USA

Neću da kažem da sam obišao celu Ameriku, ali sam bio na njenom severu, istoku I zapadu (jug nažalost nisam mogao da obiđem).

Ništa od ovoga ne bi obišao da nije bilo besplatno, pitate se kako? Išao sam na neku vrstu razmene koja je bila u okviru programa za omladinu pod nazivom SYLP (Serbia Youth Leadership Program), koja je podrazumevala jednomesečni boravak u Americi.

Prvu nedelju sam proveo u malom gradiću na severozapadu Amerike koji se zove Brattleboro (ili kako smo ga prekrstili BrateBoro) u državi Vermont (od skora poznatoj po Springfileld-u). Za to vreme nisam imao puno vremena za razgledanje okoline I "blejanje" sa lokalcima, ali jednu stvar sam shvatio: ljudi sa severa su mnogo ljubazniji od ljudi sa juga. Svi su bili u nekom radoznalo-ispitivačkom stilu tipa: odakle ste, gde je Srbija, kako se živi, jel to u Sibiru I slično. Toliko o tome.

Naredne dve nedelje sam proveo u Seattle-u čuvenom po bendovima kao što su: Nirvana, Pearl Jam, kao i po tome što je to rodno mesto Jimija Hednrixa (bar koliko sam ja shvatio) i grad u kome je sahranjen nama svima drag Bruce Lee. Šta reci o toj metropoli? Odakle početi? Od širokog izbora hrane i raznih vrsta kafa ili od visokih nebodera koji se nalaze u centru grada. Svi moji prijatelji koji su bili na istoj razmeni bili su udomljeni od strane manje-više tipičnih američkih porodica, ali ne ja! Ja ne bi bio ja da mi se ne dogodi nešto čudno, naime meni je dopala srpska porodica!Prvo jutro su nas dovezle porodice do našeg "HQ-a" a to je bio World Trade Centre u Seattle-u. Tog jutra se nisam baš nagledao grada jer smo bili doveženi i odveženi od strane porodica koje su nas ugošćavale. Međutim od sutradan je sve krenulo na bolje (ili gore, kako ko gleda). Date su karte onima čije porodice nisu u stanju da ih voze ujutru, a ja sam bio među njima.

Krenuo sam od Redmonda (Tamo se nalazi Microsoft) autobusom i prva stvar koja mi je zapala za oko jeste bio LJUBAZAN (akcenat na ljubazan) šofer koji mi je poželeo dobro jutro- Druga stvar je to što da biste izašli iz basa morate da povučete nekakav kanap koji je razvučen od prozora do prozora da bi vozač znao da ima neko ko želi da siđe na predstojećoj stanici. Nakon polučasovne vožnje kroz prelep kraj Redmonda (ekvivalent našem dedinju) i prelazak mosta.

Stižem u Seattle. Ljudi žure na posao držeći poveće čaše kafe u rukama koja je uglavnom kupljena u Starbucks-u, koga ima na svakom uglu i poznat je po svojoj dobroj kafi. Odmah da vam kažem: u Americi ne možete naći dobru kafu ili je bar ja nisam našao, a Starbucks nije mesto gde možete piti dobru "običnu" kafu. Ljudi su i ovde prilično ljubazni, možda pomalo plašljivi. Video sam dosta Meksikanaca koji uglavnom rade po prodavnicama i kioscima sa hranom i nešto crnaca koji uglavnom stoje po uglovima ulica i startuju ljude da im prodaju ko zna šta…

Od skora je u Americi uvedeno pravilo o dvojezičnosti što je slučaj i sa Seattle-om tako da su svi natpisi ispisani i na engleskom i na španskom. Grad kao grad je prelep, čist i planski građen sa obiljem direkcija tako da je gotovo nemoguće zalutati. To važi za centar ali kad se malo zađe u zabačene sokake i siromašnije delove grada vidi se potpuna druga situacija. Prljave ulice, popucali asfalt, siromašni ljudi… Međutim jedna stvar je zajednička za sve delove grada, a to je nezamisliv broj klošara koji praktično vladaju gradom. Jednom mi se desilo da me zbog mog ofucanog oblačenja pomešaju sa klošarom. Naime, prišao sam sa čoveku da ga pitam za direkcije i pre nego što sam uspeo da dovršim prvu reč on se uhvatio za džepove, počeo da odmahuje glavom i govori kako nema siću.

Par dana smo imali i priliku da posmatramo kako funkcioniše njihova državna srednja škola. Otišli smo na mesto koje najvise podseća na trzni centar, a na spratu se nalazi škola koja je potpuno zastakljena, pa za vreme nastave mogu komotno da se posmatraju ljudi koji kupuju hranu u tom neobičnom tržnom centru u kome se nalaze samo kiosci sa hranom. Participirali smo samo na po dva časa dnevno koji traju svaki po sat vremena i trideset minuta. Odredili su učenike koji će nas povesti na časove sa njima i predstaviti nas razredu. Gradivo koje uče je manje više smešno za naše pojmove, ali ga uče na mnogo lakši i, ajde da kažem, humaniji način. Profesori se prema đacima ophode kao prema drugarima i obrnuto, ali uz dozu obostranog poštovanja.

Jedna stvar odnosno mesto mi se naročito svidelo, a to je Cherry Food Bank koja predstavlja mesto na kome porodice sa malim primanjima ili bez primanja dobijaju potuno besplatne namirnice kao i opremu i hranu za bebe. Ono što je interesantno za ovu ustanovu je i to što se hrana deli svima koji dođu I bez bilo kakvih dokumenata. Kad smo vec kod hrane ona i nije nesto previse skupa. Ako odete na neki kiosk sa hranom dobićete poveću porciju čega god želite (postoje kiosci sa različitom hranom: meksičkom, japanskom, kineskom…), po cenama koje se kreću od 5 pa do 12 dolara.Kada kažem poveća porcija ne mislim na porciju veličine punjene pljeskavice nego na zaista GIGANTSKU količinu hrane koju oni strpaju na poveći tanjir i koja lagodno može da utoli glad dve osobe.Nakon te dve nedelje provedene u Seattle-u otišli smo u Washington D.C. gde smo proveli poslednju nedelju našeg puta u Ameriku. Washington je prilično konzervativan za razliku od Seattle-a koji je sav u nekom Grandžerskom duhu. U Washingtonu smo obišli njihove čuvene muzeje koji su potpuno besplatni i zaista fascinantni. Obišli smo takođe i srpsku ambasadu i upoznali ambasadora Srbije. Zgrada u kojoj je smeštena naša ambasada je iznajmljena od ni manje ni više nego Etiopije I prilično je mala (mala zemlja mala ambasada). Ja kao svaki tobože ugledan Borčanac sam otišao u boksericama u ambasadu u koju su me gle čuda pustili bez pitanja (i pantalona).

Još sam zaboravio da kažem da smo bili smešteni u kampusu koji se inače nalazio u drugoj državi koja je na 10 minuta vožnje od Washingtona. Let nazad je bio izuzetno naporan mada je odlazak u Ameriku bio naporniji zbog neke oluje u koju smo uleteli, kao i čekanja iste da se smiri da bi sleteli I nastavili drugim avionom.

Najbolja stvar kod Amerike je to što ma odakle da ste ništa vam neće faliti. Čak ni prosečnom Srbinu ne bi trebalo da bude teško da se uklopi, a to je zato što i nemora da to učini. U većini gradova u Americi imate burekdžinice, evropske kafiće, štandove sa girosom(koj je jelte proizvod naše braće Grka) itd.