Potpuno neplanirano, ispostavilo se da je Stokholm poslednja stanica naše male skandinavske turneje.
Naime, bila sam ubeđena da je adresa Karlavagen 8. Kada smo, međutim, pristigle na pomenuto odredište, ustanovile smo da se na tom mestu nalazi otmena stambena zgrada. Obema nam je kroz glavu prošla ista misao: hostel koji smo rezervisale u stvari ne postoji i ko zna u kom realiti show programu sada učestvujemo, na radost ko zna kakvih zluradih i bolesnih umova. Tek tad sam se dosetila da bi možda ipak trebalo da konsultujem notes. Ne mogu opisati olakšanje koje sam osetila, videvši da je adresa hostela Karlavagen 79. Jeste da smo na pogrešnom kraju ulice, ali barem još uvek ima šanse da naš hostel postoji. Ohrabrene ovim otkrićem sele smo u obližnji parkić da predahnemo, dok su nas iz okolnih otmenih restorana začuđeno posmatrali bake i deke, koji su uz vince dovršavali svoj ručak. Karlavagen vam je, znate, ulica u malo elitnijem delu grada (mada je u Stokholmu teško proceniti koji kraj je elitniji od nekog drugog, jer se svi naprosto utrkuju u elitnosti), pa me je začudilo da je baš u toj ulici smešten jedan hostel, naročito hostel u kom noćenje košta 16 evra. I zaista, stigavši na tačnu adresu, imale smo šta i da vidimo: naš hostel je zapravo gimnazija, čije su prostorije preko leta preuređene za potrebe hostelskog smeštaja. I to ne baš najuspešnije, ako smem da primetim. Spavaonica je imala 10 kreveta, što i nije bilo strašno, pogotovu kad se uzme u ubzir da su sa nama u sobi bile samo još dve devojke, ali nas je iznenadilo to što su kreveti najobičniji dušeci, smešteni na samom podu, logično, pa utisak izbegličkog kampa nekako nije mogao da izostane. Pored «kreveta», blago deprimirajući utisak ostavile su i potpuno otvorene tuš kabine u školskom kupatilu; odvojene paravanima, doduše, ali otvorene. Gimnazija kao gimnazija, sa druge strane, potpuno je očaravajuća: prostrana, sa divnim predvorjem, jarko crvenim lokerima duž hodnika, TV salom, prelepom kantinom i savršeno opremljenom kuhinjom (a to je samo ono što sam uspela da vidim od gimnazije). Impresionorana samom gimnazijom kao obrazovnom ustanovom, koja je svetlosnim godinama udaljena od svega kroz šta sam prošla tokom svog školovanja u Srbiji, ubrzo sam zaboravila na početno razočaranje. Sem toga, loš smeštaj u Skandinaviji je nešto na šta sam već bila navikla.
Iscrpljene od noći provedene u vozu, dremanja na klupi na železničkoj stanici i potrage za zamalo nepostojećim hostelom, ostatak prvog dana provele smo u parku blizu hostela. Kao što sam napomenula, Karlavagen vam je jedna elitna ulica – celom dužinom se prostire zelena površina sa divnim drvoredima koja izlazi na ovaj naš parkić, a u čijem sedištu je jednostavna, ali očaravajuća fontana sa vodoskokom impozantnog dometa. Sem toga, veoma blizu je i McDonald’s restoran, kao i supermarket ICA, čije su nas povoljne cene obradovale još u Geteborgu. Vrativši se uveče u hostel, ustanovile smo da nam dušeci ne predsacvljaju nikakav problem da zaspimo kao zaklane. Za drugi dan imale smo u planu mnogo sadržajniji program: muzeje gde ulaznica nije preterano skupa (a takvih je malo), obilazak Starog grada – takozvani Gamla Stan, ostrvo gde je smeštena i kraljevska palata, i na kraju istraživanje centra grada, koji, kao i u svakoj prestonici, podrazumeva prilično široko područje. Ujutru nas je, međutim, dočekalo oblačno nebo koje nije obećavalo ništa dobro. Odlučne da se ne obaziremo na vremenske prilike, uputile smo se ka Muzeju igrčaka. Muzej je smešten u delu grada koji se zove Sederlam (valjda se tako čita) i da biste do njega stigli iz centra grada morate da pređete preko dva mosta, ali ništa nije daleko ako uhvatite autobus broj 2 koji staje tačno ispred muzeja. Kada smo stigle u Muzej igračaka, obradovala nas je činjenica da on deli zgradu sa Muzejem saobraćaja, pa po ceni jedne ulaznice (tačnije po ceni pola ulaznice jer studenti imaju popust 50%) možete da obiđete dva muzeja. Na kraju je Muzej saobraćaja imao mnogo više da ponudi od Muzeja igraačaka. Izašavši napolje, videle smo da se kiša već uveliko ispadala, pa smo rešile da ipak krenemo u obilazak Gamla Stana. Ali nismo odmakle ni stotinak metara kada je kiša ponovo počela da pada, sa izgledima da samo pojača, nikako da prestane. Dok smo užurbano tražile neko sklonište pokušavala sam da sa mosta uhvatim nekoliko fotogrsafija panorame Stokholma. I pod svim tim sivilom od oblaka grad je izgledao nestvarno lepo i živa sam se pojela što će mi ceo jedan dan u tom gradu propasti zbog kiše. Kada smo pronašle neku nadstrešnicu i konačno se skrasile tu, jednoglasno smo odlučile da se vratimo u hostel i odložimo kulturno zabavni program za popodne, ako se vreme eventualno prolepša. Prva stvar koju je trebalo da uradimo je da uhvatimo famozni autobus broj 2 u suprotnom smeru. Došle smo do stanice i čekale, čekale, čekale… Semafor je pokazivao za koliko minuta autobus treba da stigne, ali naznačeno vreme bi isteklo, a od autobusa ni traga. U jednom trenutku je ipak došao i mi smo sa olakšanjem zauzele svoja mesta. Međutim, već na narednoj stanici svi su počeli da izlaze. Odbijajući da poverujemo kako autobus ne ide dalje, ostale smo na svojim mestima, ali pošto je izgledalo da će se zaista isprazniti, ipak smo upitale jednu devojku šta se dešava. Razdragano nam je odgovorila da je saobraćaj obustavljen jer upravo treba da počne Europride parada. Nije bilo druge, morale smo da izađemo iz autobusa i pitanje je bilo šta dalje. Bila sam u nedoumici, jer sa jedne strane – išlo mi se nazad u hostel, da na miru patim što će mi dan propasti, a sa druge strane – shvatila sam da svim srcem želim da ostanem i ispratim celu paradu, mada sam još uvek bila u neverici da će parada proći baš tuda – nama ispred nosa. Ali kada sam videla redove ljudi sa obe strane ulice kako u euforiji iščekuju da parada prođe, sumnje više nije bilo i pomislila sam: a zašto i ne bi prošla baš ovuda, to je jevni događaj u kom učestvuje ceo grad i meni se jednostavno posrećilo da se zateknem baš ovde i baš sada. Izvadila sam sendvič i konačno počela da uživam u trenutku. Kiša nikome više nije bila bitna. I ubrzo potom videle smo policijske trupe kao prethodnicu, dok su u daljini iza njih treštali aktuelni dens hitovi, najavljujući karavan koji se približava. Duž ulice su se već čuli burni aplauzi; ono što smo svi iščekivali bilo je vrlo blizu. Sada se ne sećam redosleda kojim su učesnici nastupali, ali sećam se da su kao najava prvi prodefilovali lezbijski parovi na motorima, svi obavijeni u zastave duginih boja, pozivajući publiku na aplauz, što im publika naravno nije uskratila. Onda više nije bilo vežno ko ide sa kim. Brojne internacionalne organizacije za zaštitu ljudskih prava, predstavnici raznih evropskih zemalja, sve moguće LGBT organizacije koje postoje u Skandinaviji, sve se to sjatilo ovde i danas. Svako sa svojom koreografijom i kostimima, naravno. Neki su iskoristili priliku da pošalju političku poruku i ukažu na nezavidan položaj LGBT populacije.
Drugi su se u potpunosti prepustili karnevalskoj atmosferi i počastili publiku spektakularnim kostimima.
Brojni se bili i oni u belim majicma sa jednostavnom porukom MARCHING FOR THOSE WHO CAN’T. Setila sam se svojih prijatelja u Srbiji koji bi voleli da su ovde i zapitala se kako ću ikada uspeti, i pored sve sile fotografija koje sam uslikala, da im prenesem to ushićenje koje je ovde bilo sveprisutno, svesna da oni u svojoj zemlji nikada neće dočekati ovakve trenutke. Najveći aplauz pobrali su pripadnici policije i vojske koji su uzeli puno učešće u paradi. Sa izrazom iskrene dobroćudnosti na licima, svesrdno su mahali svojim sugrađanima i uzvraćali zagrljaje onima koji su pritrčavali da ih pozdrave na taj način. Opet, uspomene na TV snimke sa nemilih događaja iz 2001. kada je u Beogradu napravljen pokušaj slične parade nekako su mi se spontano javili u mislima: policija koja stoji sa strane i kao statista posmatra premlaćivanje onih koje je navodno došla da zaštiti. Ovde za prisustvom policije, sem kao učesnika parade, zaista nije ni bilo potrebe; eto koliko je ljudima stalo da LGBT populaciji stave do znanja kako su ravnopravni deo zajednice.
Prolazak parade trajao je oko 3 sata i kada smo se peške uputile ka centru grada mogle smo da vidimo dugine zastavice kako tu i tamo plutaju po baricama. Saobraćaj je naravno proradio istog trenutka kada je poslednji učesnik parade prošao. Kao eho i epilog celog događaja, u autobus broj 62 koji nas je vozio do hostela, ušao je mladi par sa dvoodišnjim sinčićem u kolicima kome su na majicu zakačili bedž duginih boja. Tako se vaspitavaju deca u Švedskoj. Kiša je do kraja dana neprestano padala pa smo obilazak Gamla Stana ostavile za sutradan prepodne, taman pa ispunimo vreme do polaska voza. Ujutru nas je obradovalo nebo koje se razvedrilo i ostavivši prtljag na stanici, krenule smo da nadoknadimo ono što smo prethodnog dana preskočile. Kao i u svakom gradu koji ima sačuvan stari deo, a naročito ako je u tom delu i kraljevska palata, treba biti spreman na to da će se tamo naći svi turisti koji su prisutni u gradu. Tako je bilo i ovde. Vrhunac posete bila je, naravno, smena straže, za koju pretpostavljam da radnim danima izgleda isto kao i svaka druga smena straže. Ali, bila je nedelja, i pored standardne procedure gde novi stražari dođu a stari odu, ovde je nastupio i čitav vojni orkestar i zabavljao okupljene turiste čitavih pola sata. Nije loše, uopšte nije loše.
Dok sam dovršavala svoj Happy Meal u McDonald’s-u na železničkoj stanici, razmišljala sam kako je naš boravak u Stokholmu ipak imao neku sebi svojstvenu smislenost. Štand koji sam videla u infopointu bio je zapravo anticipacija parade kojoj smo prisustvovale (znate ono – puška koja se pojavi na početku priče mora da opali na kraju), a da smo kraljevsku palatu obišle u subotu umesto u nedelju propustile bismo onaj nadasve simpatični koncert vojne muzike. Jeste malo apsurdno, doduše, jer kada me neko bude pitao šta sam videla od Stokholma, reći ći: gej paradu. Međutim, od svih gradova koje sam posetila na ovom putovanju Stokholm je definitivno onaj u koji najviše želim da se vratim (Kopenhagen mu je tik uz rame), možda baš zato što sam od samog grada videla tako malo, a ipak mi je bilo tako lepo. Ušavši u voz za Malme, ipak sam osećala olakšanje što se posle 10 dana boravka na severu polako približavamo Centralnoj Evropi, gde smo ipak mnogo bolje povezane sa Beogradom. U vozu su nam društvo pravili dvojica simpatičnih mladih Finaca koji su tek bili započeli svoje inter rail putovanje pa su bili puni elana. Da nazdrave budućim avanturama, svako malo su iz džepa vadili flašu sa nekakvim likerom, a kada su ukapirali da kondukteri baš i ne svraćaju često u naš vagon, potpuno su se odomaćili i izvadili flašu na sto. Pored toga što su bili neodoljivo vickasti, bili su i toliko dobri da su nam redovno prevodili na engleski sve što bi spikerka rekla na švedskom. Nas dve smo, sa druge strane, bile malo zatečene što sa razglasa izostaju obaveštenja na engleskom, ali nema veze – tu su divni Finci.
U nekom trenutku, međutim, jedan od njih je izrazio nadu da voz neće kasniti, jer njih dvojica treba da u Malmeu uhvate voz za Berlin. Šokirane ovakvom izjavom jer, zaboga, u Skandinaviji vozovi ne kasne (!!!) , pitale smo saputnika kako to misli – pa mi imamo rezervacije za taj voz. Pa ništa, kaže Finac, imaju i oni, ali vratiće nam pare od rezevacija, provešćemo noć u Malmeu, pe sutra – kud koji. Izgleda da je Finac bio malo vidovit, ili samo iskusniji od nas, jer je sa razglasa ubrzo usledilo obaveštenje da voz kasni pola sata. U početku sam bila u neopisivoj panici, ali onda mi je saputnica racionalizovala ceo problem, rekavši da mi tu ništa ne možemo da promenimo, pa sam prihvatila situaciju i prepustila se švedskim krajolicima. Sve je na kraju ispalo dobro, jer su nas, dok smo se približavali Malmeu, obavestili da kasnimo samo 10 minuta, tako da smo počeli da razvijamo strategiju kako da prletimo sa jednog parona na drugi u roku od 5 minuta, sa sve rančevima na leđima. Potpuno olakšanje doneo je još jedan Finac, objasnivši da trinaestoro putnika iz ovog voza treba da preseda u voz za Berlin, a pored njih i jedan kondukter, tako da će nas,. ako ni zbog čega drugog, a ono zbog tog konduktera, voz za Berlin sigurno čekati. Osoblje ovog voza je, neime, mislilo da voz nema nikakvu konekciju, pa zato nisu ni žurili da stignu na vreme, a otuda i odsustvo obaveštenja na engleskom. Tek da se zna, veliki previdi mogući su čak i u Švedskoj. Kada smo pristigle u Malme i sa perona 4 odjurile na peron 8, videle smo da voz još nije ni postavljen i da će u polasku kasniti 10 minuta. Sada nam je čitava jurnjava i panika izgledala simpatično. Taj voz je inače specifičan po tome što nema mesta za sedenje, već postoje samo kušet kola, zbog čega je i rezervacija bila nešto skuplja. Nije nas brinula cena rezervacije, već uspomene na kušet kola u vozu na liniji Berlin – Amsterdam, koja nisu bila nimalo udobna. Ušavši u ovaj voz, shvatile smo da je mnogo komforniji. Kreveti su bili širi, postojale su merdevine za one na spratu, a na stočiču nas je čekalo 6 čaša vode. Vrlo uviđavno, nema šta. Vozić je krenuo, mi smo se smestile u krevtiće i otvorile knjižice. U jednom trenutku je, međutim, došlo do naglih potresa i začula se spikerka sa razglasa, ali iako je govorila na engleskom, ništa nisam razumela jer su reči nekako čudno odzvanjale; jedino što sam uspela da razaberem je reč «security». Ko zna šta se dešava i do kakvog je kvara došlo. Kada smo upitale konduktera, ljubazno nam je objasnio da je voz upravo ukrcan na trajekt, jer jedna etapa puta podrazumeva prelazak preko mora!!! I putnici su masovno pohrlili iz kupea, svi u potrazi za palubom, za koju se ispostavilo da je neka tri sprata iznad nivoa na kom je bio voz. Sam enterijer trajekta bio je takođe prizor za posmatranje – zasleplujuće prelakirani parket od svetlog drvata koji predstavlja odličnu pozadinu za sobno cveće jarko zelene boje, a okolo restorani, supermarket, TV sala i ko zna šta još. Prizori i si-fi filmova; sve je toliko nadrealno, kada pomislite da sve to plovi po vodi. Nagledale smo se brodova-gradova sa obale, ali nikada nismo bile u prilici da osetimo kako izgleda putovati nečim sličnim. Paluba je bila vrhunac celog doživljaja. Bila sam glupavo zahvalna ne znam kojoj višoj sili što je tako udesila da se nađem na ovom mestu. Toliko sam žalila za Helsinkijem upravo zato što propuštam plovidbu, a evo sad sam i to iskusila i konačno mi je jasno zašto su putovanja brodom toliko skupa.
Kada ste na palubi i gledate u noćno nebo dok se talasi razbijiju okolo, a svetla civilizacije se tek naziru u daljini, zaista imate osećaj da se dezintegrišete i sjedinjujete sa prirodom. Sam vetar, kog se svi toliko plaše kada pomisle na plovidbu, nije uopšte toliko hladan, samo je jači nego obično, ali ako ste iz Beograda jak vetar vam i nije takav problem. Vratile smo se u kupe i ubrzo zaspale, probudivši se nadomak Berlina. Dobri stari Berlin. Za sat vremena bile smo u vozu za Hamburg, deleći vagon sa sredovečnim Nemcima – biznismenima koji su išli na posao. Što je to lepo, kada ti je železnica toliko pouzdana da možeš iz Berlina da ideš na posao u Hamburg… A u Hamburgu nas je sačekao pljusak i vetar koji nije imao pravac – izgledalo je kao da istovremeno duva iz svih pravaca. Kao da nismo ni otišle iz Nemačke, pomislile smo.
Putopis napisao ikapatuljak
