Poslednja ekskurzija

Ono što ćete videti na narednim stranama su doživljaji na putu po (nepravedno zanemarenoj) našoj državi, čije budžake malo ko od nas poznaje.

Tog leta plan je bio da idemo na kamp ekstremnih sportova, pa na Adu Bojanu ako sve bude išlo po planu, što naravno nikad nije slučaj. Nas troje smo išli kolima, a ostatak društva vozom. U ovom tekstu ćemo ih zvati inicijalom – D je vozio, A je bila na mestu suvozača a ja sam kao svako dobro dete bila iza njih (ne u prikolici, već na zadnjem sedištu). Društvo u vozu je sabilo 3 rakije i 7 raketa piva tako da su nas ceo put izveštavali kako im je dobro i šta pevaju. Nama je od početka ovaj put mirisao na ludačku avanturu, a utvrdilo se da je istinita ona stara da se po jutru dan poznaje. Za početak, D je kao neka ženica loše organizovao vreme za šoping i poprilično kasnio. Krenuli smo iz Bg-a u 20 h, dok nas je ostatak društva pretekao za tri i po sata svojim polaskom. To ne bi bio veliki problem da naše odredište nije bilo zavučeno na jednom brdu iza Prijepolja. Do tog brda mogao si danju naći put uz pomoć psa tragača a noću uz pomoć tehologije za navođenje ukradene od CIA-e. No, tek smo kretali iz Beograda, a imali smo veće brige od nalaženja mesta. Nešto je smrdelo u kolima. Proverili smo, i svi su oprali noge pred polazak na put. Smrdelo je na istopljenu plastiku. A je izmedju nogu držala plinsku bocu, a i nama koji nismo bili toliko eksplozivni zvučalo je kao dobar predlog da svratimo kod električara. Lutali smo po Resniku (ili nečem sličnom na R, ne snalazim se na obodu grada baš najbolje) i nismo naišli ni na jednog. D je stao, otvorio haubu, konstatovao da se ne razume nešto mnogo u tu elektriku i odlučio da ipak nastavimo put. Nama je to izgledalo sasvim pametno, a kako je padala noć sve je manje smrdelo, tako da smo se ubrzo počeli družiti sa Ibarskom magistralom, sa kojom smo ostvarili značajno prijateljstvo. Put je tekao u nastojanju da stignemo voz, no ispalo je da su naizgled stari srpski vozovi avioni u vozovskoj koži, te nismo uspeli. Drugari (ovi iz turbo voza) koji su za vreme naše vožnje već bili u Prijepolju javljaše nam se sa kamiona koji ih je prevozio do Jadovnika, što je zapravo ime našeg odredišta. Naime, samo ime kaže kako su pristojni uslovi života na planini, dakle to je vrh na kom postoje dve kuće, jedna škola u kojoj predaje čovek koji je većem delu odeljenja ćale i nema nijedne prodavnice. Umesto da spavamo u kolima pokušali smo da nađemo planinarski dom, i ne znam koji nas je to paganski bog čuvao, ali uspeli smo. Doduše, put je bio pun paranoje i svađa u kolima, a dok smo išli tom volovskom stazicom (malo šira od kozje, prim. prev) jedino sam ja znala da je pored nas provalija. Ništa se nije videlo u onom mraku, a ostatak društva je bio prvi put u ovim predelima. Ja sam i pre toga bila na Sopotnici, kako popularno zovu planinu Jadovnik, zbog istoimene reke (Sopotnica) koja teče tim predelima i pravi prelepe vodopade na svom putu ka Limu.Elem, mesec nas je obasjao kada smo u 1 noću stigli ispred Doma, kročili na zeleno tlo na kom su ležali pijanci iz voza i kuvali supicu, i shvatili da su nam sačuvali tri ležaja unutra.Naredni dani bili su sunčani, kao stvoreni za obilazak planine. Pošto bi ujutru svi doručkovali svoje paštete (avaj, težak je putnički život, a i hrana) kretali smo u osvajanje vodopada. Brdovit puteljak prepun brabonjaka vodio nas je raznim usponima i padovima do vodopada u srcu šume. Leto je, na planini ste, ali tu je osveženje – kod vodopada je temperatura bila za oko 10 stepeni niža nego izvan šume, a sitne kapljlice vode udarale su po vama i vi ste neprimetno svakim momentom bivali sve vlažniji. Naravno, ako ste uskakali u vodopad onda niste neprimetno postali mokri. A mi smo pravili koreografiju za moderan Bal na vodi. Oko nas je sa svih strana nicala drečavo zelena mahovina, na svakom koraku smo prolazili kroz minijaturne duge a ogromni leptiri su bez straha sletali na naša ramena. Harmonija prirode.Np, sam početak kampa obeležio je jedan tragičan događaj. Kola sa nekoliko mladih ljudi strmoglavila su se u Lim, i svi osim vozača su poginuli. Da stvar bude još stravičnija jedan od naših poznanika je trebalo da bude sa njima u kolima ali je ostao da pije sa nama ispred planinarskog Doma.Ova tragedija otvorila je sezonu nezgoda, po kojima sam putopis nazvala Poslednja ekskurzija. Morbidno je, ali istino.KampImali smo razne akcije tih dana, kao što je spuštanje niz vodopade, tj niz uže koje je pored njih postavljeno, sa visine od 25 metara (divan je osećaj kad vas neko zaljulja pravo u vodu), pokušaje friklajmbinga, pokušaje paraglajdinga i razne druge pokušaje.. U početku je sve išlo glatko. Preko dana bi se bavili sportom u predivnom ambijentu a uveče bi pili domaću rakiju, pošto ničeg drugog nije bilo, i pevali pored vatrice. Bilo nas je šezdesetak mladih ljudi na jenom mestu, bez mogućnosti bega i asocijalnog ponašanja, jer je na svakom pedlju zemlje egzistirala neka persona, pevušila, pila rakiju, igrala karte, vrtela baklje, jela paštetu… I svi smo se združili, pravi komunizam. Na raftingu niz Lim, koji je bio brz za to doba godine, smo uspeli da izgubimo veslo i probušimo čamac, ali nismo bili najgori. Drugi tim je izgubio kormilara. Srećom, našli su ga ubrzo, a mi smo prisvojili njegovo veslo koje je plutalo rekom, kao trofej. Na kratkim pauzama (rafting traje 6 h) žickali smo od meštana hleb, i maštali o ručku koji nas čeka na cilju. Sve je išlo glatko dok nismo došli do stene koja me uvek čeka. Na njoj se svake godine povredim. Ove, stena i čamac su igrali ping-pong sa mojom nogom, dobacivali se… Lepotu prirode u okolini Lima bih sada detaljno opisala, da sam je videla od suza koje su mi navirale u drugom delu splavarenja. U svakom slučaju, pejzaž kvare gume i krpe koje su nabacane oko reke (ili ih je voda nanela?). No, za 6 sati na vodi vam to postane toliko blisko, kao četiri zida vaše sobe i prosto ih ne primećujete. Pred kraj je voda postala mirnija i mogli smo na relativno stabilnom podu čamca da stojimo i mašemo meštanima pecarošima. Kada smo se iskrcali čekao nas je domaćinski ručak – pasulj sa slaninicom. Sedeli smo na travi, držali svoje prepunjene tanjire i halapljivo proždirali čorbasti pasulj. Da se u tom slučaju na obali Lima našao neki reditelj imao bi savršene statiste za film o nekom nacističkom logoru u kom zatvorenicima daju da jedu sa poda. Uveče smo se ugrejali uz kuvanu rakiju, jer smo bili na planini bez ijedne prodavnice, te smo od alkohola imali sledeći izbor – rakija i kuvana rakija.Tek sutradan su stvari počele da se odvijaju onako kako će nas pratiti ceo put. Na livadici u blizini Doma igrali smo frizbi. Priključio nam se neki klinac koji je bio veoma požtrtvovan u ovoj igri. Neko je bacio frizbi toliko jako da me je usled neuspešnog hvatanja udario ravno u nokat i sabio ga na unutra. Tako je započela era povreda. Odmah posle projektila koji je ispaljen na mene, isto oružje bačeno je tom klincu. On je potrčao za njim ne gledajući ispored sebe. A ispred njega je bila niska bodljikava žica i aluminijumski konopac za veš. Naskočio je vratom na taj konopac, zapleo se, kao da se prevrnuo, čak je u jednom trenutku visio nad bodljikavom žicom, i pao na pod s druge strane ograde. Zatim je dotrčao do fizbija i podigao ga kao da se ništa nije desilo. Mi smo i dalje bili ukočeni od ovog prizora. Da li on nije želeo da prizna da ga boli ili je vanbračni sin Klarka Kenta još nismo utvrdili. To veče smo pili nekuvanu rakiju i pričali o sutrašnjem planinarenju. Trebalo je pešačiti kanjonom Lima čitavih 26 km, do manastira Mileševa. Jedna od devojaka imala je loš predosećaj i molila je svog druga, gospodina S, da ne idu. Čak je pokušala da mu iskvasi jedine patike kako ne bi imao u čemu da ide. Mi smo je ubeđivali da ne sme više da pije….Sledeći dan počeo je lepo. Kolona od dvadesetak mladih ljudi spuštala se niz strmu planinu, kroz šumu, uz cvrkut ptica i pevanje pesmica iz crtaća. Na obodu planine mogli ste videti oblake koji su ispod vas, krda rogatih krava i bakicu sa prelom (ili kako se to već zove). Dok krčite šumu često ugazite u neki potočić za koji ne možete da utvrdite odakle izvire, a kada su u pitanju veoma strmi delovi sa lišćem koje se kliza pod nogama idete četvoronoške nadajući se da nećete nagaziti neko ljigavo živo biće, poput zmije. Ali najzanimljiviji deo tek dolazi – kanjon. Sunce prži a vi ste u kamenolomu, idete stazicom i ne smete da pogledate dole jer ćete dobiti vrtoglavicu kada shvatite da ste na visini od 30 metara. Kao pustinjaci, proračinavate koliko vode smete da pijete da bi izgurali dan sa svojim zalihama. Neko iz mase uvek peva, a vi proklinjete vrućine i planine (u ubitačnoj kombinaciji). Odjednom se pojavljuju oblaci i taman što pomislite da je Bog obratio pažnju na vas, shvatite da nije ovaj priznati (važeći), već staroslovenski Ilija Gromovnik. Počinje nevreme, a vi nemate gde da se sklonite. Idete stazicom od pola metra i držite se za stenje, a ispod vas je provalija. Čuje se prasak. Negde u blizini je udario grom. Ne, ne u blizini, već iznad vas. Počinju da se obrušavaju komadi kamenja. Kao Tom Kruz u Nemogućoj misiji, pribijeni ste uz stene a život vam visi o koncu. Delovi kamena se odranjaju a vi ih izbegavate. Planina je ljuta. Kako gromade postaju češće vaš život počinje da liči na Tetris u najvećoj brzini, kada figurice samo padaju a vi nemate vremena da ih složite. Gospodina S udara komad stene u glavu i on počinje da pada na leđa, u provaliju. Devojka koja je pored njega u afektu skuplja snagu, hvata ga za ruku i energično ga vuče na tlo. On leži bez svesti, krvave glave. Situacija se smiruje, ostali su manje povređeni. Gospodina S treba izvući sa planine kojoj ne mogu da priđu kola Hitne pomoći. Nekoliko momaka ga nosi kroz kanjon i posle najdužih 15 minuta u njihovim životima staju na čvrsto tlo. U ravnicu. Na sreću, baš tu su momci iz Crvenog krsta imali vežbu iz pružanja prve pomoći. Voze ga u bolnicu.Posle ovog događaja, ekipa sedi u Domu, promrzli su i očajni, čekaju vesti iz bolnice. Kada nam neko javlja da je ranjenik dobro, da ima samo frakturu lobanje i ništa drugo, odlučujemo se za veliko slavlje. Služi se kuvana rakija, ali raspoloženje nije na nivou. Svi ćute i gledaju u pod. U nedostatku ideja predlažem im, iako znam da će to biti odbijeno, da organizujemo izbor za mis transvestita. Nekolicina njih mi dobacuje da nisam normalna, a ostali me ne konstatuju. Jedan od drugara sedi zamišljen i posle nekoliko trenutaka kaže: "A što da ne?" Svi momci se pogledaše i nastade juriš na ženske sobe. Bilo je tu svega – otimanja oko haljine, uvežbavanja vrckanja, pućenja…. Njih desetorica bili su favoriti, a pošto im se akcija dopala morali smo da održimo nekoliko krugova. U finalu borili su se dobra imitacija Šeron Stoun u Niskim strastima i profi porno glumica. Pošto je žiri bio sastavljen od žena pobedila je elegantna Šeronka. Vrhunac večeri bio je jedan meštanin koji uvek mrtav pijan dojahava na konju i muva devojke. Ovaj put je muvao našeg druga, čak je krenuo da ga poljubi. No, sami su krivi, posle završetka izbora za mis nisu hteli da skinu haljine i onako nabildovani i dlakavi šetali su haljinice na tufne. Sutradan ujutru išli smo u posetu kod S. Kada smo ga pitali kako se oseća nasmejao se i odgovorio: "Kao od stene odvaljen". Definitivno mu je bilo bolje.Međutim, u toj istoj bolnici ležao je momak iz automobila koji je pao u Lim. Policija ga je čuvala (taj trač smo mi čuli) od roditelja nastradalih. Jeza nas je pratila celim putem nazad, u Dom.Sledeći dan obeležio je još jedan događaj na uspinjanju uz stene pored vodopada. Jedan momak se popeo na pristojnu visinu od desetak metara, kada je tlo počelo da se odranja. Bio je osiguran, ali uže je bilo malo opušteno te je počeo da pada. Problem je zapravo to što je promašio tlo sa kog je počeo da se penje, a ispod je bila omanja kamena provalija koja se završava u potočiću u koji se uliva vodopad. Nekim čudom, umesto da padne, kao mačka se dočekao na noge i strmoglavo sjurio u potočić. Rezultat ove vratolomije je bilo pocepano koleno, i opet smo morali do bolnice, na ušivanje. Poslednji dan kampa smo odlučili da ništa ne radimo. Sedeli smo i igrali karte, to je bilo bezopasno. Tog dana u Dom je došla ekskurzija iz Perua i imala vatreno krštenje. Na raftingu im je iz Lima isplivao poslednji leš kobne saobraćajne nesreće. Ljudi su bili zaprepašćeni. Na nas je to, iako nismo bili sa njima takođe ostavilo utisak. Pokušali smo da im popravimo raspoložejne uveče uz rakiju, ali se to izvitoperilo i Peruanci su se preterano napili. U trenucima inspiracije neki su čak naučili da pevaju "Igra rokenrol cela Jugoslavija". Ja ipak nisam mogla da zaboravim sve nesreće i tugu porodica nastradalih u reci. Veče je bilo potpuno ludo. Kako nas je bilo previše u Domu, spojili smo krevete i spavali na gomili. Posle tri sata spavanja ustala sam, i krenula u svoju sobu da se spakujem (znam kako ovo zvuči, ali upotrebiću onu otrcanu – nije to što mislite).Imala sam samo 50 evra u džepu, i podstaknuta iskustvima za proteklih 10 dana, htela sam kući. No, A i D su me nagovorili da krenemo na Adu Bojanu. A je imala ključeve neke sojenice i trebalo je te pare koje imamo samo da trošimo na hranu. Krenuli smo u Montenegro. U kolima je opet nešto smrdelo. Na svakih nekoliko kilometara nailazili smo na velike gužve, tako da smo posle mukotrpnog putovanja tek u 18 h došli na Adu. Ta sojenica je zapravo bila zapostavljena nekoliko godina, te je trebalo da obrišemo prašinu i napokon legnemo da se naspavamo. No, iznenađenjima nikad kraja. Stigli smo pred sumrak. Taman smo imali vremena da obrišemo prašinu, kad smo shvatili da je sojenica bušna i da je leglo zmija. A znali smo, na Adi Bojani ima najotrovnijih zmija na prostoru cele tadašnje republike. Tu je već došlo do nervoze. Počelo je da se smrkava a na tom delu Ade nema struje. Jedino rešenje bilo je da spavamo u kolima. I to u Jugu! U celoj toj priči se opet desilo čudo. Naišli smo na D-ovog brata od tetke koji je stavio šator na neku livadu. D je srećom imao šator za dvoje, a njegov brat za troje a bio je samo sa jednim ortakom. Ja sam bila dodeljena njima. Još jedna pustolovina je počela. Kako nisam imala vreću za spavanje savila sam ćebence i smestila se u šator. No, šok tek sledi. Na toj strani obale nema struje, wc-a, ni tuševa. Onako lepljivi i prljavi oprali smo se u mestu gde se Bojana uliva u Jadransko more i izmučeni od puta legli da spavamo. To veče sam zaspala sa mišlju da se sutra vraćam u Bg, ali jutro je promenilo sve. Bili smo u blizini mora i probudio me je šum talasa. Fenomenalne peščane plaže su očistile sa nas sve one nemile događaje sa planine, a kada smo nakon svakodnevnih pašteta i suvog hleba pojeli lignje u trščanoj morskoj kafani osetila sam kako mi se telo regeneriše. Zaista, Ada Bojana ima neku posebnu energiju. Gledala sam kako zalazi sunce na pučini i osetila sam zadovoljstvo što sam tu, na kraju sveta i uživam u blagodetima neiskvarene prirode. Taman što je prošlo nekoliko mirnih dana, sedeli smo u kampu, jeli supu i gledali zalazak, kad se čulo neko šištanje. Okrenuh se i videh da nam gori plinska boca. Taj koji je kuvao supu nije zavrnuo gas, i sada je boca gorela. Stajali smo zbunjeno nekoliko sekundi, kad je nekome sinulo da je polije vodom, ali je jedan od nas, najprisebniji, taj pokušaj sprečio, dotrčao do boce i jednostavno zavrnuo plin. Naviknuti na odrone i adrenalin, nismo reagovali na ovaj događaj.Kako su dani tekli, svi koji su prolazili pored naših šatora stajali su da pitaju da li smeju tu da postave i svoj. Vremenom je naš dom izrastao u gradić urbanih poluhipika, koji je bio zaklonjen ogromnom šikarom, u hladu debelog drveta. D se na kampu navukao na motke, stalno je nosio debeli prut sa sobom, na koji se naslanjao. Zato je dobio nadimak Mojsije. Prvi dan na Adi Bojani došao je sa orgomnom metalnom motkom (evoluirao je sa drveta na čelik) koja je bila tako velika da je maltretirao druga da je zajedno donesu do kampa. Kada su je jedva dovukli, da ne bi ispalo da je trud bio bezrazložan D nas je obavestio da će ta motka služiti za ceradu. Iako smo imali drveće oko sebe, na koje je takođe nešto moglo da se okači, svi su oduševljeno prihvatili predlog. Tako je naše naselje imalo i celodnevnu hladovinu. Drug njegovog brata, takozvani M, stalno je kukao zato što je u divljini. Naime, njega je dovukao ortak, koji mu nije prethodno objasnio da ide na mesto bez struje, vode i toaleta. Toliko je mučenik kukao da nam je svima postao simpatičan i obožavali smo da uz vatru, vino i komarce noćima slušamo njegove jadikovke. Ja sam se na kraju i zaljubila u njega, ali to je druga priča. Tih dana najviše smo voleli da sedimo u kućici na drvetu (koja je inače vlasništvo jednog kafića), i gledamo kako se Bojana uliva u more. No, došao je i dan rastanka. M i drug su kretali u Krašiće. Tužni zbog njihovog odlaska, ali i zbog toga što ja ostajem bez krova nad glavom, bili smo u nezgodnoj situaciji. Ja sam tek za dva dana putovala kući (kartu za povratak sam kupila u euforiji, pa nisam računala na nepredviđene situacije), a A i D su ostajali na moru. Dan pošto su ova dvojica otišli morali smo da spavamo nas troje u malom šatoru, a ja kao uljez, a i najsitnija, morala sam biti u sredini. Međutim, gromovnik nas je i ovde pratio. Na Adi Bojani inače ne pada kiša po dva – tri meseca, ali kad jednom odluči da padne, to uradi veoma burno. Počelo je da grmi, nadvili su se ogromni oblaci. Svratio nam je na večeru jedan momak koji boravi mesecima na ovom mestu. Rekao je da će to biti duga noć. Bili smo na livadi, ispod najvišeg drveta, a motka koja nam je držala ceradu prizivala je grom. Imali smo pored šatora plinske boce, automobil, drvo i pravi pravcati gromobran. Tu je došlo do manje prepirke. Ja sam insistirala na tome da se ta metalna motka od 2 metra skine i položi na zemlju, a D me je ubeđivao da sam pretarano histerična. Kako je sve više grmelo, mi smo se više i svađali, a motka je bila toliko teška da nisam mogla sama da je izvadim iz zemlje. Neko od momaka je ipak to uradio, a dečko koji nam je svratio u posetu nam je rekao da je bolje da tu noć provedemo na drugoj obali, u nekom od kafića. Došli smo do kafane u kojoj si morao popiti piće da bi te prevezli. Ošamućeni od nagle promene vremena odlučili smo se za rakiju (ili smo na onoj planini zaboravili da postoji drugo alkoholno piće). U tom trenutku su gromovi počeli da udaraju po površini mora. Sedeli smo u kafiću usred noći, a sve je bilo osvetljeno od munja, kao da je dan. Iz nekoliko pokušaja uspela sam da napravim 3 fotografije groma, toliko često je udarao. Nikad u životu nisam videla veće pražnjenje. Armagedon. Odjednom je čikica koji je trebalo da nas preveze odlučio da krene. Potrpali smo se kod njega u čamac i plovili po najnenormalnijoj noći i vremenskoj nepogodi koju sam ikada doživela. Kada smo sišli na kopno utrčali smo u prvi restoran na koji smo naišli, samo da ne budemo na otvorenom. Kada smo seli shvatili smo da smo svi pregladneli, valjda od straha, koji smo se trudili da prikrijemo. Sedeli smo nekoliko sati u kafani i nevreme se smirilo. Trebalo je poći nazad, ali nijednog čamca više nije bilo na obali. To je značilo da moramo peške nekoliko kilometara do mosta, pa onda na drugoj obali nazad ka našem kampu. Kako nismo bili poznavaoci zmija nismo znali da li one izlaze noću a imali smo samo tri baterijske lampe (nas petoro). Krenuli smo kroz neko ogromno šiblje i u tišini osmatrali svaki pedalj zemlje u strahu od zmija. Počelo je da duva. Delovalo je jezivo. Svuda okolo je mrak, mi idemo kroz travuljinu a vetar zavija između stabala. A onda je opet počelo lupanje gromova. Nevreme nas je prevarilo, uzelo je samo kratku pauzu. Vratili smo se do restorana, ali on je bio zatvoren. Nigde žive duše. Platili bi taksistu svim parama koje imamo, ali u toj divljini bi pre naleteli na bezglavog jahača nego na auto. Kiša je lila, duvao je vetar, sevalo je, a mi smo šetali ka mostu. Naišli smo na drvenu kuću sa verandom i stali ispod trema. Taman smo se malo zgrejali kad se upalilo svetlo. Neko je bio u toj kući, i bojažljivo je virio kroz prozor. Ne znam ko je u tom trenutku više bio uplašen, mi da će nam izleteti deda s puškom iz kuće, ili oni unutra da smo neki razbojnici. U svakom slučaju, ništa od toga se nije desilo. Stala je kiša i krenuli smo ka mostu. Taman kad stigli do njega, na pola puta, počelo je opet nevreme. Staze nije bilo, tako da smo upadali u blato do kolena a pogled nam je dopirao koliko i mlaz baterijske lampe. Svuda okolo bio je mrak. Kada sam se okrenula izgledalo je kao da smo došli iz neke crne rupe, pošto se ništa nije videlo. Stigli smo do kampa, prljavi i mokri. Legli smo u šator, ali nismo spavali jer se celu noć čula grmljavina. Oko 4 ujutru je stalo. Sutradan su naši drugari kojima je prokišnjavao šator ceo dan kačili stvari po drveću. Izgledali smo kao da nas je izbacila poplava, što nije bilo daleko od istine.Sutradan uveče sam putovala. Bila sam neopisivo srećna zbog toga. Društvo iz Krašića nam je javljalo da te večeri idu na Maskenbal u Kotoru i zvali su nas da dođemo. Posle većanja od nekoliko minuta odlučili smo da to uradimo. Spakovala sma kofere, jer ću pravo iz Kotora ići na autobus u Ulcinju. Nazvala sam drugaricu koja tamo ima kuću i pitala je da li možemo da odspavamo kod nje. Rekla je da možemo. Našoj sreći nema kraja… Stigli smo u Krašiće popodne, međutim nismo hteli da se kupamo u onoj bari posle otvorenog mora na kom smo bili. D nam je ostavio ključeve od kola i rekao da ide da vidi druga. Posle sat vremena smo slučajno saznale da je otišao kod nekih ortakinja da se istušira na kvarno, a nije nas zvao. Sedele smo u kolima k’o neka sirotinja i odlučile da mu se osvetimo tako što ćemo mu popiti ono malo rakije što je čuvao još od planine. Kada smo je popile odlučile smo da se maskiramo. Povadile smo sve što imamo, a pošto su te krpice bile oskudne ja sam bila Lolita u veoma kratkoj suknji, a A zečica iz Plejboja. Presvlačile smo se u nesrećnom Jugu i to je bila veća egzibicija od svih vratolomija sa kampa ekstremnih sportova. Onda su nas pozvali M i drug i otišle smo da upoznamo ostatak društva. Jedine maskirane, izgledale smo kao da smo pobegle iz ustanove u Dobroti, ali posle toliko muka nije nam to teško padalo. Oni su krenuli jednim kolima a mi našim Jugom. Na najgorem delu puta, serpentinama nadomak Kotora, shvatili smo šta je ceo put smrdelo u kolima. Otkazala nam je elektrika. Nismo imali svetlo. Voziti se usred noći krivudavim putevima u kojima Crnogorci (svima poznati po ludoj vožnji) pretiču a vas ne vide jer ne svetlite, bila je suicidna akcija. No, nismo imali kuda, bili smo na pola puta. Telefonirali smo drugarima u kolima ispred, i rekli im da uspore. Morali smo voziti uz zadnjicu tih kola da bi nas njihovi farovi koliko – toliko osvetljavali, a A je jadna ceo put držala sve mobilne telefone uključene uz šoferšajbnu, iz istog razloga. Stigli smo u jednom komadu. Sve nezgodne situacije smo izbegli, bila je to poslednja noć poslednje ekskurzije. Celo veče smo se lomatali po Kotoru i tražili D, koji je jednostavno nestao. Svanulo je, a mi smo bili na plaži, čekajući svog vozača. M i ja smo sami sedeli i gledali izlazak sunca. Kako je to romantično! No, tada mi je zazvonio telefon (žalim, ali ova ljubavna priča se nastavila tek u Beogradu i traje još uvek), ništa od romanse u završetku putovanja. Našli su vozača, krenuo čovek ka Njegoševom spomeniku. Pošto smo ga vratili na pravi put, stigli smo u kuću moje drugarice. Odspavali smo nekoliko sati, i osetili neizmernu radost kada smo prvi put čuli šum vodokotlića posle toliko dana u divljini. Bili smo čisti, siti i povrh svega – živi! U Ulcinju su me ukrcali u bus. Skoro pa kraj. Jedina frka na putu bio je neki austrijski kamion koji nije mogao da prođe kroz tunel pa je naš autobus moroa da se parkira na samoj ivici provalije, i skoro pa ni to nije bilo dovoljno – zamalo da nas kamion gurne dok je prolazio pored nas. To je bilo dovoljno nekoj babi paničarki da ceo put na vadi glavu iz kese. Uz užasnu buku i babino odbijanje da popije lek protiv povraćanja stigli smo u moj voljeni grad. Lepo je biti kući posle svega. Nikad više na more nismo krenuli pokvarenim kolima, a planinarenje kanjonom Lima je ispalo iz turističke ponude. Zapravo, sve potencijalne nesreće koje smo tada preživeli danas ne biste dobili ni da ih tražite. To je bilo neponovljivo letovanje, ali drago mi je što je ostalo na tome.