Kamionom po Americi

Ko se bavio poslom, kakav je posao vozaca kamiona (na dugim relacijama), sigurno dobro poznaje i osecanje velike usamljenosti u dugim casovima voznje, kada ste skoncentrisani, gotovo mehanicki , samo na voznju, a jedan deo vaseg mozga stalno bezi u avanture secanja i razmisljanja o stvarima i dogadjajima, koji su pohranjeni u njegovoj memoriji ili, kako bi mi rekli, u nasoj potsvesti. Tako mi, neznano zbog cega, dolazi na "pamet" i rec SO. Svako, pa cak i ja,  zna sta je to. Jedan od najvaznijih minerala za zivot. Nas bi Narod rekao: "Nekoga ces tek upoznati dobro, kad sa njim budes pojeo celu vrecu SOli." ili Tamo gde ima SOli ima i Zivota. I ja tako nailazim na mesto gde SOli ima u izobilju, svuda oko vas je SO. Ima je toliko da je oduzela mesto Zivotu (iz gore pomenute recenice). Samo SO I Rest Erija (rest area) (mesto za odmor).

Nalazim se na Autoputu ili Interstejtu I-80, vrlo blizu granice drzava Juta (Utah) i Nevada, blizu grada Wendover u Nevadi i oko stotinak milja zapadno od Salt Lejk Sitija u Juti, na mestu koje se zove: Bonneville Salt Flat  (Bonevilska slana platforma (ravnica). Bude se secanja kada sam kao decak citao (sirom otvorenih usta) clanke u novinama o obaranju svetskog rekorda u brzini na zemlji (Land speed record), o Plavoj vatri i Plavoj ptici, Duhu Amerike (Blue Flame,Blue Bird,Spitit of America), za mene tada gotovo sfera naucne fantastike, a ne realnost. Jos su u secanju slike cudesnih oblika ovih raketnih vozila. I sto je jos bilo posebno vazno,covek koji je bio najduze ,zvanicno, "najbrzi"covek na Zemlji, vozeci Blue Flame (skoro 14 godina) bio je, za mene tada, nas covek (tada smo bili jedna drzava) Splicanin Geri Gabelic (Gary Gabelich).

Da bi utisak bio potpun ,tu je i podatak da je Geri bio i prvi covek na nasoj Planeti koji je prekoracio fantasticnu granicu BRZINE od preko 1000 km na sat. Geri Gabelic, ikona 20. veka (cini mi se da je postojala neka TV serijica), 37 godina posle njegovog najslavnijeg dana u zivotu i 23 godine posle njegove tragicne smrti (u udesu motorom), jedan tadasnji desetogodisnjak, stoji na ovom slavnom mestu , a vetrom noseni akordi i reci pesme: "BORN TO BE WILD" grupe "Steppenwolf" iz 1968 godine, odjekuju sirom bele pustinje jednome u cast,a drugome ispunivsi srce mladoscu i entuzijazmom. Ali tu prica jos nije zavrsena. Ni danas, trka za brzinski rekord nije zavrsena,ali je u necemu izmenjena.Naime era raketnih vozila je, cini se, mozda i zbog komercijalnih razloga,zavrsena.Sada su u trci za brzinski rekord ostala specijalno dizajnirana i dizel motorima opremljena vozila i posle krace promene lokacije ("Cirkus"  se bio preselio u Nevadu u Blek rok dezert (Black Rock Desert)(Crnu kamenu pustinju,gde je postavljen i prvi supersonicni brzinski rekord) opet se desava na istom "starom" mestu u: BONNEVILLE SALT FLAT-u.

I danas se tradicija nastavlja,s tom razlikom sto se "ozbiljna" desavanja desavaju povremeno,posle dugotrajnih priprema,a rekreativna su stalno prisutna i narocito u toku letnjih meseci (svakog prvog cetvrtka u mesecu) desavaju se svojevrsna Sou (Shaw) okuplanja kada se SUSRECU zaljubljenici svih vrsta vozila i svoje ljubimce pokazuju drugima i "ludo" se zabavljaju. Ali, u Juti se ne susrecu samo oni.Ovde su se i mnogi drugi sreli.Na istom ovom mestu,sreli su se i davne 1914. godine graditelji prve transkontinentalne telefonske linije izmedju Pacificke i Atlanske obale.A jos davnije 1869 godine,severozapadno od Salt Lejk Sitija,na mestu zvanom Promontory Summit,sreli su se graditelji ,takodje prve i transkontinentalne pruge,legendarnog "Gvozdenog Konja".

Naravno da se i meni onda namece misao o susretima i brzinama.Ocekujem sto brzi povratak kuci i susrete sa najdrazima.Raduje me i cinjenica da se priblizavam drzavama: Vajoming i Nebraska gde su "visoki"spid limiti (ogranicenja brzina),sto znaci da se moze voziti brzo,a to je veoma vazno. Sada sam posebno raspolozen za brzinu i dacu svoj doprinos prici, krecuci se najbrze dozvoljeno u celoj Americi.