Mesto gde se i vragovi kote

Dok miris vlažnih ciglenih zidova izaziva nozdrve, oči žedno traže makar tračak prirodne svetlosti, a žućkasti sjaj baterijske lampe na izdisaju treperi u tmini, glava ima samo jednu misao… »Vodi nas gore, majstore!«Vodič – entuzijasta, zaljubljenik u tajne Đavinih pothodnika, Ladislav Pintač, tek ponekad okrene svoju lampu ka nama, proveravajući da li smo dobro i nastavlja da glavinja kroz niske hodnike.- Hoćemo napolje? – pita odjednom.Konačno! Sve i da smo slepi miševi, ovolika tama bi nas nagnala na paniku. Sreli smo ga nekoliko sati ranije zbog priče o velikim količinama smeća koje ljudi godinama bacaju u podzemne hodnike, o vandalima koje istorijsko blago uništavaju sprejevima u boji, farbama, vatrom… Pokazujući razvaljenu kapiju na ulazu iza Muzičke akademije i Jelisavetinog bastiona, Ladislav kaže: "»Ovo je tek početak. Čekajte da vidite šta su sve u stanju da uvuku u hodnike"«.Kada smo ušli u uzak koridor, prvo se osetio nagli pad temperature, čiji je nivo ostao konstantan bez obzira na koju stranu ili dubinu smo išli. Dugačak hodnik, osvetljen našim lampama nije pokazivao svoj kraj. Već na samom početku stiče se osećaj da se mrak lepi za lice i treperi u podzemlju Tvrđave. Miris vlažnih, vekovnih podzemnih zidina opija, dok noge nespretno traže put. Da uski zidovi mogu da govore, ispričali bi priču o mladom monarhijskom regrutu, ogrnutom u prašnjav teget mundir, kako prestrašeno trči kroz katakombe, osluškujući, sa koje strane će se pojaviti turski vojnici. Ali, zidovi ne govore… Govorimo mi.- Prvi put me je ovde, pre osam godina doveo prijatelj, a ja nisam želeo da izađem napolje koliko sam se zaljubio u unutrašnjost podzemlja Tvrđave – kaže Ladislav. – Počeo sam da izučavam istorijat, istražujem hodnike i odlučio da postanem vodič. Lampe plaho osvetljavaju hrapave hodnike dok na zidovima sijaju sluzavi tragovi puževa golaća. Umeju da budu ogromni, uverili smo se. Na pojedinim mestima, pod je prekriven nečim paperjastim. Cvet li je, sneg li je? Ladislav se smeje.

– To ovde vlaga napravi od izmeta. Životinjskog, ljudskog, svejedno – kaže on. Iz ventilacionih otvora na plafonima, retko kada se oseća svež vazduh. Ladislav kaže da je većina zatrpana. Tu se gnjezde krupni primerci slepih miševa koji povremeno znaju da uteraju strah u kosti kricima i lepetom krila. Valja paziti da se ne zapletu u kosu. Nailazimo na velike gomile smeća. Flaše, izgoreli delovi drveta, pokućstva. U jednoj mini barutani nalazi se izgoreo krevet. Razasuti federi, delovi madraca svedoče o obesti nekadašnjih posetilaca tunela. Na kraju hodnika stoji ogromna traktorska guma koju je teško i pomeriti.- Hoćete da vam pokažem sobu za seks? – Ladislav u jednom momentu skreće u bočni koridor. Dok tumaramo kroz mrak, objašnjava kako ljudima očigledno nije ni teško ni strašno da se zavlače u tunele zarad malo nekonvencionalnog telesnog zadovoljstva. A sobičak tri sa dva. Obložen velikim komadom najlona, po podu razbacani kondomi, jedini trag orgijanja. Pošli smo dalje. Dobijamo ponudu da se spustimo do bunara Jozefa II, jedne od atraktivnijih lokacija u ovom delu podzemlja Tvrđave. Za takvu avanturu trebalo bi da se spustimo na četvrti sprat četvrtog nivoa. Znači još dublje. Najava da je bunar u vodi do butina, a da će biti i malo puzanja, odvraća nas od ove destinacije. šteta. Naš vodič ipak ima keca u rukavu.- Hajde da vam pokažem satanističku kriptu – gleda nas znatiželjno. Čekaj, koči! Kao, nije dovoljno sablasno i klaustrofobično, pa nam samo napaljeni satanisti, crne sveće i pentagrami fale? Po ko zna koji put nailazimo na ipsilon raskršće, skrećemo, više nemamo pojma ni odakle smo pošli ni kako da se vratimo, kada se začuje potmuli rumor. Hodnik u kojem se nalazi raskršće sa kriptom jedan je od retkih koji ima eho. Naši glasovi nam se uredno vraćaju, pretvoreni u nerazumljivo mrmljanje. Za ozbiljno lupanje srca. Raskršće je oslikano crvenom i crnom bojom. Na jednoj slici piktogramska slika đavola, na drugoj bebe. Treća prikazuje potonulu crkvu, koja po legendi postoji na Tvrđavi, a romantičari u duši tvrde da se nalazi negde ispod Pijanog sata, što je nemoguće proveriti. Svod iz kojeg izbija ventilaciona rupa iscrtan pentagramom sa velikim crnim očima, koje sablasno prate posetioce ispod.- Slike verovatno predstavljaju jednu staru lokalnu legendu – priča Ladislav. – šetajući se, pastir je jednom zgodom sreo đavola i ovaj mu ponudio da proneđa skriveno blago Tvrđave, a da za uzvrat traži samo nešto vredno iz kuće posle devet meseci, a da to nije njegova žena – jedino vredno što je čoban imao. Pristao je i dobio instrukcije da šeta tunelima tri dana i noći i da će naići na potonulu crkvu i vrata koja vode do blaga. Pastir posluša i krene. Kada je posle trodnevnog lutanja pronašao destinaciju, ugledao je neopisivo blago… Devet meseci kasnije, njđavo se pojavio i iz kuće odveo pastirovo, tek rođeno, dete. Vodi nas napolje, ako boga znaš! Ladislav lagano kreće ka drugom kraju, prema hodniku u kojem rastu najčudnije pečurke koje smo ikada videli. Poznate su po tome što vise s plafona kao i obližnji šišmiši. Poznatije su, međutim, po obliku – neodoljivo podsećaju na muški polni organ. Nema tog posetioca koji ne prasne u smeh kada vidi bele, viseće penis-pečurke kako vise sa plafona. Ladislav kaže da ne traju dugo, ali da je nedavno video jednu dugu preko 25 centimetara. Mašala!Koridor u kojem smo se kasnije našli, sablasno je prošaran svetlošću koja prodire kroz puškarnice. Duž polukružnog hodnika, razbacano smeće, gurano godinama kroz otvore. Na jednom mestu, u podu se nalazi poveća humka. Tu je, kaže Ladislav, zakopano pola krave!? Smeh… Otkud pola krave u podzemnom hodniku Tvrđave. Neverovatno, ali i to pitanje ima odgovor na ovom mestu. Nedaleko odatle "Arka" ima utočište za životinje. U oborima se nalazi jedna lama, magarac, mnoštvo kučića potrpano u boksove improvizovane od puškarnica. I jedan tigar.

– Taj tigar, za kojeg sam čuo da je mator, skoro slep i epileptičan, verovatno je odgovoran za nestanak polovine krave koja nije sahranjena u tunelu. Ko je i taj ostatak pokopao unutra, ne znam – kaže Ladislav. Pa, u redu. Bolje i ćorav tigar nego dvoglava zmija, o kojoj kolaju urbane legende po gradu. Iz utrobe Petrovradinske tvrđave, izvukli smo se negde kod Streličarskog kluba. Nagla promena temperature nagoveštavala je nesvesticu. Shvatamo da smo upravo izašli sa mesta na kojem se mogu i kosti ostaviti, ako čovek ne zna kud ide i kako da se vrati. U zamršenim hodnicima, čije su originalne table i oznake skoro poptuno uništene u naletu vandala, gde se orijentacija gubi na prepad, važno je imati dobrog vodiča. A Ladislav sve staze i bogaze ispod Đave poznaje kao svoj džep.