Naguravanje opreme, truckanje Nivom po prtini, i eto nas na sred staze. Dubok sneg, brije oštar vetar, pancerice smrzle, plastika ukrutila. Mučimo se sa obuvanjem, stenjanje i pokoja psovka.
Petak (9. novembar) nije obećavao mnogo. Uobičajen beogradski radni dan, sivo, oblačno, tek po koja kap kiše. No, poziv je bio tu, plan napravljen, a nas četvorica Manijaka, Freak, Krecha86, pop67 i SkiBata, privodili smo kraju poslednje pripreme za putovanje. Destinacija – Olimpijski centar Jahorina, povod, manifestacija Turstička berza 2007 a pravi razlog, pa naravno, skijanje. Par minuta finalnih dogovora, malo fizikalije oko opreme (prezentacione, ne skijaške), naguravanje nogama torbi i vreća u omaleni gepek golfa trojke, stešnjavanje na zadnjoj klupi, i već nas evo u koloni kraj Geneksovih kula, na autoputu ka Šapcu. Tiha muzika i jako grejanje učinili su svoje, pa smo vreme u vožnji proveli uglavnom ćuteći (da ne "ometamo" majstora od volana Freaka).Šabac – prvi check point naše ekspedicije, kratak susret sa našim drugarom, SkiManijakom KumomStevanom i precizno uputstvo za pit stop u obližnjoj hamburgernici gde smo "natankovali stomake" za put do Jahorine.Pomalo monotona vožnja (barem nama, putnicima) nastavlja se sve do Pavlovića ćuprije. Kratke granične formalnosti, lične karte, bosanska strana Drine. Rominjavu kišu ubrzo smenjuje jak pljusak, koji u Vlasenici prelazi u pravi pravcati potop, praćen jakim vetrom. Zaštitu od kiše, kratak predah i okrepljenje potražili smo kod našeg drugara Vitka u vlaseničkom hotelu Panorama, inače "glavnog i odgovornog" što su Manijaci prethodnih zima imali nekoliko zaista predivnih ski vikenda na obližnjem skijalištu Igrišta.Vlaseničku kišu je, baš negde oko Igrišta, smenila prava pravcata snežna mećava. I umesto da se, kao i sav normalan svet, barem malko zabrinemo zbog snegom pokrivenog puta i jako loših uslova vožnje mi smo, baš kao pravi Manijaci, radost i oduševljenje zbog prvog susreta sa ovogodišnjim snegom pokazali tako što smo, na očigled zapanjenog prodavca goriva na pumpi negde podno Romanije, izleteli iz kola i udarili u grudvanje sve u šesnaest.
snegPromrzli, veseli i presrećni nastavljamo put ka Jahorini u mnogo boljem raspoloženju. Kabina Golfa ori se od pesme (čitaj vike i arlauka). Najglasniji je Krecha mali Mića, koji, kasnije će se ispostaviti, samo isprobava svoje inače fantastične glasovne mogućnosti. Han Pijesak, Romanija, Sokolac, i već nas eto na Palama. Na usponu na Jahorinu sačekuje nas prava zimska idila. Snega na putu, još više pored puta. Okolni vrhovi beli, uspevamo da zaključimo "skenirajući" planinu iz kabine kola, kroz jahorinski mrak. Usput pretičemo jedan džip lokalne policije, koji, odmah nakon toga i sam dodaje gas i prati nas sve do ulaska u Olimpijski centar. Zaključili smo da su momci samo hteli da se uvere da ćemo se bezbedno popeti do gore i da nam se, eventualno, nađu u nevolji, budući da grederi još uvek nisu počistili ceo put. Malo ispred hotela Košuta putevi nam se razilaze. Kratak pozdrav sirenom i blicanje farovima, plavci odoše na neki drugi zadatak, a mi pred hotel Bistrica.Recepcija, ključevi od soba, no, pre raspakivanja stvari, poseta internet kiosku u holu, tek da ostalim Manijacima objavimo sretan dolazak i javimo lepe vesti – dvadesetak santimetara snega na Jahorini.Sledi sve ono što i inače sledi, pa taj deo preskačemo. Negde ispred ponoći, selimo se iz hotelskog hola u obližnji kafić Lavina. Na po jedno piće. U stvari, tako je počelo. U punom kafiću uspeli smo da se parkiramo tik uz prozor. Idila, prava. Živa muzika, domaća kajsija, loza, topla kafanica i pogled na snežni pejsaž kojeg ubrzo remeti – novi sneg. Ljudi moji, iza pola noći je počelo da veje kao da je januar a ne novembar! Najmlađi (i najveseliji) od nas, krecha, da li od prevelike radosti zbog novog snega, da li zbog čega drugog, uzima stvar, tj. mikrofon u svoje ruke i, u roku od petnaestak minuta, cela kafana eksplodirava od erupcije dobrog raspoloženja, pozitivnih vibracija i još bolje muzike za koju je bio zadužen klavirista, maestro Dragan a uz njega i naš Krecha mali Mića, što mu je, od sad pa nadalje i ubuduće, estradni nadimak, budući da se momku smeši blistava karijera u nekoj od grand produkcija samo ukoliko se odluči, jerbo je čitave noći, što tercirao maestru Draganu, što solo pevao a la Aca Lukas, sam za klavijaturama i mikrofonom.aŽurka je potrajala…pa, sve dok gazda nije objavio fajronat, a pevač došao da popije još jednu turu sa nama i zamoli nas da krenemo na spavanje, jer naprosto, više nije mogao. Odosmo i mi, a i ostali gosti. Subotnju berzu smo, osim za upoznavanje s novim i viđenje sa starim poznanicima i drugarima iskoristili i za vidanje kafanskijeh ljutijeh rana (čitaj lečenje mamurluka). Ceo dan smo proveli u hotelu, gledajući sneg samo kroz prozor, u iščekivanju nedeljnog skijanja, koje nam je organizator i domaćin obećao. Naša drugarica Seka iz novosadskog Kompasa potrudila se da nam obezbedi skije za nedelju, pa smo to rešili da proslavimo još jednom posetom Lavini, gde smo uspeli da "utvrdimo gradivo" od petka, zajedno sa ostalim gostima i našim novim prijateljima iz Turističke organizacije Kneževa, koje smo upoznali na berzi u hotelu Bistrica. Gradivo smo doobro utvrdili, novo prijateljstvo sa Kneževčanima "zapečatili" obećanjem da ćemo ih, u prvoj zgodnoj prilici posetiti u većem broju i uživati u njihovom gostoprimstvu, društvu i skijanju na njihovom lokalnom skijalištu.Nedelja jutro, mamurluk je odavno smenilo napeto iščekivanje da se korpe barem jedne žice mrdnu s mesta i izvezu nas na neki od jahorinskih vrhova, da probamo prvi ovogodišnji sneg. Ipak, korpe je mrdao samo vetar. Loše vesti – žica neće raditi. Obrazloženje, jak vetar duva napolju, vrhovi su goli jer je vetar skinuo sneg, a i osim nas praktično nema drugih zainteresovanih za skijanje.1Sve ono lepo što smo u prethodna dva dana na Jahorini doživeli, sva ljubaznost i gostoprimstvo domaćina, sve to je začas nestalo. Razočaranje, bes, ljutnja, na kraju krajeva i svojevrsno poniženje koje smo doživeli, ne mogu se rečima opisati. Ipak, da čitav naš poduhvat ne bi propao, da se kući ne bismo vraćali razočarani, naši domaćini, nakon kratkog većanja, odlučuju da angažuju jedno terensko vozilo koje će da nas izveze na stazu, dokle bude moglo. Dakle, džipom uzbrdo, na skijama nizbrdo.Treba li reći da smo za stazu bili spremni u roku od odmah. Našoj četvoročlanoj manijačkoj ekspediciji pridružuje se i poznati voditelj Goran Radojković-Pile, sa svoje dve ćerkice, Sarom i Janom. U dogovoru sa našim predusretljivim vodičem i vozačem, Srđanom, odlučujemo se da Jahorinu "načnemo" na Ogorjelici 1, na žalost ne od vrha, nego sa onog mesta do kojeg on bude mogao džipom da nas izveze. Rečeno učinjeno. Ispinjanju na stazu prethodio je odlazak do ski rentala našeg drugara Vlade Lučića, koji nas je snabdeo "ljutim oružjem" za naše prvo ovogodišnje skijanje. Usput je pao i kratak "poslovni" dogovor, pa na stazu krećemo sa Vladinim skijama i bordom i obećanjem da će ove sezone za sve SkiManijake sa članskim kartama važiti popust od 15% za servis skija i bordova u njegovom servisu u hotelu Košuta.pileNaguravanje opreme, truckanje Nivom po prtini, i eto nas na sred staze. Dubok sneg, brije oštar vetar, pancerice smrzle, plastika ukrutila. Mučimo se sa obuvanjem, stenjanje i pokoja psovka. Ipak, pancerice su obuvene, skije su na nogama, oprema se doteže. Još malo "peglanja uzbrdo", da uštinemo još koji metar spusta. A onda… Pogled puca na stazu. Sneg pravi. Netaknut, devičanski. Prvi kreće Freak na bordu. Krecha, moja penzionerska malenkost, Pop, prašimo jedan za drugim. Prvi zavoj, i sva nervoza i ljutnja nestaju. Nema umora, nema mamurluka, nema besa. Samo onaj slatki osećaj nekakve treme koji se javi uvek kada sam na skijama prvi put u sezoni, pomalo prošaran strahom od svakog sledećeg zavoja. Široki zavoji jedan za drugim. Leptirići po stomaku, žmarci, adrenalin. Spoznaja da smo na snegu, da skijamo, polako prodire u sive ćelije. Lagano krivudanje po prelepom suvom pršiću.
Na jednoj krivini stoji i Lazar, momak s kamerom kojeg je Seka iz novosadskog Kompasa koja nam se kao navijač priključila, povela da ovekoveči naše prvo ovogodišnje skijanje. Zuji i Piletova kamera, a Krecha i na snegu ima svoj show. Još malo poziranja, pa nastavak niz stazu. Na žalost, mnooogo brže nizbrdo, nego uzbrdo. Predusretljivi Srđan pravi novu turu, nas četvorica Manijaka, Pile i on u tesnoj Ladi, sa skijama i bordom, još jednom truckamo uzbrdo. Novi spust, nova sreća zbog činjenice da je sneg, da smo na stazi, da skijamo. Radujemo se kao mala deca. Vrištimo, skačemo. Adrenalin udara. Nekoliko (malih) terenskih skokova, naravno i zaranjanja u sneg. Krečina egzibicija sa (silom prilika) skijanjem na jednoj skiji, Frikovo bordanje i par majstorskih snimaka i već smo na kraj staze. Sve vreme sa nama je i Pile, koji je odista, kao i mi, pravi SkiManijak, usput i odličan zabavljač i komentator zbivanja na snegu. Srđan nas, umesto ponovo na stazu, vozi svojoj kući, na domaću kruškovaču i kafu. Okrepljeni i osveženi, za drugo poluvreme biramo Ogorjelicu 2. Ponovo nizbro, niz stazu. Beskrajna sreća.1Prvi skijaški dan u ovoj sezoni završavamo poziranjem fotoreporteru sarajevskog lista San koji nas je, idući kolima ka Palama, spazio na stazi pa zastao da napravi par fotki za novine. Vraćamo Vladi Lučiću opremu, pa pravac hotel. Na ulasku još par fotki "za uspomenu i dugo sećanje" pakovanje, "suvi trening" – otrpavanje i guranje Freakovog golfa, nizbrdo do Pala, pa pravac Beograd. Već uobičajeno, kafa kod Vitka u Vlasenici, "pauza za topli obrok" u Šapcu kod naših Manijaka Symona i KumaStevana i oko ponoći, sivi beogradski pejsaži.Za prvo ovogodišnje skijanje, više nego dovoljno.SkiBata
Putopis napisao Ski Manijaci
