Kilimandzaro, najvisi vrh Afrike

 

Ipak, onima koje interesuje avantura i divlji predeli preporucujem da procitaju i uzivaju…

Sve se odigralo od januara 2006. godine, a u okviru velike akcije osvajanja najvisih vrhova svih kontinenata. Nakon uspesnog penjanja Elbrusa i Akonkagve i treci kontinent je pao.

Kao i u predhodna dva puta, stari kraljevski dvor u centru Beograda nasa je polazna tacka. Uz podrsku Skupstine grada, noseci zastavu Beograda, u nameri da je pobodemo na najvisi vrh crnog kontinenta, polazimo put Afrike.

Polazak

Nedelja jutro, 15. januar 2006. Uprkos tome sto je vrlo hladno stotinak ljudi nas prati na daleki put.

U deset sati ulazimo u Lastin autobus praceni mahanjem nasih prijatelja. Polazimo ka Surcinu. U busu vrlo vesela atmosfera i cini mi se da su svi ubedjeni da cemo se popeti. Jasno nam je da samo 10-30% planinara koji krenu na vrh uspeju i da ga popnu, ali izgleda da su svi ubedjeni da oni nisu ti koji ce odustati. O objektivnim okolnostima koje nas mogu speciti u penjanju ne zelimo ni da razmisljamo.

 

 

Na Surcinu pravimo malu zabunu ogromnom kolicinom opreme. Odradjujemo sve sto treba, i mnogi nam zele srecu. U 13:15 avion British-a uzlece i letimo put Londona. Na aerodromu Heathrow smo oko15:00 po lokalnom vremenu.

Ubrzo se smestamo u Holiday Inn-u i sto autobusom, sto metroom vozimo se do grada kako bi iskoristili nekoliko sati za obilazak. Za kratko vreme, uspeli smo da vidimo Big Ban, kao i veliki tocak, tzv. Panoramu, pa cak i da okrenemo jedan krug i razgledamo grad sa visine od 135 metara. Ovaj "tocak" je najvisi na svetu i po lepom vremenu moze se videti cak 40 km. unaokolo. Cena voznje, koja traje pola sata, je 13 funti. Skupo zadovoljstvo, ali ga neki od nas nisu propustili.

Uvece smo opet u hotelu, gde smo i prenocili.

 

 

16.01.2006. London – Nairobi

Rano ujutro ustajemo i kroz hotelski prozor vidimo ogromnu saobracajnu guzvu ka centru grada, a kazu da na zapadu sve funkcionise kako treba?! Doruckujemo i vec smo na putu ka aerodromu.

Letom BA065 London – Nairobi prelazimo 6846 km. i za osam sati, na vreme (21:20, lokal) slecemo u Keniju. Vrlo smo uzbudjeni, jer vecina grupe nikad nije bila u Africi. Na nase zadovoljstvo docekuje nas otpravnik poslova jugoslovenskog konzulata Sasa. Prolazimo proceduru i cekamo stvari. Da ne bi sve bilo dosadno pobrinuo se British Airways. Osam ranceva punih opreme i stvari nije stiglo na odrediste. Uspevamo nekako da ugovorimo da nam stvari prenesu direktno u Moshi podno Kilija u roku od dva dana. To je veliki, ali neophodan rizik, jer ako stvari ne stignu, osam ljudi nece moci na uspon. Ipak, nas konzulat ce uciniti sve da se to ne desi.

Na aerodromu se srecemo sa Tanjom koja zivi u Nairobiju i koja nam je proteklih meseci bila "veza" sa Afrikom. Ceka nas i Jasmina koja je u glavni grad Kenije stigla letom iz Dubaia. Sada, sa svih 24 clana ekspedicije, kompletni smo.

Prevozimo se kombijem do hotela Heron i razmestamo u dvokrevetnim sobama.

17.01.2006. Tanzanija

Posle dorucka pakujemo se i nekim, nazovi, busom krecemo put Tanzanije, ali ne zadugo. Desetak minuta voznje i pokvareni smo. Cekamo sledeci prevoz, koji stize nakon sata, i nastavljamo drugim vozilom put juga.

 

 

Na granicu kenijsko – tanzanijsku stizemo oko podne. Ono sto nam jos vise otezava ionako beskonacnu proceduru je velika vrucina i ogroman broj Masaia koji pokusavaju da nam prodaju – bilo sta. Ipak, nekako se i iz toga iskobeljasmo i posle oko dva sata nastavljamo dalje ka zeljenom vulkanu. Uzput prolazimo kroz pravu tropsku kisu i oko 16 sati eto nas u Moshiju, mestu u podnoziju Kilimandzara. Vece je, i ubrzo lezemo premoreni celodnevnim truckanjem kroz savanu Tanzanije. Visina je 850 metara i komaraca ima, a samim tim i opasne malarije. Branimo se mehanickim sredstvima, pa su nam mreza na krevetu i autan najbolji prijatelji.

 

 

(Tanzanija: sa povrsinom 945.087 km je najveca zemlja istocne Afrike. Granici se na severu sa Kenijom i Ugandom; na zapadu: Zair, Ruanda, Burundi; na jugu: Zambija, Malavi i Mozambik. Ova zemlja je federacija Tangnyke i Zanzibara. Glavni grad je Dodoma, a ekonomski centar Zanzibar, na obali Indijskog okeana. Duzina obale je 1.424 km. Glavne planine su: Kilimandzaro, Mount Kenua, Mount Mery. Stanovnistvo: Bandu 95%, Arapi 4%, Evropljani i Azijici 1%. Religija: 45% hriscani, 35% muslimani, 20% Indigenous. Intelektualaca ima oko 26%, uglavnom zena. Valuta: tanzanijski siling – 1000 silinga = 1 USD)

 

 

18.01.2006. Kilimandzaro, Mandara Hut

Izlazim iz sobe i pred ocima – sok! Kilimanzdaro u svoj svojoj lepoti. Zapanjeno kazem Stepi – covece, evo ga! Ne verujem svojim ocima; pa ja sam ispod najpoznatijeg vulkana na svetu. "Samo" 5000 metara iznad vidi se Uhuru Peak prekriven "snegovima Kilimandzara"! Da li cemo ga popeti?! Svi smo zagledani u vrh i u nekoj vrsti euforiji, ali i svesni ogromnih napora koji nam predstoje.

Pre podne nam prolazi u nestrpljivom cekanju izgubljenih ranceva i opreme. Ipak, oko 12 sati stizu stvari. Prepakivamo se i nasi nosaci tovare kombi. Oko13 sati idemo ka Nacionalnom parku.

Cetrdesetpet minuta ugodne voznje do ulaza u park proveli smo ocima prikovanih na vrh Kilija. Sledi dugotrajna procedura registracije svih ucesnika pohoda, kao i nasih nosaca, vodica, pomocnika, kojih je bilo preko 50, sobzirom na brojnost nase ekspedicije. U 15 sati, veliki trenutak. Prolazimo kapiju i ulaskom u gustu i vlaznu prasumu zapocinje nas uspon sa visine od 1980 m. Sve nam deluje nestvarno. Drvece, cvece, skriveni majmuni… Lagano napredujemo i od nasih vodica ucimo prve i najvaznije reci Svahili jezika – Pole, pole (polako, polako). Svako ko je bio ovde i ko je penjao ovu planinu zna da se u ovim recima krije kljuc uspeha. I voda, naravno. Od danas svaki dan treba popiti najmanje 5 litara vode ili tecnosti. Disanjem se gubi ogromna kolicina tecnosti i ako se ona ne nadoknadi kraj pentranja je vrlo blizu. Stoga, pole – pole, nalivaj se vodom i gazices snegove Kilimandzara. Svi u grupi to znaju i strogo se pridrzavaju uputa nasih vodica.

 

 

 

 

OK, nastavljamo dalje. Licno, meni je ovaj deo kroz sumu, pardon, prasumu najlepsi deo kojim sam hodio. Takvu floru i faunu nikada nisam video, i nadam se da cu se opet kretati slicnim predelima.

 

 

U 19:20 eto nas u prvom visinskom logoru – Mandara Hut, na 2700 m. Smestamo se u nekoliko prostorija i uskoro veceramo. Nasim vodicima dajemo prazne flase kako bi ujutro imali dovoljno vode za dalje napredovanje. Voda koja se pije je iz lokalnih potoka i neophodno je prokuvati. Tu postoji jedan problem. Voda na vecim visinama provri na temperaturi nizoj od 100 stepeni C, pa mi ipak koristimo jod ili pilule za dezinfekciju.

Uvece, kao i svaki naredni dan Stepa ce proveravati saturaciju (procenat kiseonika u arterijskoj krvi), puls i popunjavati zdravstveni karton o svakom ucesniku ekspedicije, kako bi na vreme uocili eventualne abnormalnosti u funkcionisanju organizma na vecim visinama.

 

 

(Kilimanjaro: najveci planinski masiv u Africi. Prostire se u sveroistocnom delu Tanzanije. Najvisa uzvisenja ove planine su: Kibo sa najvisim vrhom Uhuru Peak 5895 m i kraterom precnika oko 2500 m i dubine oko 180 m, zatim Mawenzi 5151 m i Sira 4300 m, a na zapadu Meru 4567 m. Na Kiliju smenjuju se razlicite zone, u zavisnosti od visine, a samim tim i klime. Tako postoji: tropski deo, pa deo sa niskim rastinjem, pustinja i Ice Cap ili veciti led. Vrh Kibo-a je prvi put osvojen 1889. godine, a Mawenzi tek 1912., sobzirom da je uspon na Kibo trekking tura, a Mawenzi alpinisticki uspon. Jugosloveni su prvi put popeli Uhuru 7.11.1954. godine. Uspon se moze izvesti jedino uz pomoc agencija koje su licencirane za to od strane Vlade Tanzanije. Sve se moze organizovati u Moshiju koji je na 45 minuta voznje od ulaza u park ili u Arushi, udaljenoj dva sata voznje. Takodje se sve moze ugovoriti i preko Interneta)

19.01.2006. Drugi visinski logor, Horombo Hut

Ujutro u 9:20 nastavljamo dalje ka sledecem visinskom logoru. Lagano smo izlasli iz sume i na oko 3000 metara okruzivalo nas je samo nisko rastinje. Oko nas letele su neke cudne i slatke pticice. Uskoro se pred nama otkrio prelepi vrh Mawenzi. Na 3500 metara pravili smo duzu pauzu kako bi rucali lunch pakete, koje smo dobili od nase agencije. Dok smo jeli oko nas su obletali crni gavranovi. Na vecim visinama oni su jedina bica koja nam prave drustvo.

 

 

U 15:30 nakon sest sati hoda stizemo do Horombo Hut-a, drugog visinskog logora na 3720 metara. Registrujemo se, smestamo se u cetiri kucice sa po sest lezaja. Veceramo i idemo na spavanje. Ovo mesto ce nam biti dom naredna dva dana koja smo odedili za aklimatizaciju. U principu, vecina penjaca ovde ostaje samo dan, ali smo se mi odlucili za dva, sa aklimatizacionim usponima preko 4000 metra, kako bi se ovako brojna grupa u sto vecem broju popela na vrh.

 

 

20.01.2006. Aklimatizacija

Nakon jutarnjih aktivnosti koje su se ogledale u umivanju, dorucku, pakovanju, tacno u 9:25 posli smo na aklimatizacioni uspon ka Mawenzi Hut-u. Veoma sporim hodom, uzivajuci u prelepom pogledu na Kibo, Mawenizi, oblake ispod nas kao i "zebra stene"u 13:15 izasli smo na visinu od 4560 metara, do Mawenzi hut-a. Vrlo kratko smo se odmorili i vratili se u Horombo u 15:30. Ostatak dana smo proveli u odmoru, uz naravno obilni rucak i veceru. Necu ni pominjati da smo se i dalje nalivali litrama i litrama vode.

21.01.2006. Aklimatizacija

Ovaj dan je prvobitno bio predvidjen za potpuni odmor, ali kako se grupa osecala izvanredno, odluceno je da se napravi jos jedan uspon na visinu od preko 4000 metara. Tako smo u 9:55 posli stazom ka Kibo Hut-u i nakon sat i po izasli na visinu od 4050 metara. Zelja nam je bila da idemo dalje, ali je razum ipak prevladao, pa smo odlucili da cuvamo snagu i vratimo se u Horombo. Posle podne smo se prepakivali i pazljivo spremali stvari za sutrasnji dan koji je trebao biti vrlo tezak. Naime, za 36 sati trebalo je popeti se do Kibo Hut-a, zatim napasti vrh, osvojiti ga i vratiti se u Horombo. Sve u svemu 2200 metara uspona i silaska, bez nocenja. Svi smo se i psihicki i fizicki spremali za to.

 

 

22.01.2006. Kibo Hut

Ustali smo u 6 sati. Cela grupa se odlicno osecala. Aklimatizacija je zavrsena i predstojao je posao zbog koga smo i prevalili toliki put. Tacno u 8:00 krecemo u dugackoj kolini vec poznatom stazom. Nosaci su sa nasom opremom jos ranije otisli. Vrlo sporim hodom uz pauze u 15:15 stizemo u Kibo Hut, poslednji visinski logor na 4703 metra, mesto odakle se direktno napada vrh sledece noci. Smestamo se u sobe. Veceramo oko 17 sati. Ono sto je odlican znak je da svi imamo dobar apetit, cak stavise previse dobar. Nasi se vodici ne mogu nacuditi koliko jedemo. To je jos jedan i to vrlo vazan znak da smo dobro aklimatizovani. Nakon vecere povlacimo se u vrece za spavanje i lezimo. Vecina nas uopste ne spava, ali strpljivo cekamo trenutak kada cemo ustati i krenuti. Pokusavamo da se makar odmorimo 3-4 sata.

 

 

23.01.2006. Summit Day

 

22 sata! Jedva docekasmo tu dugo sanjanu noc. Cesto sam slusao da je jako tesko, nakon samo par sati odmora ustati i krenuti u hladnu planinu. Ne znam kako, ali nije mi tesko. Misici mi podrhtavaju pod naletom adrenalina. Cekamo znak naseg glavnog vodica, Betusa, i kao borci pred ulazak u ring vrtimo se u krug, proveravajuci opremu. Najzad, u 23:05 objavljen je polazak. Sada samo, pole – pole. Ne smemo izgoreti u prevelikoj zelji; ima jos 1200 visinskih metera, onih najhladnijih i najtezih. Napredujemo kroz noc formirajuci ogromnu kolonu svetiljki uz brdo. Nebo je potpuno vedro i neverovatno zvezdano. Svetlece tackice ceonih lampi ispred nas i zvezde su se pomesali. Vise ne znam sta je lampa, a sta zvezda. Mnogo je hladno. Prste na rukama i nogama skoro da ne osecam, a voda u flasi koja je u mojoj jakni je puna leda. Jedan korak, jedan udisaj. Visinomer pokazuje 5000 metara. Ispod nas je ostala visina Mont Blanc-a, a grabimo ka visini Elbrusa. Nedostatak kiseonika se oseca prilikom svakog udisaja.

Na 5300 metara velika kriza, malo smo posustali. Nekima je lose. Nasi vodici objavljuju pauzu i daju nam vruc caj. Za deset minuta osecamo se bolje. Beatus proverava stanje grupe sa povikom: "Everybody say jeeeeee?!" Gromoglasan je odgovor iz svih 24 grla: "Jeeeeeeeee!" Jasno je svima, spremni smo za dalje. Vrh je nas! Nakon sedam sati u 6 ujutro srpska ekspedicija je na Gilmans Point-u (5685 m), drugom vrhu po visini! Gledamo ka istoku, zeljno iscekujuci toplotu prvih suncevih zraka u danu koji je jos kod kuce odredjen kao Summit day. Svi znamo da imamo jos dva sata, ali to su, bez obzira na napor, pobedonosna dva sata. Kolona se razvlaci. Nakon 9 sati zestokog uspona, tu smo! Tacno je 8 ujutro. Uhuru Peak, 5895 metara, vrh Slobode. Jos ne verujemo svojim ocima da smo svi tu. Kazu 10 – 30 % uspesnosti. To ne vazi za nas!!! Mi smo ovde, 100% ! Razvijene su zastave, slikamo se, cestitamo. Beatus, koji je popeo Kili stotinak puta nikad nije imao ovakvu grupu.

 

 

 

 

 

 

 

Pola sata smo na vrhu i krecemo dole. Ceka nas dugacak povratak. Treba stici do Horombo Hut-a. Umor je ogroman, a deficit kiseonika nas bukvalno lomi. Nekako, oko podne i poslednji covek iz nase grupe je u Kibo Hut-u. Totalno smo iscrpljeni i veci deo grupe ima glavoboolju. Rucamo i osecamo se mnogo bolje. Krecemo dalje u 16:00 i za cetiri sata stizemo u nama dobro poznati Horombo Hut. Smestamo se i uskoro veceramo. Malo nakon toga dolazi nam nas vodic i moli za pomoc. Jednom od nosaca nije dobro. Stepa i nas doktor Cele odlaze da vide sta se desava. Sitacija je vrlo ozbiljna, jer covek ima simptome edema mozga. Cele mu daje inekciju i odmah ga salje dole. Kasnije smo saznali da se oporavio. Da to vece nije sisao na nizu visinu tesko da bi preziveo. Lep je osecaj kada nekome pomognete, a jos lepsi ako je zivot u pitanju.

24.01.2006. Silazak

Ustajemo opusteno, mada malo ukoceno usled upale misica. Nosaci nam pripremaju ispracaj. Obicaj je da se u Horombo Hut-u, nakon uspesnog penjanja vrha napravi ispracaj. U 9:00 nosaci, vodici, kuvari, pomocnici se skupljaju, pocinju da pevaju, tapsu i slikaju se sa nama. Mi im zauzvrat dajemo napojnice i raznorazne majice, carape, rukavice. Uprkos tome sto mo sve platili ipak smo ima zahvalni, jer bez njih tesko da bi napravili ovakav uspeh.

10:30, ceremonija je zavrsena i krecemo dole. Na stazi je prilicna guzva. Vecina nosaca i penjaca idu gore, dok mi silazimo dole. Stalno se cuje: Hello, hi, good luck ili jednostavno dzambo! Napravili smo jos jednu duzu pauzu kog Mandara Hut-a, a zatim se vec poznatom stazom kroz prasumu spustili do ulaza. Ovde smo se zadrzali oko sat vremena kako bi dobili sertifikate za svakog clana ekspedicije o uspesnom penjanju vrha. Uskoro sedamo u kombi i nakon cetrdesetak minuta voznje stizemo u Moshi. U 21 sat imali smo svecanu veceru na kojoj je prisustvovao i Beatus. On nam je svakom pojedinacno urucio diplome.

25.01.2006. Safari

 

Bilo bi jako glupo da tokom boravka u Africi ne vidimo jos neke stvari po kojima je Tanzanija nasiroko poznata. Kako mi, planinari, bas i ne volimo uobicajene dosadne turisticke atrakcije krecemo na safari. Ustajemo kad koji, doruckujemo i cekamo prevoz koji ce nas odvesti do Manyra Lake, Nacionalnog parka. Nasi vodici kasne oko sat vremena sto za africke pojmove znaci – stigli smo na vreme. Napokon, pojavljuju se tri kombija sa pokretnim krovom. Pakujemo stvari potrebne za dva dana i u 10:00 polazimo iz Moshija. Put do Manyra jezera traje oko 4 sata. U 14:00, nakon registracije prolazimo ulaznu kapiju Nacionalnog parka i vec posle sto metara ispred nas prolece jedan beloglavi sup pracen sa dve grabljivice, koje, na zalost, nisam prepoznao. Odmah zatim vidimo sausage tree, drvo koje ima plodove slicne kobasici, po cemu je i dobilo ime. Iza svake krivine docekuju nas nova uzbudjenja u vidu zivotinja, koja sam do tada vidjao samo na televiziji ili u ZOO parkovima. Neverovatno lepo i ponosno izgledaju sva ta bica u prirodnom okruzenju. Ni nalik onima o kojima se mi "brinemo" u zooloskim vrtovima. Srecemo: zirafe, slonove, gnuove, gazele, nilske konje, mnostvo razlicitih ptica, i naravno majmune babune… Jezero samo naziremo jer se nalazi u daljini i sobzirom na susni period relativno je malo. Videli smo i vise ogromnih termitnjaka. Na ulazu u park postoje slike znacajnijih zivotinja u ovom delu Afrike. Izmedju ostalog procitao sam da tu zivi i cuvena Black Necked Spitting Cobra (Naja Nigicollis) , vrlo opasna zmija koja je u stanju da pljune neurotoksican otrov na daljinu od nekoliko metara. Uporno sam posmatrao sve zbunove pored kojih smo prolazili, ali nje nije bilo L. Verovatno zato sto je dan vruc, a ona je aktivna nocu, rano ujutro i kasno uvece. Oko 17 casova napustamo podrucije jezera i brzo nastavljamo dalje ka sledecem odredistu. Radi se o velikom krateru Ngorongoro, gde treba i da prenocimo. Ivica kratera, gde se nas kamp nalazi, je na visini od 2400 metara. To nas raduje, jer uprkos tome sto ce noc biti hladnija, nema opasnih komaraca.

 

 

 

 

 

U 18:45 nalazimo se na ulazu u Ngorongoro. Prolazimo dalje i dolazimo do prelepog vidikovca sa koga puca pogled na ceo krater. Krater je precnika 23 km i u njemu zivi oko 30.000 vrsta zivotinja. Za razlku od nekih drugih nacionalnih parkova ovaj predeo nije toliko veliki i upravo to daje mogucnost da se za jedan dan vide prakticno sve zivotinje. Takodje, krater je i dom pripadnika Masai plemena, koji ovde zive zivotom svojih predaka, potpuno podredjeni prirodi.

 

 

 

 

Nastavljamo ka nasem odredistu vrlo losim putem i na nase zaprepascenje sa leve strane puta, na samo oko sto metara vidimo ogromnog lava kako jede lesinu. Vodici su nam objasnili da njih ima u krateru, ali da ponekad izlaze i gore, na ivicu, i da se muvaju ovim sumama. Ovim sumama? Pa nas logor je u ovim sumama! Uskoro i dolazimo do kampa i na nase razocarenje nema nikakve ograde niti bilo cega sto bi satore zastitilo od eventualnog upada lavova ili neceg drugog. U okolini pasu zebre, dajuci nam osecaj sigurnosti, jer ako su one tu lavova i drugih opasnih macaka nema. Verovatno i mi njma znacimo isto, a ko je u pravu pokazace jutro (divlje macke love nocu)! U sumrak podizemo satore i uskoro dobijamo veceru. Jedemo u specijalno napravljenim kavezima, jer miris hrane privlaci mnogobrojne zivotinje, od kojih neke i nisu bas dobronamerne. Zapravo, nije rec o dobronamernosti. One se ponasaju onako kako im priroda nalaze. Pa ako u borbi za opstanak neko od nas i postane lovina, to je zakon prirode i rizik koji smo morali prihvatiti onog trenutka kada smo dosli ovde. Noc!

 

 

26.01.2006. Safari, Ngorongoro

 

Zora je. Ustajemo i svi smo na broju, a i zebre J. Doruckujemo, i opet kasnimo sa polaskom, jer se jedan od kombija pokvario. Ipak u 9:10 krecemo dole, u krater. Posle cetrdesetpet minuta voznje stizemo do Masai sela. Iz daljine se cini da to uopste nije selo vec nesto sto je ogradjeno visokim koljem. Po dolasku docekuje nas poglavica i naplacuje svakom po 10 dolara za ulazak. Cini mi se da je proslo vreme kada je priroda bila ta koja je hranila ove Masai ratnike. OK, placamo i ulazimo. Docekuje nas ples ratnika i pesma njihovih zena. Selo izgleda otprilike ovako: ogradjeno je visokim ostrim koljem koje ga stiti od lavova i ostale divljaci. Unutra u krug su poredjane kolibe koje su napravljene od pruca kravlje balege i blata. U centru sela je obor gde se nalazi ono sto je kod Masaia najvrednije – stoka. Upravo zbog balege i stoke ima neopisivo mnogo muva na koje su oni navikli, ali mi nismo.

 

 

 

Slikamo se sa njima, delimo slatkise deci. Neki od nas, hrabriji, moram reci, cak su se usudili da udju u kolibe u kojima je miris vrlo neprijatan. Obilazimo jos malu skolu u kojoj njihova deca uce i na kraju bukvalno bezimo iz sela praceni rojevima muva. Dobar deo puta nismo se mogli osloboditi dosadnih napasnika koji su napunili nasa vozlila. Nakon pola sata eto nas u krateru. Sada je slicna scena od predhodnog dana, samo sto ima manje sume nego na Manyara jezeru. Postoji jos jedna razlika, videli smo groblje slonova. Slonovi inace vrlo dugo zive i ako im se ne desi nesto nepredvidjeno jedini razlog njihovog uginuca je to sto im se zubi istrose i vise nisu u stanju da pojedu dovoljnu kolicinu hrane i na kraju uginu. U ovom delu ima dosta slonovih kostiju. Sat vremena iza podneva krecemo uz brdo van kratera. Put je vrlo los, ali se nekako u 13:30 nalazimo u nasem kampu, gde smo spavali proslu noc. Ovde imamo rucak koji je vrlo slican onome sto smo jeli na planini. Posle rucka smo krenuli put Moshija. U nas hotel, u Moshi stizemo oko 19 sati. Smestamo se i veceramo.

 

 

 

 

(Ngorongoro: Zemlja Masaia. Najveci krater na svetu. Visina od dna do ivice kratera je 1600 m, a povrsine je 265 km. U njemu zivi oko 30.000 zivotinjskih vrsta. Ngorongoro nije proglasen nacionalnim parkom iz razloga sto u njemu zivi Masai pleme, a po zakonu, u nacionalnom parku ne sme niko ziveti. Zato je ovo samo zasticena zona)

27.01.2006. Kenija

Pre podne pakujemo se u 10 sati, busom krecemo ka Keniji. U Arushi pravimo pauzu od oko sat. Neki od nas idu u restoran kako bi jeli, a ostatak seta po gradicu. Non stop smo okupirani gomilama mestana koji bi da nam prodaju nesto. U pocetku to izgleda i zanimljivo, ali posle nekog vremena pocinje da smeta. U podne nastavljamo dalje. Na granici smo i trebalo nam je oko dva sata procedure da bi presli u Keniju. Opet par sati voznje i ponovo se smestamo u hotel Heron oko 19:30. Uvece nas napusta Jasmina i odlazi u Dubai, a mi imamo dva dana za obilazak Nairobia i odmor. Jedan od ova dva dana je bio predvidjen kao rezervni dan za uspon na Kili u slucaju loseg vremena ili nekog drugog problema. Kako ga nismo potrosili na usponu imamo dan vise u glavnom gradu Kenije.

28.01.2006. Nairobi

Ceo dan nam je slobodno vreme. Zapravo, mogli smo da obilazimo grad kako zelimo. Upozoreni smo, medjutim, da se ne krecemo manjim ulicama i da nikako ne idemo sami, vec u grupama, a sve u cilju vece bezbednosti. Jedan deo grupe je posetio nas konzulat i bio veoma lepo primljen od osoblja istog. Stepa, Maja i ja smo (na moj nagovor, moram priznati) isli da posetimo Snake Park. Hteli smo da vidimo i Nacionalni muzej Kenije, ali se on, na zalost, renovira. Snake Park izgleda super. To nije veliki park i nije spektakularan, ali ono sto mene fascinira i sigurno ga cini jedinstvenim je veliki broj najopasnijih zmija Afrike. Ulaz kosta 800 kenijskih silinga, sto je malo jace od 10 US dolara.

 

 

Uvece nas ceka novo iznenadjenje. Preporucen nam je odlican restoran gde uglavnom odlaze belci i turisti. Zove se "Mesozder" i u potpunosti opravdava svoje ime. Mesta se moraju rezervisati unapred, a cena je oko 1800 silinga ili 20 i nesto dolara. Skoro svi smo otisli tamo. Specificnost restorana je da je u etno stilu i da se za cenu ulaznice mogu konzumirati enormne kolicini najrazlicitijeg mesa sa rostilja. Zapravo, moze se jesti onoliko koliko se moze podneti. Konobari donose meso direktno sa rostilja i seku ga macetom na tanjir. Pri tome se sluze raznorazni odgovarajuci sosovi. Tako smo jeli: noja, krokodila, zebru, kamilu… kao i uobicajeno: prasetina, jagnjetina, piletina, curetina… Na sredini stola postoji zastavica i kada se vise ne moze jesti ona se obori. To je znak da se moze posluziti dezert. Ovo mesto svakako treba posetiti u Nairobiju.

29.01.2006. Nairobi

Danasnji dan smo uglavnom proveli u shoppingu na pijaci gde smo kupovali razne sitnice i suvenire. Uvece smo vecerali i polako se pripremili za daleki put u Evropu.

 

 

U 19 sati stigao nam je autobus kojim smo se prevezli do aerodroma. Proceduru na aerodromu smo prosli relativno brzo i u 23:30 ukrcali se u avion. Sa nesto zakasnjenja Britsh Airways-om napustili smo Afriku.

30.01.2006. Beograd

Celu noc smo uglavnom prespavali. U London smo stigli u 6:00 po lokalnom vremenu. Imali smo dva i po sata do sledeceg leta za Beograd. Medjutim, i taj let je kasnio oko sat vremena. Prijatnim letom dosli smo u nas grad u 13:00.

Na nase iznenadjenje sacekalo nas je par televizijskih kamera na samom aerodromu. Takodje je tu bio autobus Laste, specijalno poslat za nas. Za oko pola sata voznje dosli smo na mesto odakle smo samo dve nedelje ranije i posli. Neverovatno je sta se sve izdesavalo za samo 15 dana. Sacekala na je i g-dja Radmila Hrustanovic, kao i par stotina ljudi koji su nam cestitali na uspehu.. Zatim je usledila konferencija za stampu u svecanoj sali. Sledeceg dana je u skoro svim dnevnim novinama objavljena je reportaza.

I tu je kraj. U 14:20 grupa koja je zajedno prebrodila velike avanture se razilazi, ali sa osecajem da jedva cekamo opet da idemo. J

Tako je izgledala jos jedna ekspedicija PD Pobeda. Osim nesporno ogromnog zalaganja svakog ucesnika ekspedicije, taktika uspona sa dobro planiranom aklimatizaciojm je najzasluznija da se cela grupa popela na vrh.

Sve je izvedeno uz veliku podrsku Skupstine grada Beograda, Sekretarijata za sport i omladinu, g-dje Radmile Hrustanovic, Studija B.

Iako Kilimandzaro nije aplinisticki vrh, stoprocentan uspeh ovako brojne ekspedicije na visinu od skoro 6000 metara predstavlja uspeh kako Pobede tako i celokupnog srpskog planinarstva. Najiskrenije se zahvaljujemo svima koji su nam pomogli da ga ostvarimo.

Pozdrav…

PS. Naravno sa ovakvog puta ima na hiljade fotografija. Ovde ne moze da stane vise od 3MB :(. Neke od njih mozete videti na sajtu PD Pobeda: http://www.pdpobeda.org.yu/