Neočekivano prijatno iznenađenje sačekalo nas je ovog leta kada smo nekim poslom svratili u selo Niševac. Ono se nalazi na 6 km od gradića Svrljig, koji je, mada smešten u lepom prirodnom okruženju, neugledno i neuređeno naselje tipično za ovaj deo Srbije.
U selu nas je sačekao vodič, bivši predsednik sela, Ivan Blagojević – Tekaja, prijatni, nasmejani lik koji ima vremena, iako ga posao čeka. Vodio nas je gde smo hteli usput pričao o svom selu, pokazivao lekovite biljke, napominjao šta sve još ima da se vidi, svratio nas kod sebe kući da popijemo kafu i pokaže nam svoj pogon za pravljenje metli dok su se punile baterije fotoaparata…
Dakle, Niševac ima 400 stanovnika, školu sa prvih četiri razreda (deca potom nastavljaju školovanje u Svrljigu), poštu, tri prodavnice, i Dom kulture u izgradnji (još od 1950. godine) koji su seoski omladinci pretvorili u izuzetno atraktivnu letnju pozornicu za razna događanja, i, naravno, crkvu, posvećenu sv. Iliji koja se nalazi povrh sela, uz bele kamene litice.
Kroz selo protiče Svrljiški Timok koji, odmah pošto ga napusti, ulazi u impozantnu klisuru dugu skoro sve do Knjaževca. Klisura, mada uža, nije ništa manje lepa od Sićevačke, a kroz nju je položena pruga Niš – Knjaževac. Ona prolazi kroz naizgled bezbrojne tunele, i čak 19 puta prelazi reku, idući preko gotovo identičnih mostova od armiranog betona, jednakog raspona od 30 metara, koje je još pre Balkanskih ratova projektovao naš veliki naučnik (i građevinski inženjer) Milutin Milanković. Prugom se i peške može stići do Knjaževca, ima oko 20 km, a usput se prolazi kroz još nekoliko sela.
Stene klisure obrasle su aromatičnim biljkama, ima puno i drena, pa je, ako želite da berete, dobro ovde doći početkom septembra, lovci tu nešto love (zaboravila sam šta, jer nisam ljubitelj), pecaroši pecaju – Tekaja reče da tu žive i neke relativno retke vrste riba. Stene su idealne za alpinistički trening (toliko znam, nekad sam bila na alpinističkom kursu), brda neobično prijatna za planinarske šetnje. Ne bi se očekivalo, s obzirom na krečnjak, ali vodič nam reče da ima dosta izvorišta i bunara u okolini.
Mladi ljudi iz sela organizovali su se u udruženje Timacum maius, koje je već osmislilo nekoliko projekata i polako radi, uz pomoć donacija, na vraćanju dostojanstva selu koje mu, kao izvorištu života, vitalnosti i kreativnosti, po prirodi stvari pripada.
U selu nema hotelskog smeštaja, ali Tekaja reče da kod sebe, na spratu kuće može da smesti i ugosti desetak ljudi. Na žalost, broj njegovog kućnog telefona sam zaturila, ali broj mobilnog je: 064 437 34 85. Kako sigurno ima još mogućnosti za sličan smeštaj u selu, potražite svakako obaveštenja o tome kod Milice Stanisavljević, devojke koja je, koliko sam shvatila, glavna u Timacum maius. Njen mail je: timacum_maius@yahoo.com. U selu se može dobaviti odličan sir, med, ugovoriti pravljenje zimnice… Sigurno nisam sve rekla, jer sam i sama tamo provela suviše kratko vreme, ali sam iz Niševca otišla čvrsto rešena da se vratim, na bar 5-6 dana, i povedem društvo.
Putopis napisao mira
