Sećam se kao da je juče bilo. Prelepa zemlja okupana Suncem. Dani dugi i topli, savršeni za beskrajne šetnje i istraživanja, tek skrojena prema našim željema.
A na svakom koraku simboli. Već pomalo izbledeli, taman toliko da prikažu pravu sliku trenutnog stanja. Trenutne duhovne snage naroda koji je jednom uspeo da pobedi tiraniju i krene nekim putem za koji je verovao da vodi u bolje sutra. Među svim tim simbolima sa vremena na vreme pojavljuje se i on. Nikada suviše često ali uvek dominantno. Prisutan je on na Kubi. Njegov duh živi u narodu koji je smatrao svojim.Sasvim nenadano, odustavši od posete Orijentu (istok ostrva), odlučismo se da posetimo Santa Klaru. Razlog samo jedan. Santa Klara je mesto u kojem se odigrala jedna od odlučujućih bitaka Revolucije. Bitka kojom je on komandovao.
Zato nije slučajno što je upravo tamo napravljen velelepni mauzolej, muzej i spomenik posvećen samo njemu. Prilikom ulaska ostavljamo na prijavnici skoro pa sve. Time nam se daje do znanja da je on za njih bio i ostao svetinja i da na tom mestu nema prostora za neozbiljne fotografije zagrljenih turista u šarenim košuljama. U prvoj prostoriji dominiraju njegove lične stvari. Šetamo se okolo, pokušavamo da razjasnimo pojedinosti o njegovom životu. Sve oko nas je tiho, grobno tiho ali osvetljeno belim svetlom, svetlom nade.I u tom momentu nesto čudno počinje da se budi u meni. Osećam da se nalazim na nekom posebnom mestu i u posebnom trenutku. Osećanja se mešaju. Tuga, ponos, gordost, tuga. Mnogo tuge. Kao da je baš malopre ovuda prošao i otišao dalje. I znamo da ga nikada nećemo stići niti dostići.Na kraju muzejske postavke nalaze se vrata. Vrata koja vode ka njegovom večnom prebivalištu.Stojati na rukohvat od mesta na kome počiva je nešto sasvim posebno. Njegovi ostaci su postavljeni iza kamena u zidu, jasno naznačenog, na koji pada mala petokraka načinjena od belog svetla. Prostorija je zamračena, a temperatura i vlažnost su uporedivi sa mestom u Boliviji na kojem je pronađen.Ništa nisam mogao da izgovorim, samo sam stajao i gledao u taj kamen. I u tu malu zvezdu. Koliko je samo snage izbijalo iz nje, koliko želje da se nešto promeni, stremljenja ka boljem, plemenitijiem, ljudskijem.Izlaskom iz mauzoleja osećao sam se pobeđeno. Osećao sam se sićušno, sasvim maleno. Imao sam prilike da osetim i dotaknem makar delić jedne jasne vizije, jedne velike želje i požrtvovanja. Bilo je nečega u njemu, neke energije koju je mogao da podeli sa drugima.
Putopis napisao skomazec
