Putovanje od Skopja do Ohrida obično se savladava novim, modernijim putem koji preko prevoja (kako mu ono beše ime) silazi do Kičeva i dalje ka Ohridu.
Na putu Gostivar – Debar, u dolini reke Radike, na oko 1 kilometar od glavnog puta nalazi se jedan od najzanimljivijih manastira u Makedoniji. Reč je o Manastiru Sveti Jovan Bigorski. Ime je dobio po monahu Jovanu, graditelju prve crkve (veruje se 1020. ili 1021. godine), kao i po specifičnoj vrsti pećina "bigor" – pred kojom se nalazi.Manastir je još od 16. veka duhovni i prosvetni centar. Sadašnja crkva izgradjena je oko 1800. godine, po ugledu na Svetogorske manastire.Posebna vrednost ovde je izuzetan ikonostas – vrhunsko delo koje svakako treba videti. Veruje se da je, zajedno sa prestonim ikonama, rađen 5 godina i završen 1835. godine. Predstavlja scene iz Starog i Novog Zaveta, a sadrži ljudske figure, biljni i životinjski svet. Radjen je u dva nivoa, sa po tri reda ikona. Specifičnost su i dva pomoćna ikonostasa sa obe strane vrata. Ispred su dva prestola, jedan za vladiku a drugi za igumana.U prostoru desno ispred oltara, nalazi se posebna relikvija – prigodna kutija sa moštima najpoštovanijih svetaca: Svetog Jovana, Svetog Trifuna, Svetog Kirila, Svete Julije, deo Časnog Drveta Isusovog, Svetog Jakova (brat Božiji), Svetog Pantelejmona, Svete Evstatije, Svete Paraskeve (Petke) i Ognjene Marije. Nekada su tu bile i mošti Svetog Haralampija i Svetog Nikite, ali su ukradene.Neposredno po ulasku u crkvu je čudotvorna ikona Svetog Jovana. Nađena je 1020. godine na mestu gde se sada nalazi manastir. Zove se Sveti Jovan Triračec, zbog tri ruke koje ima ovaj svetac. Treća ruka je dodata zbog čudotvorstva. Zbog toga su manastir posećivali i muslimani. Kažu da je manastir rušen tri puta, a da je ikona sama odlazila i vraćala se dva puta.
U manastiru je i galerija ikona (mada se neke veoma značajne nalaze u Zavodu za zaštitu spomenika kulture). Najviše ikona (oko 3000) izradio je Dičo Zograf iz Tresonče. Njegov učitelj bio je Mihail Danil, iz Samurina u Epiru (danas na teritoriji Albanije). Meni se najviše svidela ikona Svete Petke, koja me je očarala svojom jednostavnošću i smirenošću.Zanimljivosti ovog manastira su i veoma dobro očuvani konaci, kao i baldahin (pokrov). Konak bliži manastru je iz 1825. godine. Onaj na ulasku je zapaljen 1926. godine i obnovljen 10 godina kasnije. Ujesen 2003. godine je srušen i na njegovom mestu će se graditi novi.Muška trpezarija ima 350 mesta, dok je u ženskoj danas galerija ikona. Muška trpezarija je rađena kao druga crkva – sa oltarom, freskama i čitaonicom. Tu je i mala trpezarija, koja može da primi do 80 ljudi, Poznata je kao Debarska soba, jer je obnovljena naporima ljudi iz ovog grada. U ovom delu konaka je i gostinska soba, koja izgleda kao stara soba iz Zapadne Makedonije. U njoj je kamin i drvorez na stropu. Zidove krase slike svih igumana manastira od početka 20. veka. Prvi među njima je Arsenije, koji je započeo obnovu manastira 1936. godine. Ispod je velika ostava za žito.Manastir je imao zasade loze u Debru, stanove u Skoplju, ribnjak u neposrednoj blizini, zgrade u Gostivaru (danas su u njima škole) i masline u Elbasanu.U manastru danas boravi 6 monaha i dvojica koji se pripremaju za to zvanje. Nas je veoma ljubazno dočekao otac Dositej. Reče nam da od 1995. godine obavljaju puno radova. Od 2001. godine imaju manje gostiju, zbog sukoba u tom delu zemlje.Manastir Rečica
Ovaj novi, lepi manastir nalazi se na samom ulasku u Debar, iz pravca Gostivara. Smeštej je na jednoj isturenoj litici, sa koje se pruža izuzetan pogled na grad i veštačko jezero ispod njega.Crkva u manastiru potiče iz 18. veka. Na tom mesti bila je jedna još starija, izgrađena u 16. veku. Nekada je manastir imao puno imovine, posebno loze. Kada su ga turci osvajali, rušili su ga topovima. Posle jednog pogotka iz zidova je potekla prava reka vina.Manastir je izgrađen pre dve godine, a neki delovi se još završavaju. Upravo se ikonopiše trpezarija, a na poslednjem spratu se uređuje mala, takozvana "zimska" crkva.Manastir je ženski. Metoh je manastira Sveti Jovan Bigorski. Nekada je služio za odmor njegovih monaha.Danas se makedonci iseljavaju iz ovog dela zemlje. Sada je ostalo samo pedesetak porodica. Okolo su torbeši (vidi dalji tekst o nacionalnim manjinama) koji poštuju manastir.Nama je prijatan domaćin bila monahinja Jule. Imali smo priliku da se susretnemo i sa igumanom manastira Sveti Jovan Bogorski ocem Partenijem. Boravak u konaku manastira je moguć, ali uz njegov blagoslov.ModričOvo zanimljivo selo nalazi se na putu Debar – Struga, u neposrednoj blizini Albanije. Iznad se uzdiže planina Jeblanica, a iza je samo Drenok, skoro na makedonsko albanskoj granici. Selo je u dubokoj dolini medju stenama, zavučeno u planinama. Na području sela je 5 crkava za 2 sela. Pominjao ga je još Jovan Cvijić, koji je hvalio Modrič i Jablanicu.Ovde je nekada bila tvrdjava Modrič. Uz Kodžadžik, bila su to dva značajna utvrđenja na čuvenoj Via Egnacia. Nekada su u ovom kraju od gradova postojali samo Modrič, Debar i Struga. Po padu tvrđave u turske ruke, (odolevala čak sto godina posle Kosovskog boja a pala je zbog izdaje), od stanovnika su nastali Modriča u Bosni i Modena u Italiji.U nešto ranijoj istoriji, ovde su često upadali kačaci – albanski banditi koji su vekovima sve pljačkali. Stoga su se stanovnici sela štitili rešetkama. Tako je nastala i specifična terasa ‘teliz’. Njena osobenost je što je sa toaletom, da se ne izlazi napolje noću. U arhitektonskom smislu, zanimljiva je i "ostava" za seno pod nazivom ‘plevna’. Ranije su u kućama živeli svi, do 50 ljudi. Kuće su imale jednu veliku sobu za velike svečanosti i mala/e za spavanje.U tursko doba ovde je zapaljena crkva Sveti Arhangel Gavril. Danas je na tom mestu barakica. Očekuje se da uskoro bude postavljen kamen temeljac za novu crkvu. Na tom mestu se odavno priprema hrana. Kažu da je ovo lekovito mesto i stoga se svake godine na praznik ovog sveca tu organizuje svečanost. U leto 2003. godine, domaćin svečanosti je bio Borče Mateski iz Ohrida, za zdravlje svoje žene. Tokom svečanosti, postavi se sofra na otvorenom, sa niskim stolovima i mušemama na zemlji. Okupi se puno naroda, dosta mladih. Domaćin je pripremio manastirska mandžu – pirinač sa malo paprike i začina. Borče je u obrok dodao i piletina, a inače se dodaje jagnjeće meso. Jelo je pogodno jer se lako sprema. Ako dodje više ljudi, samo se doda voda i pirinač. Obavi se i licitacija stvari koje su darivane, a sredstva se prilažu za izgradnju crkve. Ove godine, najveću cenu od 1.000 denara postogao je "petao sa jajima".Domaćin mi je bila porodica Popovski. Porodično prezime potiče od činjenice da je deda bio pop, početkom dvadesetog veka.MavrovoMalo mesto Mavrovi Anovi, smešteno je na obali Mavrovskog jezera, u sedištu istoimenog nacionalnog parka. To je centralno mesto na magistralnom putu koji prilazi obalom jezera. Nacionalni part je planinskog tipa, sa veoma privlačnim stazama za skijanje i prvoklasnim smeštajnim kapacitetima. Jezero je veštačko, a preko brane se ide ka najboljim hotelima u reonu "Bistre". Za više podataka o ovom lepom predelu, posetite www.bistra.com.Nacionalne manjineKao i svuda po Makedoniji, i u ovom kraju živi nekoliko nacionalnih manjina. Njihovi pripadnici su grupisani u pojedinim krajevima, mada su manje – više izmešani sa većinskim stanovništvom.MijaciMijaci su do pre Drugog svetskog rata bili u Albaniji, a danas naseljhavaju dolinu reke Radike. Najveća sela u kojima žive su Lazaropolje i Galičnik. To su uglavnom staračka sela, jer su mladi otišli trbuhom za kruhom u grad. Ipak, okupljaju se 15. jula, na čuvenoj Galičkoj svadbi.Snalažljivi su i inteligentni. Još u srednjem veku su tajno sagradili crkvu bez saglasnosti sultana. Nekada su imali i svoj jezik – boškački, za koji postoji i rečnik. Uglavnom se bave stočarstvom, ponajviše ovčarstvom. Prave sjajan ovčiji sir.Kulturno sedište im je Manastir Sveti Jovan Bigorski. Ovu svetinju su obnovili mijaci i izrezbarili čuveni ikonostas. Trpezarija manastira je bila nevidjena za to doba.TorbešiTorbeši takođe naseljavaju dolinu reke Radike. U stvari, radi se o makedoncima koji su primili Islam. Kažu da su naziv dobili jer su "prodali veru za torbu vurde". Mada je takav naziv malo pogrdan, široko je prihvaćen, i među njima samima. Puno ih se odselilo u Tursku šezdesetih godina prošlog veka.Za torbeše se govori da su blagi u duši, dobroćudni, gostoprimljivi, povučeni, žilavi, radni i vredni. Ranije je dosta ulagano u njihovo obrazovanje (posebno zdravstveno) i otklanjanje predrasuda.
Putopis napisao MilutinM
