Mont Blanc, Francuska

Od 17. do 27. jula 1998. godine PD "Pobeda" iz Beograda je išla na jedan od svojih čuvenih "velikih puteva". Nakon obimnih prirema koje su trajale bezmalo godinu dana četrdeset planinara je krenulo u osvajanje Alpa. Put je kasnio dva dana zbog problema oko dobijanja viza.Po planu, prošli smo Mađarsku i uputili se ka podnožiju Grossvenedigera. Nameravali smo da se popnemo na ovaj, drugi po visini, vrh u Austriji. Želeli smo da vidimo rezultat svih naših priprema, proverimo uigranost neubičajeno velike grupe kao i da se aklimatizujemo za veće visine koje su nas očekivale na Mont Blanc-u. Nakon provedene noći u kampu ustali smo u 3 sata ujutro, spremili se pod svetlošću čeonih baterijskih lampi i krenuli. Jedan deo puta prešli smo našim autobusom, a zatim, po grupama taxi-kombijima do visine od 2161 m i doma "Johannishutte". Odatle smo pošli na uspon oko 6 sati ujutro. Posle nešto više od dva sata hoda stigli smo do doma "Defreggerhaus" na 2962 m. Ovde smo se odmorili i krenuli dalje u pohod na Venediger. Od oko 3100 m počinje glečer, pa smo se navezali. Ovo je trajalo relativno kratko s obzirom da smo još u Beogradu razradili sisteme naveza. Glečer na Venedigeru je pun pukotina što je predstavljalo posebnu opasnost po grupu. Da je to tako uverili smo se nakon pola sata kretanja kada je jedan od planinara upao u pukotinu.

Na sreću, zaustavljen je na užetu i uspešno izvučen. Nakon ovog događaja kretanje je usporeno radi što boljeg osiguravanja na svakom iole sumnjivijem mestu. Oko podneva grupa od 36 planinara bila je na vrhu Grossvenedigera – 3674 m. Usledilo je slikanje, odmor i polazak dole. U povratku trebalo je sići oko 2300 m visinske razlike, do autobusa. Uz usputna zadržavanja radi odmora u podnožije smo stigli u večernjim satima.Sutradan, po planu puta, trebalo je poći ka Italiji i osvajanju Dolomita. Međutim, iz bojazni da se vreme ne promeni, a imali smo takve informacije, odlučeno je da odmah krenemo ka Šamoniju. Još jedan faktor koji je uticao na donošenje ovakve odluke je i ugovor sa prevoznikom koji nas je ograničavao do 28. jula.Uveče smo stigli u prelepu prestonicu planinarenja i smestili se u kamp na domak grada. Prikupljanje svih relevantnih informacija oko uspona je usledilo sutradan po dolasku. Na osnovu onoga što smo saznali održan je sastanak vođstva uspona, a odmah zatim i cele grupe. Odlučeno je da se osim penjačke opreme nose šatori, celokupna oprema za bivakovanje u zimskim uslovima kao i hrana za tri dana. Znali smo da će ovo usporiti grupu, ali to je bio jedini način da se u zavidnom broju izađe na najviši vrh Evrope.Uspon je počeo 22. jula oko podneva, što je takođe namerno urađeno kako bi se uskladili sa vremenskom prognozom dobijenom u "planinarskoj kući" u Šamoniju.

Autobusom smo se prebacili do žičare u Les Houchesu, a zatim istom do visine od 1800 m. Odatle smo zupčastom železnicom "savladali" visinu do 2364 m, a zatim krenuli na pravi uspon. U dom "Tete Rousse" na 3167 m stigli smo u poslepodnevnim časovima. Uz put smo sretali divokoze koje su, za razliku od naših durmitorskih, potpuno mirno pozirale ispred fotoaparata i kamera. U domu smo prespavali i ujutro krenuli ka zloglasnom "kuloaru smrti". Pošto je bilo rano jutro i dosta hladno nije bilo ni govora od čuvenih kamenih odrona i lavina. Posle nekoliko sati penjanja po stenju kuloara stigli smo do doma "Refuge de Gouter" na 3817 m. Kako se grupa dobro osećala, a imali smo dovoljno vremena, pošli smo ka skloništu Vallot.

Ovde su već počele mnoge tegobe sa disanjem. Osim troje-četvoro ljudi niko od četrdeset planinara nije bio na ovoj visini ranije. U različito v reme stigli smo svi do bivaka na 4362 m. Jedan deo ekipe smestio se u sklonište, a ostatak je podigao visinski logor od devet šatora. Ukopali smo ih, osigurali cepinima i povukli se u vreće kako bismo se odmorili i sačekali dva sata ujutro kada je trebalo ustati. Već u predvečerje je počeo da duva jak vetar, koji se kasnije pretvorio u olujni.

U dva sata posle ponoći nije bilo ni pomisli od ustajanja s obzirom da je temperatura bila vrlo niska, a vetar tako jak da smo se jedva čuli između šatora udaljenih metar-dva. U pet se vetar malo stišao pa smo pokupili zaleđene šatore, formirali naveze i polako krenuli ka vrhu. Petoro planinara je odustalo od daljeg uspona zbog umora i tegoba izazvanih visinskom bolešću. Oni su ostali u skloništu. Pre izlaska na vrh trebalo je savladati "nož" ili "grbu" kako ga zovu Francuzi. Ovo nije bio nimalo jednostavan zadatak jer su udari vetra bili veoma jaki, a širina grebena na nekim mestima svega šezdesetak santimetara. Dodatnu opasnost predstavljale su naveze koje su se vraćale sa vrha. Ipak, između pola deset i jedanaest 24. jula 1998. u grupama smo polako izlazili na vrh.

Vidik je bio izvanredan. Stajali smo na najvišoj tački i dokle god nam je pogled dopirao sve je bilo ispod nas. Kamerom smo snimali najuzbudljiviji trenutak za svakog planinara – izlazak na vrh. Bio je to trijumf jednogodišnjih priprema cele grupe! Zbog vetra i hladnoće kratko smo se zadržali. Trebalo je za videla sići što niže. Kod Vallota smo se odmorili i krenuli dalje. Sledeća duža pauza je bila na 3817 m u Refuge de Gouter-u. Imali smo nameru da još tog dana siđemo do Tete Rousse-a i tamo prespavamo. U poslepodnevnim časovima bili smo na najopasnijem delu kuloara između dva doma. Za razliku od predhodnog dana, sada je Sunce obasjavalo kuloar i zbog topljenja snega kamenje je padalo svakih par minuta. Ovo je bio najopasniji trenutak uspona. Četrdeset ljudi trebalo je da prođe opasnih stotinak metara. Postavili smo osmatrače i polako krenuli; jedan po jedan. Posle nekoliko ljudi koji su prošli bez problema kameni odron je zahvatio Vladu. On je reagovao odlično i zaklonio se iza jedne od većih stena. Tako se ovaj dramatični događaj ipak srećno završio. Uspeli smo svi da pređemo kuloar, a mnogi od nas ga verovatno i danas sanjaju. Smestili smo se u domu, što u krevetima što po stolovima i klupama. Jedan deo grupe je ranije sišao do doma, pa je krenuo ka podnožiju istog dana, smatrajući da mogu stići do voza na vreme. Malo pre stanice železnice, jedna od planinarki iz grupe, Ceca je izvrnula nogu na steni. Kasnije se ispostavilo da je to bio veoma ozbiljan prelom. Cale je odneo do stanice odakle je odvezao helikopter Francuske službe za intervencije u planini.

Smeštena je u bolnicu i ubrzo zatim operisana. Troškovi prevoza, smeštaja u bolnici i operacije su podmireni sa računa osiguranja koje smo platili pre puta. Povređena devojka je posle tri dana oporavka avionom stigla u Beograd, a zatim kući u Kraljevo.Većina grupe je prespavala u domu na 3167 m i sutradan sišla do voza. Zatim smo se zupčastom železnicom i žičarom prebacili do autobusa. U kamp smo stigli oko podneva. Uveče smo proslavili uspešan uspon.26. jula izjutra, krenuli smo ka Italiji. U poslepodnevnim časovima stigli smo u Veneciju.

Pet sati smo proveli u čuvenom primorskom gradu, a zatim krenuli ka Austriji. Uz put smo se zadržali još u Mađarskoj, obilazeći Pečuj. U Beograd smo stigli 27. jula oko 23 sata.Treba istaći da je celokupna akcija, osim nesrećne povrede Cece u potpunosti uspela. Posle više od jedne decenije "Pobeda" je opet masovno osvojila najviši vrh Zapadne Evrope. Osim Pobedaša iz Beograda, u ovom putešestviju učestvovali su i planinari iz Novog Sada, Kraljeva, Zvečana, Loznice. Ukupno 35 planinara je osvojilo Mont Blanc u jednom danu.Takodje, nakon ovog puta Pobeda je u vise navrata osvajala Mont Blanc.Pozdrav…