Fildžan viška

A Bosna je sjajno mesta za uživati. Valjda zbog značajnijeg uticaja Turske, u Bosni se ono balkansko istočno ponajviše oseća. A lično, teško mogu sebe zamisliti da živim u mestu koje ne razume koncept fildžana viška, ekstra šoljice kafe koju u Bosni skuvaju kada sebi kuvaju kafu jer nikad ne znaju ko još može navratiti. U taj fildžan viška staje sva razlika između individualističkog "vreme je novac" mentaliteta i onog u kom se iznenadnim gostima raduju. Nemam ja ništa protiv prvospomenutog al mi je drugi ipak nekako bliži.

A kad sam već kod kafe, ona se u Bosni ispija sasvim polako, srk po srk, do četiri sata, a usput se ima o svačemu popričati. Cimerov ćale je svojevremeno naručio kafu, ispio je na iskap i zatražio račun na šta mu je gazda lokala, zgrožen tim svetogrđem, samo rekao "Ne moraš platiti al nemoj više svraćati u moju kafanu". Tako i ja kad stignem u Sarajevo, sednem "na kahvu" sa mojom rajom i natenane o svemu: pa šta si radio, gde si bio, a tvoji, šta uradi ono partizan u subotu, jel si vido piramide, kako nisu pravu, a vidi ove trebe, kad se samo setim one male iz opatije, pusti sada titu i jugoslaviju, oćemo do Želje, jes jeo tufahije od kad si stigo, a što si ti ono ovde? I tako dan za danom, večno vraćanje istog. Sreća pa me nužda tera dalje. A kad sam i njih već spomenuo, da dodam da bez da sam jeo ćevape kod Želje i tufahije, iz Sarajeva ni ne pomišljam da odem. A sarajevski burek je tek posebna priča. Dve klase ispred najboljeg beogradskog, pa kad ga još zaliju pavlakom… poezija u ustima. Noćnom životu bi se imalo šta i zameriti. Sve se uglavnom zatvara oko keca, eventualno nešto kasnije vikendom. Gotovo svako veče završimo u Cinema Club-u (koji svi i dalje zovu Sloga) pošto on radi nešto duže nego ostali lokali u centru.Svoj status evropskog Jerusalima, Sarajevo zavređuje još samo blizinom verskih objekata raznih vera jer je stanovništvo posle rata pretežno muslimansko. A ožiljci granatiranja i snajpera su još uvek vidljivi na mnogim zgradama i sa svakim novim koji otkrijem bude mi malo nelagodno kao srbinu u Sarajevu. No, niko mi to nikad nije uzeo za zlo. Nekada kada pričam o ratu sa starijim ljudima, imam utisak kao da i oni osećaju kakvu nelagodu jer su se eto morali braniti. A kad sam već i ostatke rata dotakao, oni su mnogo prisutniji u Mostaru, što fizički, što mentalno. Tako hrvati retko idu na istočnu stranu a muslimani na zapadnu. A ni Brus Li, metafora ujedinjenog Mostara, nije dugo izdržao. Ali takva atmosfera stvara i potrebu za otporom tom ludila a on je u Mostaru našao svoj izraz u kulturnom centru Abrašević. I to kakav!

Naime, OKC Abrašević je najsjanije mesto na ovaj planeti. Pokrenut je od strane mladih u Mostaru a danas tu ima raznog sveta koji je došao i zauvek ostao. Organizuju festivale, koncerte, filmske projekcije, pozorišne radionice, diskusije i šta sve još ne. Imaju gerila radio i atmosferu koja veže sve to na još neopevan način. Puno mladog i entuzijastičnog sveta, umetnika, putnika namernika, bendova na probi, dece koja pikaju lopte u dvorištu, i matoraca koji prosto vole da su u takvom društvu. Temporarna autonomna zona koja živi već godinama. U Mostaru, ne izbivam odatle. Na žalost, ipak jednom odlazim, jer me nužda tera dalje…