– V I S I T O R – 2211 metara nadmorske visine. Visitor. Pre dve godine boraveći nedelju dana u dolini Grbaje, na zimskom alpinističkom kursu, posmatrao sam ovu markantu planinu.
Putujemo noću. U autobusu je san opio putnike. Kroz mrak i svetlost farova vozila koja nas mimoilaze, posmatram lica planinara. Face raličite, motivi isto tako. Pitam se šta ih tera da napuste tople domove i krenu u hladnu nedođiju, gde se i zveri zavlače u jazbine kako bi preživele zimu. Zar nije lakše uživati u toploj kućnoj atmosferi. Pitam se to za njih, a nemam odgovor ni za sebe! Da, lakše jeste, ali nije i lepše. Ostani kod kuće, zivi svakodnevnicu i budi isti kao i ostali. Čovek se mora po nečemu razlikovati, zar ne? Verovatno nikada neću naći odgovor na pitanje koje mi postavljaju mnogi. Ali nije na meni da odgovaram. Srećan sam kad penjem vrhove, srećan sam kad se nalazim tamo i to je sve!
Pogled mi zastaje na licu, za planinarske krugove, čuvenog i kontraverznog Zvonka. Koliko je samo on planina video? Izgleda da mu zavidim na tome. Kažu da je najlepši trenutak stati na vrh. To je tačno, ali kada god sam slušao starije i iskusnije planinare retko ko je pričao o tom trenutku večnosti. Svi su pripovedali o naporima na usponu, trud je taj koji se pamti.Rana zora. Stižemo u Gusinje, poslednje naseljeno mesto pred vratima surovih Prokletija. Imam utisak da sam došao u mesto iz prošlog veka, put u istoriju. Oko mene džamije i kuće u turskom stilu. Autobusom stižemo do jednog izvora, a odatle nastavljamo peške do planinarskog doma u Grbaji. Smeštamo se u domu i uskoro krećemo na vežbalište kako bi od Blažine naučili mnoge korisne stvari koje će nam trebati na Mont Blanc-u.Sledeći dan je mnogo zanimljiviji. Ustajanje je u tri sata izjutra. Kao i uvek, nervozan sam zbog toga i budim se svakih pola sata. U dogovoreno vreme ustajem i budim ostale. Mnogi mrmljaju nešto nerazumljivo. Mrak je i samo svetlost čeonih baterijskih lampi osvetljava oronulu prostoriju. Ovo su obično trenuci kada se ljudi dvoume da li da uopšte krenu na uspon. Kasnije im je u većini slučajeva drago što su pošli. Spremanje je završeno i krećemo put busa. Tamo smo oko pet i sobzirom na zimsko godišnje doba još uvek je mrak.
U šest sati nalazimo se u Plavu i polazimo na uspon. Na istoku je već nešto bleđe nebo i očekuje nas nov i lep dan. Formira se dugačka svetlucava zmija koja vijuga uz padinu Visitora. Uskoro uživamo u izlasku Sunca. Zraci se presijavaju po površini Plavskog jezera. Vidi se masiv Prokletija kao i ostale planine. Uspon postaje naporan. Srce mi pulsira u glavi. Nekoliko nas se odvaja i pojačava tempo. Osećam da mi dobro ide. Vidi se da sam naporno trenirao mesecima pre ovog uspona. Pokušavam da sinhronizujem korake i disanje. Lakše mi je kad razmišljam o koracima nego kada pogledam na gore. Ubrzo izbijamo na Južni vrh i celih 2200 metara. Skidam ranac, sedam na njega i lagano dolazim do daha. Uspon je bio vrlo brz i ostatak grupe je daleko iza. Pogledam okolo i umor nestaje. Vidim sve ono zašto sam i došao ovde. Kako sada izgledaju mali i nevažni svakodnevni problemi. Sve to je ništa u odnosu na večnost koja me okružuje.Iznad nas kruži orao. Žao mi je što ne mogu da prepoznam o kojoj se vrsti radi. Suri ili neki drugi, divan je. Lagano kruži ne mašući krilima. Uhvatio je topli vazdušni termal i diže se visoko. Sećam se knjiga o tim pticama, koje sam pročitao. Mogu samo zamisliti kako nas dobro vidi, čak i sa te visine. Sa tri hiljade metara vidi plen bez problema. Onda se stušti brzinom od skoro 300 km/h i u trenu ga hvata snažnim kandžama. Mogu se opisati samo jednom reči – Savršenstvo! Njemu ne trebaju karte, busole, oprema. Tačno zna gde se nalazi i šta mu treba da preživi surove planinske uslove. Čula su mu besprekorna, umeća takođe. I posle svega kažu da smo mi ljudi najsavrsenija bića na svetu. Što više posećujem planine sve više shvatam koliki je priroda umetnik.Sa Južnog vrha pokušavamo prečenje grebena do glavnog vrha Visitora. Snežne strehe su suviše opasne. Zato se spuštamo dole sa druge strane. Malo sam razočaran, ali na moju sreću vidimo da je uspon moguć sa zapada. Nas desetak ostavlja rančeve i prosto istrčava na vrh. U daljini je dolina Grbaje i zamišljam mesto sa koga sam pre dve godine posmatrao ovaj vrh. Da, sada sam tu i vrlo sam zadovoljan zbog toga. Što bi neki rekli u euforiji sam. Silazimo dole i nailazimo na pećinu. Nije mnogo velika, ali je prepuna ledenog nakita. Vreme nas gazi i zato ubrzavamo korak. Na Visitorskom jezeru se nalazimo sa ostatkom grupe koji nije išao na vrh. Jezero je potpuno zaleđeno i više liči na livadu koju je prekrio sneg. Pokušavam da cepinom probijem led, što mi tek posle puno napora i uspeva. Prolazimo kroz prelepu šumu. Okolo se vide mnogobrojni tragovi vukova. Ovdašnji meštani ih mrze i progone na sve načine, zbog navodne velike štete koju im nanose. Niko ne kaže kolika je ta šteta tačno. A još manje se neko pita kolika je šteta koju mi njima nanosimo. Koliko je samo životinjskih vrsta nestalo direktnim uticajem čoveka? Spisak je sve duzi i kraj mu se ne nazire.
Umor me sustiže i misli mi lete ka Grbaji i toplom čaju koji me tamo čeka. U sumrak izbijamo na asfaltiran drum i uskoro dolazimo do autobusa. Vozimo se do Gusinja, pa onda peške do Grbaje. Dan je bio dug i naporan. Potpuno smo iscrpljeni.Ujutro obilazimo kanjon reke Grlje u dolini Ropojana. Upravo ovom dolinom je glavnina srpske vojske 1914. prešla u Albaniju. Tu je i graničarska karaula. Vojnici ne kriju iznenađenje što nas vide. Odavno nisu videli toliko ljudi odjednom. Naročito Srba, pošto im je okruženje uglavnom albansko. Grlja teče kao mirna reka i odjednom propada desetak metara formirajući predivan i bučan vodopad. Iza njega, reka je probila kanjon kroz krečnjačku stenu. Prolazimo kanjonom i dolazimo sa druge strane gde nas očekuje autobus sa vozačem.Krećemo na dalek put. Noću stižemo u Beograd. Vrlo sam umoran. Znam da ću srediti utiske tek za koji dan. I znam da ću opet poželeti da odem i doživim planinske vrleti, bez obzira na cenu.Pozdrav…
Putopis napisao Kiza
