Sevastopolj – Baščisaraj 28.04.2004.MESTO BOGATO ISTORIJOMDanas je ceo dan padala kiša i to je smanjilo efektnost dana na 50% kapaciteta. A program je bio bogat.

Ujutro smo otišli u muzej Panorama u Sevastopolju. To je jedna velika kupola unutar koje je prikazana opsada Sevastopolja u Krimskom ratu – delom slikom na zidovima, delom maketama. Postoje još dve takve Panorame – jedna posvećena Kavkaskom ratu i jedna Borodinskoj bitci.Opsada Sevastopolja trajala je 315 dana 1854 i 1855 godine. Na ruskoj strani bilo je 5000 branilaca, dok je samo francuski agresor raspolagao sa 11000 ljudi. Neravnopravnost je bila i u oružju – ruske puške su imale domet 300m, a francuske 1200m. Engleski, francuski i turski napadači granatirali su grad i iz svojih brodova.Na panorami je prikazan prvi napad koji je bio odbijen. Problem je slaba osvetljenost muzeja, zbog čega mnoge fotke nisu mogle uspeti.[1] Ali cela scena je veoma uverljiva. Prikazane scene: ruski mornar gasi požar nastao posle udara francuske granate; baraka pogođena granatom (ofarbana malo u crveno kao da i dalje gori); ruski general na konju rukovodi protivnapadom; kotlići gde su vojnici kuvali, etc. Postoje dva nivoa. Na gornjem vidimo sve iz neke \"ptičje perspektive\" – osećao sam se, recimo, kao anđeo smrti. Donji nivo je u ravni sa maketama i tamo kao da smo učesnici u bitci. Sve je uglavnom fantastično nadrealno realno.

Prvi napad je, dakle, bio odbijen, ali za dva meseca usledio je drugi u kome je zauzeto rusko komandno mesto, nakon čega je grad predat. Okupatori su ostali godinu dana tamo, nakon čega je sklopljen mir.Posle Panorame po jakoj kiši otišli smo u Sevastopolj. Otpalo je razgledanje grada sa brodića. Ostalo je da vidimo akvarijum, koji jeste simpatičan, ali meni pomalo smešan posle Okeanarijuma u Lisabonu. Najzanimljivija mi je bila iguana koju nismo smeli slikati. A gušter nas je tako gledao… Verovatno bi se jadan mnogo uplašio od blica.

Otišli smo i u umetničku galeriju, gde je pored stalne postavke bila i izložba Rembranta (ustvari dela njegovih učenika). Galerija nije velika. Najupečatljiviji je portret ruskog kneza od nepoznatog umetnika, slika \"Mesec nad Konstantinopoljem\", mrtva priroda \"Ribe na dnu mora\" (veoma zanimljivo) i neki prikazi mora. B. Je istoričar umetnosti pa nam je pojasnila neke stvari. Veoma je zanimljiva slika na kojoj se neki psi bore oko mrtve ribe – nešto me je tu podsetilo na \"Borbu petlova\".Posle odosmo na Baščisaraj – rezidenciju Krimskih kanova. Podignut je 1504 i bio je rezidencija Kana sve dok 1783 Rusija nije preuzela ovu oblast. Zanimljivo je da je ulazna vrata ukrasio jedan italijanski umetnik – originalni spoj italijanske renesanse i arabeske.Najzanimljiviji je harem. Bio je ograđen visokim zidom. Muslimanska žena je mogla kroz rešetkaste prozore da gleda spoljni svet. Bila su dva mala otvora kroz koje bi mogla darivati derviša ili nešto kupiti.

U okviru Baščisaraja su vrtovi (gde osim kamenih fontana ili bazena malo šta sada podseća na originalno stanje) i fontane. Fontanu suza osvetio je jedan od kanova svojoj umrloj ženi.Tamo je i džamija, sa čijeg se minareta uredno čuo hodža u pet. Originalna džamija u kojoj su se kanovi molili (na čijem prozoru je Davidova zvezda (?)) i grobnica u kojoj su sahranjivani. Kustos nam je pričala i neka pravila iz njihovog bračnog života, ali ja sam to već gledao u Klonu pa mi nije bilo mnogo zanimljivo. Klopao sam neku sušenu baklavu i orahe u nekoj vrsti ratluka, kupio krimsko vino Alušta. Onda je bus krenuo nazad – u okončanje još jednog zanimljivog dana.Beograd 6.5.2004. ĐurđevdanZAVRŠNE ODREDBENew faces new places – tako je Leks, jedan od najupečatljivijih junaka maratonske serije Pleme (tinejdž-postapokaliptična sapunica) opisao svoj život. Time je svakako pogodio i smisao svakog putovanja. Ostaje mi da navedem neke zaključke i generalne primedbe.Prvo neki podaci. Put do Jalte je oko 2700km, uključujući tu i izbegavanje Moldavije. Moldavija je uvela vize u vrednosti od 40$, ja bih rado platio toliko da skratim put, ali ne znam za ostale. Uključujući obilaženja koja su vršena busom i lutanja prešli smo oko 6000km za ukupno 12 dana. Put do Jalte je ukupno trajao 6 dana u oba smera – 4 noćne vožnje i 2 usputna noćenja u Bistrici i Odesi. Na Jalti smo bili preostalih 6 dana.Najveći grad na Krimu je Simferopolj koji ima oko dva miliona stanovnika. Poznat je po najdužoj trolejbuskoj liniji koja ide sve do Jalte – ukupno dugačka 135km. Po rečima Geka tamo i nema nešto posebno zanimljivo. Sevastopolj ima oko 300000 stanovnika, Jalta 35000. Odesa ima nešto manje od dva miliona. Osnovana je 1792 posle oslobađanja od Turaka. Odesa se vezuje nekako ta Rišeljea, ali mi nije jasno kako. Tamo je bila i pobuna krstarice Potemkin, 1905. godine, o kojoj je Ejzenštajn snimio čuveni film (sa poznatom i veoma izraubovanom scenom u kojoj se kolica sa detetom spuštaju niz stepenice).Sada neki utisci. Širom Jalte sam video veoma veliki broj mačaka. U našem sanatorijumu bilo ih je veoma mnogo. Neki su pominjali kult mačke. Ove mačke su veoma pitome i ima ih dosta rasnih i polurasnih.

Pijanstvo je fenomen koji se tradicionalno vezuje za Ruse. Da to nije daleko od istine lično sam se uverio. U ne tako kasnim večernjim satima (nešto pre ponoći) gomile pijanaca se već teturaju sa flašom u ruci. U nekim delovima Odese ova pojava je uočljiva već sa prvim mrakom. Jednom smo videli dva pijana Rusa kako daju psu da liže sladoled iz korneta.U ženskom svetu flaša takođe dobro stoji (kako kod nas recimo tašna). Najnormalnije je videti sređenu devojku sa flašom u ruci kako brzo šeta i živo razgovara. Čekajući karte za brod video sam dve plavuše koje su u redu ispijale nekakav flaširani koktel, a u drugoj ruci držale votku u rezervi – valjda da ne bi slučajno dehidrirale.Narod Ukrajine je siromašan, ali ne i bedan. Omladine ima dosta i uglavnom su veseli. Stariji se teško, ali ipak nekako snalaze. S. i M. su upoznale jednu ženu čija je penzija 150 grivni (manje od 30 evra). Od toga 70 ode na račune, a ajde od ostalog da preživi! Preživljava prodajući eterična ulja, a u Sovjetskom Savezu je imala prestižan intelektualni posao. Uglavnom, žao mi je što jedan bratski slovenski i pravoslavni[1] narod živi mnogo gore od standarda kakav zaslužuje.Postoji velika efikasnost u izgradnji. Tako se zadnjih dana aprila radilo u tri smene. Grad je bio ganc raskopan, ali je sve završeno do prvog maja – lekcija za Bogdanovića i beogradske neimare. Osim toga, magistralni put Kijev-Odesa dužine 500km se u cugu pretvara u autoput. Celom dužinom puta je prokopana druga trasa, negde je već asfaltirana, grade se obilaznice i sve ostalo.

Spomenici prošlih vremena su svuda vidljivi – posebno oni Lenjinovi. Tako je u parku sanatorijuma ogromna bista na kojoj demonstrativno nešto steže u ruci (kapu, ekspers politiku…). Nazivi ulica su takođe kao u vreme komunizma. Neki kažu da je ovo iz inata. Udaranje kontre savremenim trendovima se vidi i u popularnosti Srba, tj. nas. Uopšteno gledano verovatno se malo toga izmenilo, osim vidljivog povratka pravoslavne duhovnosti.Osim portreta na ovom putu sam stekao i nadimak – Z. me je nazvao Barni. Na kraju, šetajući se Odesom, rekoh kako nažalost nisam video njihovu liturgiju. Ušli smo kasnije u jednu zanimljivu crkvu gde se upravo održavala liturgija. Tako mogu reći da ništa nisam propustio, osim neke Ukrajinke i neke bolesti…________________________________________[1] Mnogi su tvrdili kako su Ukrajinci katolici ili unijati. Ima i takvih, ali prema podacima u Enkarti 67% stanovništva Ukrajine je otodoksno.________________________________________[1] Ipak, fotograf je to skinuo sa kartice i posvetlio ih… bravo za fotografa!

Putopis napisao soutram