Dug put kući

U Italiji sam se rastao od voljene i prvi put u životu seo na trajakt pa je sve to doprinelo epskom osećaju koji u tom trenutku poredim sa onim koji su morali osećati svi oni emigranti u Novi Svet kada bi posle nekoliko dana putovanja neko uzviknuo "Amerika". Dobro sad, nije da ja bežim iz nekakve bede u predele bezgraničnih mogućnosti već sam rađe tužan i vraćam se kući (a u Hrvatskoj se osećam k’o kod kuće ne zbog velikosrpskih hegemonskih pretenzija već jednostavno zbog samog osećaja) ali svaki početak novog poglavlja u životu nosi određenu emigrantsku notu (ne staje sve u kofer) i uzbuđenje zbog novog.Tek bilo kako bilo, u Splitu me goste prijatelj, maltene brat, i njegova cura iz Zagreba. Pita brat jel sam jebo, pa onda pita jel sam tužan i konačno nazdravlja. Menjamo lokal kako bi još jednom nazdravili, zatim prelazim u lokal preko puta jer su stolice udobnije i naravno, nazdravljamo. U zlo doba se mojim domaćinima budi poriv da mi i pokažu Split: "ovo ti je dioklecijanova palača, tamo je neki bunar, nova riva niš ne valja, ajmo sad na pivu", nazdravljamo. Okupasmo se u moru, pojedosmo ćevape, zaradismo 20 kuna na ruletu pa kako običaju nalažu, još jednom nazdravismo i svako svoji putem, oni kod "nazi-bake" na Brač a ja u Zadar. U autobusu mi jedan stariji gospodin priča kako je voleo Jugu, kako se tuko sa nekim pevačem dalmatinskih pesama i kako je primorije prepuno "lepih strankinja, holanđanki i šveđanki". U Zadru me čeka prijatelj iz Splita a smešten sam u studentskom domu. Kako status ilegalca nalaže, umesto vrata koristim prozore, finansijsko stanje nalaže da jedem sendviče sa parizerom i kačkavaljem a emotivno da tražim kafanu.

Zadar i dalmatinski mentalitet mi pašu. Grad, to jest uži centar, smešten na poluostrvu, je prelep i zahvalan za balkansko ispijanje kafa u nedogled. Obradovali su me i duhoviti grafiti ali posle prespavane noći, mene su ponovo počele da rade jake emocije za voljenom a tu mojoj balkanskoj duši nema drugog leka do kafane. E sad, svestan sam ja da je ta balkanska mačo-alkoholičarska kultura sjebana kad muško ne može pustiti suzu trezan al jedno je o tome razmišljati sociološki a drugo je imati emotivnu krizu. Međutim, Hrvatska nema kafane a odgovor "sam, u kolima" na pitanje "Pa dobro, gde onda hrvatski muškarac plače" mi ne pomaže. No moj je Splićo čovek koji neće ostaviti prijatelja u gostima nezadovoljenog i pronalazi birtiju u kojoj harmonika i gitare sviraju red dalmatniskih, red italijanskih pa red vojvođanskih pesama. Okrećemo dve ture i Splićo krade čašu jer zna da se u kafani valja i srča napraviti a mene to razgaljuje više nego muzika, rakija i samo lomljenje čaše. Nastavljamo dalje u noć, do nekakvog kluba pa zatim preko ograde i prozora u dom.Sutradan se kupamo u Petrčanima a mene put vodi dalje u Varaždin gde se održava Špancirfest na koji ja kasnim jer se u Hrvatskoj preko leta zna čekati i satima na naplatnim rampama. Tamo me naravno ne čeka prijatelj iz Varaždine već iz Čakovca. Ja mu iznosim moje žaljenje nad Hrvatskom jer nemaju instituciju kafane a pošto sam vido kako ekipa pleše ko grupa drogiranih šamana na "House of the rising sun", što bi bila kafanska pesma samo da Amerika ima kafanu, žalim šta bi oni uradili kafani, samo da je imaju. Sutra ujutru već sedimo u Čakovcu na jutarnjoj kafi i posmatramo ovaj usporeni grad kako se razgibava. No vremena nema na pretek pa nas već ručak nalazi u Zagrebu.

A tamo stižem baš u vreme kad se odžava INmusic Festival no ja sam već odavno ost’o bez para pa tako idem samo videti ekipu pre nego oni odu na festival a ja da pišem prijavu za posao. No ekipa je ekipa zato što me ne pušta da idem kući već mi plaća kartu za festival i cugu, pozajmljuje pare za kartu kući i pre svega, smatra za svojeg. Slušamo omatorele Happy Mondays i večno mladog Iggy Pop-a ("Auuu Marko, znaš ti kako ću ja izgledati u njegovim godinama… on je najbolja reklama koju su droge mogle da imaju" komentariše pijani Didy), Sonic Youth standardno sjajni, Gilles Peterson malo eksperimentiše malo popušta masi a festival zatvaraju cigani. Ne ložim se ja nešto na trubu al volim videti cigane pa još muzičare više nego bilo koju drugu etničku skupinu. Ima u Beogradu grafit "Da je država dobra i cigani bi je imali" i to je to. Oni znaju šta je mera. Čista emocija. I to mi uvek legne.