– Wady el Rayan -Vreme: juni mesec, 2007.; mesto: Kairo, Egipat. Ja vam necu pricati o piramidama, sfingi, Nacionalnom muzeju, Luksoru i svima poznatim atrakcijama ove zemlje.
Informacije citam na Internetu i u vodicu koji sam nabavio i vec me hvata uzbudjenje pred put. Cesto sam putovao i obilazio prirodne lepote, ali prema ovome sto citam, mesto koje nameravamo posetiti je nesto zaista drugacije. Temperature tokom leta dostizu neslucene vrednosti i nije bas pametno tada ici, ali mi nemamo izbora. Stoga moramo biti oprezni i sve organizovati do tacnina. Ne bi bilo lepo da skapamo od zedji negde. Ne idemo preko agencija, pa je sve na nasoj domisljatosti. Razmisljam sta bi se sve tamo moglo desiti i pokusavam da napravim spisak svega sto bi nam u raznim okolnostima moglo zatrebati. Ekipa u sastavu Ivana, Panta, Aca, nas vozac Serif i ja se spremamo dve nedelje ranije za odlazak u duboku pustinju. Hteli bi da obidjemo celu zasticenu zonu i vidimo sve sta tamo ima. Planiramo da jednu noc provedemo u pustinji. Nemamo satore, vrece za spavanje, podloske… Lokalne kolege nas ubedjuju da ne idemo zbog prisustva skorpija i zmija i time samo podizu dozu adrenalina, cineci ovaj put vecom avanturom. Nisam ubedjen da cemo uopste videti mnogo zivog sveta u pustinji. Ipak, to nije africka savana. Sa Serifovim prijateljima obezbedjujemo sator, ali ne planinarski vec beduinski u kome cemo provesti noc. Namerno kazem provesti jer od spavanja nece biti nista. To zapravo znaci na otvorenom. Ne brinu me zmije i skorpije vec bica mnogo manje opasna ali svakako dosadnija – muve i nocu komarci. I vrucina danju, hladnoca nocu!
Takodje, idemo kolima, a svaka kola se mogu pokvariti. Koliko smo saznali kada se zadje dublje u pustinju nema signala mobilnie telefonije. Ipak, Serif organizuje sve preko svojih prijatelja i ubedjuje me da ce sve proteci kako treba. Nabavili smo i prirucni frizider u kome cemo poneti meso da napravimo rostilj, kada sunce zadje. Serif je obecao da ce se za to pobrinuti.Vec sagoreli od zelje da krenemo docekasmo i dan polaska. Tog jutra, 1. juna, 2007. Serif je pokupio Ivanu, Pantu, a zatim i Acu. Uskoro stizu do mog hotela i krenusmo. Auto je polegao pod tezinom nas samih, ali i ogromne kolicine vode koju nosimo iz straha da ne ostanemo bez dragocene tekucine. Krecemo se na zapad, kroz pustinju. Uskoro prolazimo sa nase desne strane ogromno groblje koje izgleda kao selo. Grobnice su zapravo male kucice u kojima cak borave siromasni. Prolazimo i grad Fayoum. Citajuci roman o Ramzesu Velikom (Kristijan Zak) upoznat sam sa ovim mestom, nekada veoma vaznim centrom Egipatske drzave. Danas je to prljav gradic, prenaseljen kao i vecina gradova u Egiptu. Ubrzo skrecemo udesno i nakon 10-tak km. stizemo da ogromnog jezera Quaroun. Neshvatljivo je kako je usred pustinje nastalo ovoliko jezero. Izgleda kao more. Stajemo u nekom restoranu da se malo odmorimo i popijemo kafu. Ono sto me izludjuje je da nes kafu donesu u kesici. Uz to dobijete vrucu vodu, secer i mleko sumnjivog kvaliteta i sami muckate kafu. Nije mi jasno sta mi tu ustvari placamo.
Na obali jezera je stari brod koji sluzi za svadbena veselja Arapa. Ne bas preterano zadovoljni restoranom, nastavljamo nas put. Sunce se neumitno blizi zenitu i temperatura neumoljivo raste. Prolazimo selo Tunis, mesto gde se okuplja veliki broj slikara, vajara i ostalih umetnika, praveci svoja remek dela. Skrecemo ulevo i nakon samo nekoliko kilometara stizemo do ulaza u zasticenu zonu. Ovde je "check point" i mesto gde se placa ulaz. Cena je 100 egipatskih funti po osobi (oko 12 EUR). Samo par kilometara kasnije eto nas u pravoj pustinji izmedju pescanih dina. Jedino sto vidimo su pesak, pomalo zatrpan put i par baznih stanica mobilne telefonije. Interesantno, a potpuno logicno je da se ove stanice napajaju solarnom energijom. Odjednom sa nase leve strane vidimo dva velika jezera – gornje i donje. Opet iznenadjenje kolika su. Dolazimo do plaze, na kojoj je veci broj Arapa. Prema karti vidimo da se u blizini nalazi vodopad, ali je skriven rastinjem. Nasli smo ga. Nije preveliki i dosta penusa, odajuci sliku prljave vode. Nismo zeleli da se kupamo. Nastavljamo dalje.
Put vijuga izmedju pescanih dina, a bez naocara za sunce sigurno bi oslepeli. Klima u autu radi na maksimumu. Otvaram prozor da slikam i vrelina me primorava da se vratim unutra istog trenutka. Posle 20-tak minuta eto ih – El Mudawar planine. Fenomenalno izgledaju. To su zapravo velika brda peska koje se delimicno pretvorilo u kamen. Nastale su tektonskim kretanjem tla i dejstvom vetrova. Oblikom podsecaju na cuveni Kolorado , iako su mnogo manje. Serif izlazi iz kola i kaze stigli smo. Na nase pitanje – gde, da li si normalan, napolju jaje mozes skuvati za 10 minuta! Smireno odgovara: tu smo blizu naseg logora u kome cemo provesti noc. Pesak je suvise dubok da bi se u kolima spustili do podnozja jedne od El Mudawar planine, pa krecemo peske. Dole, "on the foot of the mountain", u senci, sede dva Arapina ispred satora, cekajuci nas. Salam alejkum! Bog ti pomog’o junace! odgovaramo. Pored njih je nas sator. Veliki beduinski sator potpuno otvoren sa tri strane. Uzas! Tu cemo spavati? Jezero je blizu, znaci bice komaraca, nasi strahovi ce postati realnost. Vrece za spavanje nemamo. Ivana je ocajna, mi se zagledamo, kao nije nam nista. OK, sta je tu je, nema nazad. Je l’ avantura ili nije?
Kako bismo olaksali auto vadimo stvari iz kola i krecemo ka Springs oazi. Izlazimo na asfalt i nastavljamo dalje. Uskoro treba skrenuti udesno kako bi se stiglo do oaze. To je jednostavno nemoguce zbog peska. Odlucujemo da sutradan pozajmimo terensko vozilo od rendzera i ovaj deo zasticene zone odradimo. Sada nastavljamo dalje asfaltom. Slusamo muziku, uzivamo u klimi koja nas spasava od sigurne smrti ili bar nesvesti. Pricamo o svemu i svacemo i ne primecujemo da smo stigli… na potuno drugu planetu. Ne, ovo ne moze biti taj "treci kamen" od Sunca, ovo je mozda drugi, cetvrti, peti… treci nikako ne moze biti. Nalazimo se izmedju ogromnih pescanih dina. Izlazimo iz kola. Docekuje nas vetar koji vitla pesak. Jasno nam je zasto Arapi nose marame. Setamo po dinama, trcimo, ostavljamo tragove, smejemo se, totalno sludjeni okolinom.Oko nas je pesak, pesaka i opet pesak, neverovatnih oblika. Fotografisemo i ostali bi mi ovde vecnost kada bi nam to nemilosrdno Sunce dozvolilo. Moramo nazad, gladni smo, zedni, umorni. Okrecemo kola, i krecemo nazad zapanjeni onim sto smo videli.Uskoro stizemo, Arapi raspaljuju vatru za rostilj. Izgladneli cekamo nesto sto oni spremaju, a mi pojma nemamo sta. Stize tanjir sa necim sto vise lici na ugalj nego meso. Niko ne pita sta je to. Gutamo, cutke kao pomahnitali, jer ceo dan nista nismo jeli.Nakon pola sata svima nam je muka. Jedni od nas popise Ranisan, drugi pivo, treci oboje i legosmo da spavamo.Pocinje duga noc. Izlazi mesec. Neverovatna slika. Vidi se sve, mesec se presijava na jezeru. El mudawar planine bacaju senku kao po danu. Tokom veceri duvao je vetar, malo iza ponoci prestaje. Nismo ni bili svesni sta nam je vetar znacio iako nas je pomalo nervirao. Stize… konjica! Rojevi komaraca krecu u svoj pohod. Leka nema. Sprejevi su beskorisni, na otvorenom smo, za Autan izgleda ovdasnji komarci misle da je parfem. Svi vodimo neravnopravnu i potpuno uzaludnu bitku. Panta, jedini spava. On je dve prosle noci radio i spava kao zaklan. Ja se plasim da ce do jutra ostati bez krvi. Ivana ga uporno brani, a ni sebe ne moze odbraniti. Aca je zaspao desetak minuta i probudio se skroz otecen. Ocaj totalni. Sekunde su minuti, minuti sati. Pitamo se, hoce li ikad svanuti novi dan ili smo upali u crnu rupu iz koje izlaza nema.
Serif ustaje i kaze mi: ‘ajmo na planinu! ‘Ajmo, covece, bilo gde! Penjemo se na jedno od brda. Hteo je da mi pokaze gnezda ptica, a mozda i orlova. Nije bas pametno hvatati stene. Mozda ima zmija ili skorpija. Imamo malu baterijsku lampu, ali nam i nije potrebna. Mesec je dovoljan. Lepo se izlomatasmo i cujemo iznad nasih glava ptice, ali bez opreme tesko da se moze dalje. I ovo je, cini mi se, preteran rizik. Vracamo se nazad, da nastavimo nasu borbu sa vojskom komaraca.Oko pet ujutro sunce najzad izlazi i spasava nas nocne more. Vrlo brzo ustajemo. Panta se budi, a mislio sam da nikad nece. On nema uboda komaraca, devojka ga odbranila. Aca medjutim na licu ima bar petnaest zestokih uboda. Ivana i ja, osim podocnjaka, nemamo vecih posledica od ove noci, barem ne vidljivih. Ulazimo u kola i krecemo ka stanici rendzera kako bi ih zamolili za terensko vozilo. Dolazimo do stanice i budimo jednog, jer je jako rano. Ona nas posluzuje cajem i uskoro svi prelazimo u terensko vozilo. Krecemo kroz pescane dine. Cuvar odusevljen vozi kao lud dok se mi drzimo u stahu da se ne prevrnemo. Ocigledno ga zabavlja nas strah. Vrlo brzo dolazimo u oazu. Ocekivali smo nesto kao iz filmova. Ogromne palme i slicno. Toga ovde nema.
Oaza je nije velika i osim manjih palmi i nizeg rastinja nema nicega. Ipak je cudo prirode da se na ovakvom mestu nalazi izvor vode. Tokom istorije oaza je bila vazno mesto za sve trgovacke karavane koji su prolazili ovim krajevima. Ima puno tragova zivotinja koje ovde piju vodu. Tragovi reptila su takodje brojni, ali ih nismo videli. Vodic nas zatim vozi do obliznjih planina i uskoro videsmo par pustinjish lisica koje pobegose pred nama. Nasli smo njihove jazbine. Vracamo se nazad do stanice, i ulazimo u nas auto. Idemo 35 km. dalje do Wady el Hitana. Ovaj deo je poznat kao veoma vazno svetsko areheolosko nalaziste, sa velikim brojem fosila. Lokacija je od 2005. godine pod zastitom Unesca i jos uvek je istrazen samo manji deo. Ima dosta fosila, starih 40 miliona godina, koji dokazuju poreklo zivota na zemlji. Naime, ovde je, pre mnogo miliona godina, bilo more i fosili upravo dokazuju prelazak prvobitnih zivih bica na kopno. Setamo i razgledamo fosile, ali kako se blizi podne vrucina postaje nepodnosljiva. Uskoro vise nismo u stanju da boravimo na Suncu. Trazimo spas u kolima sa klimom. Krecemo nazad do velikih jezera, da popijemo nesto i malo se odmorimo. Oko 14 sati odlucujemo da krenemo ka Kairu. Prema preporuci Serifovih prijatelja svracamo u restoran u blizini Quaroun jezera. Restoran je u orijentalnom stilu, vrlo cist i ljupko sredjen. Vlasnici su Kopti, tj. pravoslavni hriscani. Ovde se moze pojesti odlicna sveza riba. Love je u jezeru i peku na rostilju sto mi svakako nismo propustili. Popili smo i po par piva sto nas je nakon velikih napora i pre svega vrucine dotuklo. Krecemo nazad, ceka nas posao sutradan. Uz put i prepricavamo dozivljaje od prosle noci. Predvece stizemo do mog hotela gde ja ostajem, a ostali odlaze kucama.
Mesto u Wadiju koje nismo obisli je Medinet Madi. To je takodje arheolosko nalaziste poznato po iskopinama iz doba Rimljana. Na ovom mestu je boravio i Aleksandar Veliki na svom pohodu u Africi. Do Medinet Madi-ja je nemoguce doci iz samog Wady el Rayan-a. Mora se ici iz Fayoum grada. Mi za to,nazalost, nismo imali vremena.Bez obzira na besanu noc, velike napore, i pre svega vrucinu ovo je bilo veoma zanimljivo iskustvo, a u pojedinim momentima i nedozivljeno. Tek sutradan kada se odmorimo i sredimo utiske bicemo svesni gde smo zaista bili.Pozdrav…
Putopis napisao Kiza
