– Mt. Kenya & Aberdare Podstaknut adrenalinom, pocinjem putopis, nekoliko dana pre polaska na put. Sedimo u office-u i dogovaramo se o sledecem putovanju.
Na moju veliku zalost iz najmanje tri razloga nemoguce je ostvariti potpuni uspon na vrh. Za uspon i silazak potrebno je pet dana, sto mi nikako nemamo. Drugo, moramo posedovati opremu (gojzerice, ranac, trekking stapove, vrece za spavanje…), a treci i mozda najvazniji razlog je – kondicija. Iako sam u januaru ove godine izasao na Kili ipak je od tada proslo mnogo meseci i sigurno nisam spreman za ovako nesto. Planinu treba postovati i dobro se pripremiti za nju! Nije malo onih koji osnovno pravilo planinarenja nisu sledili i ostali tamo "gde su najvise voleli da budu".Ipak, nemogucnost uspona na sam vrh nas nece spreciti da posetimo Nacionalni park i makar delimicno dozivimo planinarsko uzbudjenje. Ono sto ovo mesto razlikuje od ostalih u Keniji je pejzaz i biljni svet. Zivotinja ima puno, ali njih ima skoro svuda u ovim krajevima. Mt. Kenya, medjutim, predstavlja pravi raj za botanicare, u kome rastu biljke sto puta vece od onih u bastama. Terenskim vozilom je moguce izaci na preko 3000 metara i to nam je prevashodni cilj. Ova visina nece predstavljati problem. Vise od tri meseca zivimo u Nairobiju, na visini od oko 1700 metara, pa nam je aklimatizacija vise nego dovoljna.Ostaje da cekamo subotu i krenemo u nesto drugaciju avanturu od dosadasnjih.Napokon, subota. Zapravo, pre nje je bio petak kada smo utanacili sve detalje puta, od kola, vozaca, preko rute kuda cemo ici. U 6:20 ujutro sastajemo se na parkingu. Oliver, Jacson (nas vozac) i ja. Dok smo uzimali kljuceve od obezbedjenja za nas Pajero, otvara se kapija i ulazi jedan od Hardbody-ja. Unutra, normalno, Timo, Finac sa svojom devojkom i njenom sestrom. Vracaju se iz grada?! Timo vec prilicno pijan, a ove dve pale s nogu. Koliko sam razumeo Timo-a, na nekom od jezika, pita gde cemo. Na nas odgovor da idemo na Mt Kenya, dobijamo jos ludji. Idemo i mi! Ne mogu da verujem da ce posle cele noci pijancenja po klubovima Nairobija krenuti sa nama. Ipak, cuda se desavaju. Za tili cas nasa mala grupa vise nije tako mala. Sada su tu osim nas i: Timo, Rubi, Deana, njihov vozac, a prikljucuju nam se jos tri vozaca koji zive u podruciju gde smo se uputili, kako bi dobili prevoz za dz. Malo kasnimo, ali vec u 7 sa dvoje kola krecemo put severa. Uz put Jacson nam prica o krajevima koje prolazimo. Presli smo i najvecu reku u Keniji, Tana river. Nekoliko puta prolazimo policijske check point-e, ali nas nigde ne zaustavljaju iz prostog razloga sto u kolima ima belaca. Posle dva sata manje, vise ugodne voznje (put je negde losiji, ali daleko od onog za Nakuru) stizemo u blizinu najpoznatije kenijske planine. Jacson skrece do njegove kuce, koja se nalazi u blizini mesta Karatina. Stizemo tamo i uskoro predstavljamo pravu atrakciju. Oko nas gomila ljudi. Osecam se k’o drug Tito prilikom posete nesvrstanima. Gomila dece trckara okolo. Svi nas pozdravljaju vise nego srdacno, a mi kao i obicno podelismo deci maltene sve od hrane sto smo poneli. Sta cemo jesti ceo dan, Boga pitaj. Ostale castimo u lokalnoj kafani pivom. A ta kafana je posebna prica. Podsetila me na nesto sto sam video na slikama mog druga Caleta sa proputovanja po Sibiru.
Napokon, posle ceremonije pozdravljanja nastavljamo put dalje. Vracamo se do Karatine, a zatim i do Nyeri-ja. Ubrzo posle ovog mesta put zavija udesno i vise asfalta nema. Posle oko 12 km, makadama, stizemo do ulaza u podrucije Mt. Kenya-je. Vazan podatak je da je Timo uzput, samo njemu znanim nacinom dosao do gajbe piva. Mi bas i nismo raspolozeni da mu se prikljucimo u ispijanju istog. Pre bi trezni da dozivimo planinu. Placamo ulaz, prolazimo kroz kapiju Parka. Slicno kao i na Kilimandzaru ulazimo u dzunglu. Visinomer pokazuje 2000 metara. Na Kiliju sam vec video slicno rastinje, ali ovde ima i citavih podrucija pod bambusom, nesto sto do sada nisam doziveo. Naravno, oko nas je puno majmuna, koji nam prilaze, bez imalo straha. Nemamo sta da im damo, jer smo svu hranu vec podelili. Vozimo se jedinim putem i svaki minut skala na visinomeru se penje na gore. Zanimljivo je da ama bas nista ne osecamo. Prosto ne verujem koliko smo aklimatizovani zivotom u Nairobiju. Nakon sat vremena voznje stizemo do poslednje tacke dokle se moze doci vozilom. To je zapravo Naro Moru River Lodge, bazni logor za one koji idu na vrh. Nalazi se na visini od tacno 3.048 metara. Malo li je?! U logoru nema puno ljudi. Upoznali smo samo grupu Nemaca, koji su kao i mi obilazili Nacionalne parkove, bez namere da penju neki vrh. Na zalost ,odavde se ne moze videti sam vrh. Posle sat vremena boravka u logoru krecemo dole. Timo, Rubi i vozac ostaju, a Oliver, Deana (Rubina sestra), Jacson i ja silazimo sa planine. Odkud sad Deana u nasim kolima nije mi poznato. Kaze dosadno joj u drugim, hm, hm… 😉 Tacno je 13 casova i odlucujemo da imamo dovoljno vremena da vidimo jos jedan od cuvenih parkova Afrike, koji je relativno blizu. Na redu je Aberdare. Ovo je nesumnjivo jedan od najlepsih parkova Kenije. Nije preveliki, ali ono sto mu daje posebnost je gusta suma, koja na vecim visinama prelazi u bambus i nize rastinje. Moze se videti i nekoliko manjih jezera, a takodje ima reka, potoka pa i vodopada.
Jacson zna najkraci put i posle samo sat i po voznje dolazimo da ulaza u Aberdare. Za nas dvojicu non-resident-a poseta ovom parku je po 40 dolara, za dvoje Kenijaca, koji su sa nama, samo po 8.
Moram reci da je Aberdare opravdao svaku recenicu koju sam o njemu procitao. Gusta vegetacija mu daje izuzetnu lepotu. Sa druge strane tesko je uociti zivotinje. Potrebno je mnogo vremena, strpljenja, pa i srece da se vide najzanimljivije. Ima dosta leoparda, ali kako se oni kriju u zbunju nismo ih videli. Divlje svinje, bufala i majmuni se mogu videti na svakom koraku.
Uskim stazama vozimo se kroz prasumu. Na pojedinim mestima potoci su razorili put pa iako imamo odlicno terensko vozilo pomalo se zaglavljujemo. Nasa Kenijka, ocigledno nezainteresovana za lepote svoje zemlje, za to vreme spava. Nije ni cudo s obzirom da je sa Timom i sestrom proslu noc provela ko zna gde. Divim im se kako su se uopste usudili da krenu na ovakav put posle neprospavane noci.
Par puta se gubimo, jer staze i nisu propisno obelezene, a mi smo napravili, moram priznati, pocetniku gresku i nismo kupili mapu na ulazu. Na srecu pred mrak, vec pomalo izgubljeni nailazimo na dzip rangera parka koji nas odvode do izlaza. Oko tri sata smo proveli u prelepoj voznji. Premoreni dugotrajnim truckanjem izlazimo iz parka i krecemo ka Nairobiju. Do kuce smo uglavnom prespavali. Ulazimo u coumpaund praceni zapanjenim pogledom naseg obezbedjenja. Kad smo izasli iz kola shvatili smo i zasto. Pajero se ne prepoznaje od blata i prasine.
Osim nekoliko jabuka i banana kupljenih uzput nismo nista jeli ceo dan. Odlucujemo da, vec po tradiciji, nakon ovakvih puteva odemo u tajlandski restoran.Nakon obimne i odlicne vecere, Oliver i ja se vracamo kuci, potpuno zadovoljni, ali i totalno iscrpljeni. Dosta za danas, idemo na spavanje. Ocekivali smo da cemo biti nesto odmorniji kako bi isli u grad. Medjutim, 14 sati voznje i predjenih 450 km. nas je dotuklo.Sve u svemu jedna veoma zanimljiva akcija i po mnogo cemu posebna. Nismo imali previse uzbudjenja sa zivotinjama, ali za to uvek ima prilike. Nasuprot tome doziveli smo izuzetnu lepotu prirode. Nadam se da ce sledeci put na redu biti Amboseli, na jugu Kenije, u podnoziju Kilimandzara. Zeleo bih opet da vidim taj vulkan. A do tada ostaje planiranje nove avanture…Pozdrav…
Putopis napisao Kiza
