White desert, Egypt

.. reci upotrebljene mnogo puta u dosadasnjim putopisima. Sta sada reci da ne ponavljam? A ipak ovo je bilo bas tako, savrseno i nedozivljeno. Cini mi se da bi i jednom Andricu ponestale reci, a kamoli meni "malom putopiscu". Plasim se da nisam u stanju docarati ovako nesto, da preteram ne mogu sigurno.U tekstu o Wady el Rayanu vec je ispricana prica o pustinji. Ova oblast je prelepa i zasticena zona i kao takva, za moj ukus, suvise ispresecena putevima. Iako sam odlucio da zavrsim obilazak Egipta i polako se spakujem za povratak u moj Beli grad i dalje je tinjala zelja za necim jacim, divljijim i surovijim. Kao i obicno, sticajem okolnosti, a one uvek nadju onog ko ih trazi, dolazim do informacije da je moguc put u Belu pustinju, za jedan vikend, sto sam jedino mogao sebi priustiti. Uprkos odluci, ovako nesto moja avanturisticka priroda nikako nije mogla da propustiti.

Preko vozaca dolazim do Sirganija, vodica u agenciji "Sahara explorer". On mi salje veoma zanimljiv plan puta za jedan vikend. Vrlo brzo smo se dogovorili i sredinom novembra 2007., u vreme kada je idealno krenuti u pustinju cekali smo prvi vikend kako bi posli. Planiranje ovog puta je za mene veoma jednostavno, jer Sirgani organizuje sve. Moje je samo da krenem, presrecan novim susretom sa pustinjom.U cetvrtak uvece, 15. novembra, oko 21 sat, posto sam se nakon posla probio kroz suludi saobracaj Kaira i stigao u hotel, cekam Sirganija. Sa nama krecu jos Temir, kao i Omar sa svojim dzipom. Idemo, dakle, sa dva terenca. Na moje pitanje zasto dva vozila, dobijam uzbudljiv odgovor da je suvise riskantno ici sa jednim. Osmeh! Namera je da duboko zadjemo u pustinju (par stotina km.), a u slucaju kvara na kolima povratka – nema!

Oko deset sati stize Sirgani sa ogromnim terenskim vozilom GMC. Nesto vece ne znam da li sam u zivotu video, a da nije kamion. Ulazim, tacnije penjem se u kola i nije mi jasno kako on uopste vidi auto ispred. Sva "normalna" kola okolo su u visini vrata. Uskoro nam se prikljucuje i Omar sa njegovim terencem. Opremljeni smo za put na Mesec. Imamo satelitski telefon, mobilne telefone, dve radio stanice, satore, baterijske lampe, vrece za spavanje, podloske, opremu za izvlacenje iz peska, dva GPS-a, vojne karte, hranu, vodu… Tu je i Siragani iskusni vodic i aktivni reli driver, sto mi tada ama bas nista nije znacilo.Nakon sat vremena probijana kroz downtown, tri "crna" Arapina i ja prolazimo naselje 6. oktobar i konacno izlazimo iz Kaira. Put nas vodi na zapad. Uskoro gubimo signal za moblini telefon. Vozimo se asfaltnim i solidnim putem kroz pustinju koju po mrklom mraku i ne vidimo. Mimoilaze nas ogromni kamioni i nije nimalo prijatno, s obzirom da ovde nije obicaj da se obaraju svetla. Uz dve pauze, nakon skoro 400 km. oko 2 sata iza ponoci stizemo u oazu Baharea. Pomalo sam razocaran jer to je ustvari manji gradic gde je nekada bila sama oaza. Uopste mi ne lici na ono sto sam zamisljao. Ipak, kamp je na mestu oaze i to je vec nesto drugo. Smestamo se u vrlo ljupke kolibe od pruca. Spavamo u vrecama, potpuno zatvorenim, pa smo sigurni od eventualnih skorpija, kojih ovde itekako ima (jedna je ubola Omara prosle godine). Dobili smo i cebad, jer je tokom noci veoma hladno.

Ustajemo oko osam, doruckujemo i krecemo do centra Baharee kako bi natocili gorivo. Inace, nas kamion trosi nevidjeno, narocito kada se vozi kroz pesak. Ovde nailazimo na veliki i prakticno nepremostiv problem. Nema goriva u Baharei! Cisterna koja snabdeva ovaj gradic se prevrnula na putu i samo jedna pumpa ima gorivo, a tamo je ogromna guzva. Ovo bukvalno moze znaciti da ne mozemo dalje. Niko ne zna kada ce sledeca cisterna doci. Mozda cak i za koji dan. Na jedinoj pumpi na kojoj jos ima goriva je na desetine vozila. Ne mogu da verujem da prisustvujem sceni iz perioda sankcija iz devedesetih u Srbiji i to usred arapske zemlje u kojoj je nafta cesca nego voda! Sirgani, majstor svog posla zove jednog prijatelja. On uskoro stize i kao "clan ugledne porodice" iz oaze prilazi gomili ljudi. Svi cute, Sirgani parkira kola pored, lik uzima pistolj za gorivo i sipa direktno u nas auto, a odmah zatim i u drugi. Ja zapanjen, niko rec da prozbori, a do malopre je bila svadja, gurnjava, tuca. Tako obavismo misiju sipanja goriva i oko jedanaest sati krenusmo dalje na zapad prethodno se zahvalivsi coveku koji je bukvalno spasao nasu akciju – White desert!

Vozimo se dalje asfaltnim putem i prolazimo tzv. crnu pustinju. Prekrivena crnim vulkanskim kamenom odaje utisak kao da prolazimo kroz rudnike uglja. Oko podneva Sirgani proverava koordinate na GPS-u, konsultuje se radio vezom sa Omarom i skrecemo ulevo, pravo u pesak. Ispred nas je venac planina. Treba ga preci, i popeti se na visoravan, a za to ima samo par mesta kuda je moguce uspeti se. GPS je cudo! Ne znam kako su nekada ljudi sve ovo radili. I poce nasa prava avnatura. Vezujemo se u kolima specijalnim "seat beltovima". Uspinjemo se uz planinu i izlazimo na kamenu visoravan. Sirgani rece, od sada pa do sutra uvece ljudi nema, nicega nema, samo pesak, kamen, sunce i mi…

Posle oko sto kilometara stizemo do kraja visoravni i mesta koje predstavlja ulaz u White desert, nazvanog "the Door of the heaven". Dole, vidimo ogromno prostranstvo beline koju kao da je prekrio sneg.Silazimo sa visoravni i plan za danas nam je da zaobidjemo Belu pustinju odemo na njenu juznu granicu tu prespavamo, a sutradan udjemo u nju. Uskoro smo u pustinji, onakvoj kako je obicno zamisljamo. Najfiniji pesak dokle god pogled doseze. Pescane dine su neverovatnih oblika i velicina. Mnogo, mnogo vece i brojnije nego u Wadiju. Sirgani, reli vozac, upita – hocemo li kao na trci?! Uz osmeh, rekoh – of course, my friend go ahead, i ubrzo se pokajah. Luda voznja, krajnje luda… penjemo se na vrhove dina, letimo preko njih. Dok se uspinjemo ne znamo sta je sa druge strane, kolika je visina nakon prevoja. Sumnjam da i on zna. Kada dodjemo na vrh padamo, letimo, zabadamo se u pesak, pa opet izranjamo, zanosimo se levo, desno, bukvalno vristimo, iza nas ostaju tragovi i oblak podignutog peska. Omar nas ne moze stici. Ruke me bole od drzanja, trbusni misici i noge od napregnutosti, a opet osecaj je mocan. Pomesani osmeh i strah! Par puta se zaglavismo u dubokom pesku. Par puta sam mislio – ovde je kraj!

Oko sesnaest casova podno lepe pescane dine nadjosmo mesto prikladno za logor i ostavismo nas terenac da se odmori. Postavismo satore, nalozismo vatru i kako su zimski meseci sunce ubrzo potonu na zapad. Uskoro smo prekriveni milijardama zvezda, cekamo da nam se mlecni put prelije na glavu. Veoma gladni i iscrpljeni pecemo meso, miris rostilja se siri i ubrzo dobijamo goste. Pustinjske lisice sede okolo nas i cekaju svoj deo obroka. Kao dobri domacini posluzismo ih, na sta se one oglasise nekim cudnim glasom. Nesto izmedju lajanja i smeha, u prevodu – hvala ili sukram. Nakon vecere Omar zamota neku cudnu cigaru. Kaze, takav je obicaj, beduinski, hasis. OK, rekoh, ‘ajde da probamo, kazu svi Beduini to puse, a svako u pustinji je Beduin, zar ne? Hm, nisam osetio bog zna sta, mozda malo relaksacije, mozda video malo vise zvezda na nebu nego sto ih je zaista bilo i to je sve. Verovatno je adrenalin iz lude voznje bio jaci od "cudne cigare".

Oko osam ujutro ustajemo, skupljamo satore i krecemo ka centru i najzanimljivijem delu Bele pustinje. Ovde je pustinja uz pomoc vetra i sunca napravila svoje eksponate. Zamislite na stotine predivnih belih spomenika, raznih oblika i velicina. Cutimo, ja opcinjen prizorom, a ova trojica se smeskajuci, sigurno navikli na zaprepascenje onih koje dovedu. Obisao sam mnogo planina, mnogo savana, prasuma, kanjona, reka, jezera… mnogo toga, ali ovako nesto do sada nisam video. Beli kamen razlicitih oblika, potpuno uglacan. Vidim spomenike u obliku zivotinja, pecurki, tu je i sfinga, piramide. Umetnost! Umetnost destrukcije! Milionima godina ovaj vetra oblikuje svoje spomenike. Jeza me prolazi, i razmisljam koliko smo mali, koliko je nas zivot samo tren. Sapatom pricamo, da ne narusimo tisinu mesta.

Arapi stadose da se pomole. Okrecu se ka jugu i klanjanju. Ja ih gledam i uz svo postovanje svacije religije, ne mogu se oteti pomisli da je to na ovom mestu besmisleno. Ljudi, okrenite se oko sebe, nalazimo se u hramu Bozijem, kakav jug, kakav istok i zapad, ovde, na ovom mestu je Majka priroda napravila svoj hram. Njemu se treba pokloniti!Zavrsise oni molitvu i nastavismo mi dalje. Najednom usred pustinje – scena za pamcenje. Drvo, zeleno, zivo! Nisam siguran da li je fatamorgana ili onaj hasis jos deluje, ali ja zaista vidim palmu. Nestvarno. Ma kako pustinja bila surova, zivot ipak pobedjuje, cak i na ovom mestu.

Nakon sat vremena dolazimo do male Hydra oaze. Sirgani kaze da je ova oaza, nekada bila veoma vazna za karavane koji su se kretali ka jugu. Ako je ne bi nasli smrt bi bila neminovna. Meni se cini da ta prica vazi za svaku oazu. Ponekad su mi se planine cinile surove, ali sada vidim da je pustinja jos opasnija i da kaznjava svaku gresku. Umismo se u oazi i krenusmo dalje. U senci jednog brda napravismo pauzu za rucak i zatim krenusmo ka vencu planina. Trebalo ih je preci i vratiti se nekako na asfaltni put. Skoro sat vremena smo lutali, trazeci prolaz. Nemoguce je preci planine na bilo kom mestu. Uskoro nadjosmo kuda se moze spustiti. Pomalo strmo, ali nista u odnosu na ono sto smo vec prosli. Posle dva dana truckanja izadjosmo na asfaltni put koji nas vodi u Bahareu. Asflat je melem za nasa umorna tela. Uz put se nalazi tzv. kristalna planina, sacinjena od kristala, koju kratko posecujemo i nastavljamo put ka oazi. Tamo stizemo oko osam uvece, veceramo u beduinskom restoranu. Bio je plan i da se okupamo na toplom izvoru, ali je taj deo zatvoren. Stoga krenusmo ka Kairu. Oko jedan posle ponoci stigosmo do mog hotela. Uprkos umoru odmah sam prebacio slike na lap top, sredio ih i razgledao. Potpuno ispunjen onim sto sam doziveo, strovalio sam se u krevet i vec savladan prvim snom poslednje sto sam pomislio toga dana je koliko bih samo propustio da nisam posetio White desert!

Pozdrav…