna razlika u odnosu na podnožje. Termometar pokazuje šest stepeni iznad nule, a kiša kvasi… Oblačim zimske stvari, dukseve, jakne, pokrivam bisage, na noge preko patika stavljam kese, i tako zimski opremljen vozim do planinarskog doma. Ulazim unutra i u trpezariji zatičem drugove, baš su za doručkom.U jednom momentu nam prilazi simpatična planinarka, pita "da li smo mi ti momci koji su krenuli na more biciklima, popeli se na Kopaonik i koji prelaze sedamdeset kilometara dnevno a o kojima priča ceo dom?" Skromno odgovaramo da smo mi upravo ti, preuzimam deo nezaslužene slave na sebe…Očekuje nas dugačak i lep spust u dužini od dvadesetak kilometara, do mesta Rudnica, na, kako se to u medijima kaže, "administrativnoj granici sa Kosovom". Ovde se gradi nov put tako da vozimo po devičanskom, biciklističkim točkom netaknutom kolovozu. Na 1500 metara visine već je ponovo proleće, skidamo jakne, fotografišemo predele, odavde se lepo vidi Kosovo (neizbežno nam se nameće pesma "Vidovdan") Stižemo u prizemlje Kopaonika, pravo na graničnu rampu. Administrativnu, naravno. Iznenađeni carinik, administrativni, ugleda Radeta koji kao kao metak prozuji, te vikne za njim: "Alo, momak, kuda, ličnu kartu!" I opet nastade legitimisanje… Ovaj put je traženje lične karte bio samo povod da razgovaraju sa nama, opet pitanja kuda, kako i slično… Presvukli smo se jer je opet došlo leto, spakovasmo zimsku garderobu, pozdravismo se sa administrativnim carinicima i policajcima na administrativnoj granici, te krenusmo put Raške.Prošišali smo kroz ovo mesto i okrenuli opet na jug, ka Novom Pazaru. Neko primećuje da smo konačno izbili na pravi put do plaže, i stvarno, poneko nam dovikne: "Jel’ na more idete?". Da, najzad smo na pravom putu! Još koja stotina kilometara i eto nas, plavi Jadrane!Ulazimo u Novi Pazar. Gužva je nezamisliva, kasnije smo saznali da je pazarni dan. Pravi Istok na Zapadu – Zapad na Istoku, kako davno reče jedan pametan čovek. Mnogo vozila, uglavnom novih, niko ne poštuje elementarna saobraćajna pravila. Svako staje onde gde mu odgovara, široko otvara vrata i izlazi. Nije važno da li je na pešačkom prelazu, trotoaru, nečijem stopalu… Stupamo u razgovor sa gospodinom koji se poredstavlja kao biciklista, vozio je on do Tutina i svuda, sto kilometara za njega je ništa, a i prodaje bicikle. Do sada ih je prodao sigurno sto. I njegov auto je parkiran na prolazu ka nekakvoj kafani, vlasnik izlazi i moli ga da skloni vozilo, ne mogu ljudi da prođu. Na to se naš sagovornik naljuti: "E ne more ćovjek da na miru razgovara sa ljudima a da mu neko ne s*** , esi ti insan, anatema na tebe, evo da mi nije ovog ćovjeka (pokazuje na mene) sada bi te ubio" te zavrće majicu – za pojasom pored mobilnog telefona ima pištolj. Kafandžija se povlači, a naš novi prijatelj se kaje što sad nema bicikl pored sebe: "Evo sad bi poša sa vama, boga mi!". Kad bi bio sa nama znači da bismo imali oružanu pratnju. Ipak, hvala…Probamo pazarski specijalitet – mantije. Male kockice testa sa mesom u sredini, ukusom podsećaju na odličan sarajevski burek.Iza Novog Pazara nas očekuje još jedan uspon od hiljadu metara. Na izlazu nailazimo na ostatke Starog Pazara, mesta gde se nekada trgovalo, odatle i ime. Ugovaramo sastanak u Tutinu – ima dosta uspona, da se ne bismo usput sačekivali voziću sam, svojim tempom. Uspon je dugačak ali nije preterano zahtevan ili sam već stekao kondiciju, polako vozim, razgledam. Minareti džamija kazuju da prolazim kroz muslimanska sela. Ispred jedne prodavnice razgovaram sa meštanima, razmenjujemo ljubaznosti. Ekipa me sačekuje u centru, okružena lokalnim klincima kojima smo atrakcija. Pričaju nam da je ovuda pre nekoliko dana prošao par na biciklu, iz Novog Sada. Raspitujemo se za opis, pretpostavljamo da su to naši drugari Olja i Vlada (posle smo utvrdili da su to stvarno bili oni). Dino, jedan od dečaka, pravi nam društvo na svom biciklu do izlaska iz grada.Nekoliko kilometara kasnije bez ikakvih formalnosti prolazimo srpski granični prelaz, isto tako i crnogorski, i eto nas u Crnoj Gori. U prvom selu, Baću, predusretljivi dečak Rahim zvani Raša odvodi nas do škole na obali reke gde podižemo kamp a tu je i njegov drug – opet jedan Dino. Na igralištu bacamo frizbi, Raša vozi moj bicikl, kasnije postavljamo šatore, kuvamo supu, večeramo. Ispostavilo se da nam je ovo poslednje zajedničko veče na ovoj turi.10. avgust, sreda – dan dvanaesti13. avgust, subota – dan petnaestiPredviđen je bio odlazak u NP "Bjelasica" a to je značilo još jedan uspon od par hiljada metara, i to višednevni. Do mora tako ne bih mogao da stignem na vreme i da se tamo odmorim par dana, što mi je bilo potrebno pre povratka na posao koji me je očekivao već u ponedeljak. Zato sam posle dugotrajnog računanja i preračunavanja rešio da u Rožaju prekinem turu i autobusom odem do Ulcinja. Kad sam ovo saopštio ostatku ekipe očekivao sam suze i preklinjanja, međutim sve je izostalo. Moja hrabra odluka je primljena – hladno. Šta da radim, krenuli smo ka Rožaju, stigli, ručali, izljubili se, rastali se…
Nastavio sam autobusom do Podgorice, tamo prešao u kombi do Ulcinja, odatle šest kilometara do Donjeg Štoja, kasno uveče stigao kod našeg prijatelja Zvonka gde smo imali smeštaj. Sutradan sam imao kišu kakva se ne pamti u ovo doba godine, tek prekosutra sam video plažu i more, u subotu je opet bila kiša, uveče sam seo u autobus te u nedelju bio kod kuće. Vreme je bilo tako loše da su i Nemanja i Miloš odustali od čekanja ostalih u Beranama i od penjanja na Bjelasicu. Miloš je umesto toga odmah otišao kući, a Nemanja mi se u petak pridružio u Ulcinju, stigavši takođe autobusom.
Vlada i Uglješa su jedini iz ove naše svadbarske kolone na svojim točkovima stigli do mora, a o njihovim doživljajima saznaćete od Vlade! Vlado…?
Putopis napisao shurda
