Prevoz: lepo, udobno, dva sedišta samo za mene, ali putnici ugrejani rakijom, i ko zna još čime, samo su vikali: "Majstore, može klima da se uključi?" Oni su se baš onako pijani dobro zezali i urlali, a mi smo se jadni smrzavali i patili od nesanice.
Sve to moglo je brzo da bude zaboravljeno da sutradan ceo dan nije bilo hladno i oblačno. Znači, prvi utisak je bio ko me ter’o .Prvi dan: stigli u osam, produžili do brane i Pivskog jezera. Oduševljavali se, sklanjali znak za zabranu parkiranja i naveli vozača da krši zakon, slikali branu bez dozvole (opet kršili zakon), izvinjavali se šefu brane zbog kršenja zakona i hvatali maglu. Dolazak u kamp ispraćen razočaranjem što se tiče WC-a (usran i nema vode, kasnije je bila malo bolja situacija), zatim zavlačenje u vreće za spavanje i cvokotanjem i opet ko me ter’o. Skiper najavio ručak za pet sati kada se vrate sa raftinga, a bilo je dvanaest. Oko jedan dolazi do preokreta situacije. Pošto je jedno mesto upražnjeno Sneža uskače u ekipu, oblačimo je (čitaj lomimo prste) u odelo, odlazi, a ja zaključavam baraku i nenametljivo određujem jednom dečku da ide samnom u šetnju: Samo ti Snežo idi, Dule će da mi pravi društvo. Dule šta će, kud će, vodi me na sam sastav Pive i Tare i ja otkrivam da mogu da idem preko velikog rečnog kamenja, a da se nijednom ne razbijem. Pešačimo dva sata. Izležavamo se na livadi. Zalažemo se čipsom i štrudlom i gledamo vrhove planina obavijene maglom, svraćamo u kafanu sa njlomom umesto prozora, ali kafa sa ondašnjom vodom je idealna, odlazim u kamp, tuširam se gotovo hladnom vodom, ali više ne osećam hladnoću. Raftingaši stižu umesto u pet u šest i petnaest, ručamo u skoro sedam, zbog napora i izgladnelosti dobijam migrenu i odlazi u pola devet na spavanje (lepo sam vam rekla da sam svilena i da ja to ne mogu tako lako). Glava prolazi, u pauzama spavanja čujem Snežu kako se smeje u drugoj baraci gde je pravila sedeljku ova mlađa ekipa. U jednom momentu se budim i čujem neki huk: u veš-mašina je ostala uključena; zatim, sledi pitanje gde sam ja i ukapiram da je to huk Tare.Drugi dan: ustajem prva u kampu, uživam u pogledu na reku, tišini i svežem vazduhu. Doručak nam kasni sat vremena i umesto da se spustimo u deset to radimo dva sata kasnije. Danas Sneža mene oblači. Odelo suvo, muke, otkrivam kako je teško u njemu se kretati uzbrdo i to dva puta noseći uzbrdo sa još dve devojke opremu za 23 ljudi radi smeštanja njenog najvećeg dela u autobus, dok momci pripremaju čamac. Dolazi džip, smeštamo se i idemo 18 km uzvodno. Kratki kurs i ulazimo u vodu i otkrivam da mi nije tako teško da podnosim hladnoću (stalno nešto otkrivam). Voda mirna, veslamo, ovo je super, nije strašno kada odjednom neka čudna promena u vodi. Prolazimo prvi buk i ja psujem Snežu (tebe se nisam setila u tom momentu), priznajem svoj kukavičluk, ali niko sad neće da uzme dva groša da me pusti iz kola. Prolazimo još dva buka i ja opet otkrivam: Hej, pa ja mogu i ovo. Baš mi se svidelo i ambijent i rafting i veslanje i druženje i što sam deo grupe i što treba nešto složno da uradimo i kad ne uspemo što se kao svađamo, a posle smejemo. Izašli smo na jednu plažicu i u šumi videli mali vodopad, posle smo Sneža i ja ravnopravno sa muškim pile rakiju da se zagrejemo. To je prvi put da vidim nešto u rakiji. Momci su posle na jednom mestu skakali, mi smo grickali integralne. Na kraju nas je jedna ekipa starijih muškaraca dobro isprskala veslima, a bili smo tako blizu kampa. Ćute, vragolasti osmesi na licima, približavaju se i tuširanje počinje. Polazak je bio zakazan najkasnije za tri, krenuli u 5 i petnaest. Svaki deo tela prijatno boli i put provodim u spavanju na momente i u gunđanju što se ne isključi klima. Snežu smo hteli više puta da isključimo, ali nismo imali daljinski. Sada znam kako održava dobru liniju: puno energije troši na brbljanje i smeh.Zaključak: išla bih opet, ali kada je lepo vreme i na više dana. Stalna napetost da se ispoštuju termini malo deprimira.Ovo ti je za nauk da mi ne tražiš detaljne izveštaje. Bukvalista sam. Pozdrav
Putopis napisao petrov