– Kenija, Nakuru Lake -Posle nesto duzeg vremena, napokon, opet ono za sta sam ustvari ovde. Moram priznati da nekoliko poslednjih vikenda nisam imao avanturisticke akcije.
Petak cemo preskociti jer osim bilijara i piva u vec poznatom K1, nije bilo zanimljivijih dogadjanja. Pripremio sam sendvice, voce, nesto grickalica, vodu i vec prilicno uzbudjen predstojecim danom rano legao kako bi u subotu ujutro, sa Oliverom, na vreme krenuo. Moj kolega izasao je u grad i uprkos cvrstom obecanju da se vidimo u 7 ujutro na parkingu compaunda, prema ocekivanju, nije se pojavio. Probudio sam ga desetak minuta kasnije. Brzo se spremio i krenuli smo oko pola osam ujutro, pa kasnjenje i nije bilo veliko. Uzeli smo Nissan Hardbody dzip, jer su nasi manageri, na nasu zalost, "rezervisali" Pajero, kako bi isli u Naivasha Lake.– Nakuru Nacionalni park se nalazi na 160 km. od Nairobija, severozapadno. Na visini je od oko 1700 m.n.v. Poznat je pre svega po pticama, kojih tu ima izmedju 400 i 500 vrsta. Najupecatljivije vrste su: kormorani, pelikani, i svakako flamingosi. Osim toga u ovom parku obitavaju: Thomson gazele, impale, zirafe, zebre, razne vrste majmuna, bufala, beli i crni nosorog, a ima cak i leoparda. Kazu da u jezeru i okolnim sumama zive dugacki pitoni, ali se oni retko vidjaju. – Natocili smo gorivo i krenuli. Dakle, subota, 7:30. Vozimo se kroz prelepe predele i na svakom prevoju vidimo fenomenalnu Rift valley, sa nase leve strane. Vreme tipicno kenijsko. Temperatura oko 25 stepeni i suncano. Razmisljam kako smo velike brige imali oko vremenske prognoze prilikom planiranja planinarskih izleta kod nas. Ovde toga nema.Nakon devedeset kilometara prijatne voznje prolazimo skretanje za Naivasha lake, mesto gde ce ostatak Ericssonove ekipe nesto kasnije ici na izlet i rucak. Ovde je i bila moja prva akcija, pre oko tri meseca. Cudo jedno kako vreme leti!Malo smo zabrinuti upozorenjima da je odavde put los, ali za sada nema ni naznaka tome. Ali, nakon samo par kilometara, put postaje losiji. Odjednom puta – nema. Ne znam sta im znaci put je los. Gde oni vide put? Kao da vozim po njivi. Vidim samo oblak prasine ispred. Pratim isti, jer se negde u njemu nalaze vozila koja, nadam se, znaju kuda treba ici. Uprkos tome sto smo zatvorili prozore, kola su puna prasine. Vozaci ce imati pune ruke posla da operu ovo cudo kad se vratimo! Oko 15 kilometara iliti skoro citavih sat vremena traje nevidjeno truckanje. Vec na izdisaju i mi i nas Nissan Hardbody, nakon ovoga iz miloste nazvan Softbody, izlazimo na nesto bolji asfalt, a zatim i prilicno dobar. 155 kilometara od glavnog grada ulazimo u cetvrto mesto po velicini u Keniji. Nakuru!Grad je sto posto africki. Masa ljudi na ulicama, dosta je prljavo, i jedini belci, ako je moj prijatelj Filipinac uopste beo (vise mi je nesto zuckast), smo nas dvojica. Zakljucavamo kola da ne bi doziveli neke neprijatnosti. Svi nas zagledaju, a neke od devojaka i otvoreno nam se nude. Ovde smo ipak drugim poslom. Vodjeni znakom, od centra skrecemo levo i posle tacno 5 km. stizemo na ulaz u istoimeni Nacionalni park.
Ulaz se placa i normalno kao non-residente deru nas sa po 40 dolara. Ostali su gluvi na sva nasa ubedjivanja da mi ustvari radimo u Keniji, da nismo turisti, da volimo ovu zemlju, narocito devojke, bla, bla… ma nista. Platismo i ulazimo. Mislio sam da je Nakuru nesto kao jezero i da osim cuvenih "mora" flamingosa i ostalih ptica nema niceg posebnog. Vidim da nisam bio u pravu. Park je vrlo lep i prepun zivotinja. Pratimo put kroz sumu i ubrzo nalazimo se usred krda bufala. Malo dalje prilazimo jezeru koje prekrivaju milioni flamingosa.
Voda se na pojedinim delovima ne vidi od "pink" ptica. Uz samo jezero nalazi se brdo. S obzirom da je jezero na visini od 1700 metara, ovo brdo je zapravo planina od preko 2000 metara visine. Odlucujemo da se popnemo. Makadamski put nas vodi gore, sve do vidikovca. Pogled, wow….amaizing. Odatle krecemo kruznom stazom na dole. Na pojedinim delovima vidimo babune. Naravno tu si i zirafe, gnuovi, zebre, antilope, gazele,… Kazu da negde na granama ima i leoparda, ali mi ih nismo videli. U sumi je jezerce. Izlazim iz kola, Oliver ostaje sa upaljenim motorom i otvorenim vratima spremnim za uzmak, po potrebi. Okolo su wildbeast i ko ce ga znati cega jos ima u sumi. Jedan muzjak nas posmatra. Osecam se kao da sam u National Geography-ji i poznatom serialu "Mad Mike and Mark", sa malo izmenjenim imenima. Pravim par fotki i vracam se u bezbednost naseg vozila. Silazimo do velikog jezera i vidimo putokaz koji nas vodi ka vodopadu. Daljina 15 km! E, sad nam je vec frka. O cemu se zapravo radi. Kada smo krenuli iz Nairobija sipali smo, prema nasoj proceni dovoljno goriva. Dovoljno za normalan auto, ali ne i ovaj tenk. Vidimo da se skala za gorivo opasno priblizava "Zoni sumraka". Zanimljivo bi bilo ostati bez goriva usred Nacionalnog parka?! To jos nismo radili. Sto je jos gore nemamo ni para. Ja imam nesto evra, ali ne i gde da ih zamenim. Kenijskih shilinga ni od korova. Istovarili smo se za ulaz u park, za koji smo mislili da je jeftiniji. Ipak, uprkos opasnosti da ostanemo bez goriva idemo da vidimo vodopad. Zaista nismo pogresili. Water fall je visine 60-tak metara, okruzen vulkanskih stenama. Voda je mutna, ali ne zbog prljavstine, vec zbog soli. Okolo vrvi od majmuna. Pokusao sam da u sumi nadjem pitona, jer ih ovde, s obzirom na prisutnost vode sigurno ima. Tako pise i na Netu, ali koliko vidim Net laze…. Trazicu pare nazad. Nisam video pitona, taman za gorivo.Idemo nazad ka jezeru. Ubrzo u daljini primecujem rhino-a ili nosoroga.
Opet je daleko! Do sada, ni na jednom od safarija, a bilo ih je dosta, nisam uspeo da ga fotografisem iz blizine. Odlucujem da ovaj put tako nece biti. Ili ja ili on! Oliver, lud kakav jeste (a ja nimalo bolji), pristaje na ideju. Iako strogo zabranjeno bilo kakvo skretanje sa glavnih puteva (kao i izlazak iz kola, jeli?!) mi skrecemo, pravac u savanu. Ionako imamo vozilo sa pogonom na cetiri tocka. Lagano prilazimo nosorogu koji drema usred bare. Na samo 15 metara od njega on ustaje. Scena definitivnno za pamcenje! Oliver slika, ali ubrzo u panici vice: drive, drive… nosorog se okrece ka nama i postavlja u agresivan polozaj. Suvise smo ga uznemirili i ugrozili teritoriju. Pocinje da frkce, spusta glavu, pokazuje ogroman rog, i podize jednu nogu, spreman da krene na nas. Ja govorim Oliveru : slikaj, slikaj, sad, sad…, a ovaj odgovara: bezi, bezi… you’re fuckin’ idiot!Jasno je da nam kola nisu nikakva zastita. Ovaj je ogroman primerak. Vec mi u glavi sutrasnja vest u kenijskim novinama – "Yestarday, two stupid guys got killed by rhino in Nakuru lake…!" Covece, ni Zepter osiguranje nisam obnovio?! A cini mi se da u ugovoru o osiguranju nisam primetio stavku: povreda od nosoroga!
Ne smemo brzo da bezimo, jer onda krece na nas sigurno. Umesto toga, uprkos srcu u grlu, lagano se povlacimo nazad praceni besnim pogledom naseg novog prijatelja. Laknulo nam je kad smo izasli na put. Smejemo se, ponosni na svoju idiotariju J. Idemo dalje… hehe, gde ces dalje, gorivo na izmaku! Nema jos puno do main gate-a, ali gde naci pare. Prolazimo kroz gustu sumu. Na par mesta izlazimo, slikamo. Moram priznati da je mnogo bolji safari kada se ide samostalno, a ne sa agencijama i fuckin’ guides. Em ti uzmu pare, em ti ne daju da izlazis iz kola i radis slicne gluposti, a sve zarad "tvoje bezbednosti". Da sam hteo da budem bezbedan, ne bi dosao u Afriku! Pravila postoje da bi se krsila, zar ne? Uz manju ili vecu dozu dozu razuma. J Ako se nesto i desi, it’s up to you!
Ubrzo se nalazimo blizu izlaza. Zastajemo da jedemo. Vec ukoceni od dugog sedenja izlazimo napolje. Taman sto smo otpakovali sendvice eto majmuna i ja rekoh da nahranim jednog. Greska! Za tili cas nije jedan vec na desetine. Bezimo u kola i pravac izlaz. Ovde srecemo nekoliko klinaca. Zaokupljeni uzbudjenjima tokom dana nismo mnogo hrane pojeli, pa istu delimo deci.
Sada vecamo sta cemo sa gorivom. Nema teorije da se mozemo vratiti u Nairobi. Oliver pronalazi nesto shilinga u ko zna kom dzepu, a i ja takodje. Skupljamo kako tako, dovoljno (nadamo se) i nalazimo pumpu. Heheh, ako je to pumpa.
Vozimo nazad ponovo kroz onaj uzas. Jos uz to iskljucujemo klimu da bi ustedeli na gorivu i stigli do kuce. Posle skoro tri sata voznje, eto nas u Nairobiju. Skroz premoreni, ali svakako presrecni. Pozajmljujemo pare od jednog kolege, i onako prasnjavi idemo u tajlandski restoran. Jeo sam nesto na preporuku Olivera (on covek iz Azije, pa zna, ja veze nemam), ne secam se sta, ali se secam da je bilo… do jaja.Vracamo se kuci, na tusiranje. I vec skoro zaspao pre nego sto sam i legao, eto ga Rodger. Kaze, idemo u grad. Joj, ne mogu, mrtav sam umoran. Ma mozes, ne mogu, mozes, ne mogu… i zavrsi se na – mozes.Oko 23h nalazimo se u apartmanu Timovom. On sa svojom "crnom polovinom" igra bilijar. Pazi kad je manijak kupio sto za bilijar. Koji skup ludaka u ovoj Keniji! Nakon nekoliko partija idemo u Kazablanku, a kasnije u Pavement. Oko 4 ujutro smo se vratili kuci. Sta se sve tamo desavalo nije ni vazno… ovo je ipak safari prica…Pozdrav…
Putopis napisao Kiza
