BACK IN THE BUSINESS Nastavio sam da maštam. Uprkos ‘ozbiljnijem’ životu koji se laktajući nameće, ostavljajući bezbrižnosti po strani, kao i rokovima koji se beizlazno isprečuju, uspeo sam da se otrgnem i barem na kratko, ponovo pobegnem, putem davne i samo na kratko doživljene ljubavi – Poljske.
5tominutno kućno spremanje i moja malenkost sa još 3 Mađara kolima juri na jezerovanje na Balatonu. Opet obrukah naš basket na Streetball turniru ali sam drugarima pokazao par vaterpolo trikova u ovoj golemoj vodi, čisto da ne zaborave odakle sam došao. Popodnevno dremuckanje i langoš su bili uvertira za mađarski doživljaj u tanjiru (made by Tom’s mum) – pileći paprikaš. Dostojna zamena za gulaš u ovim tropskim vrućinama.Prekrasno nedeljno brčkanje u kupatilima Sečenji SPA centra je nažalost pokvarila banda nemaštovitih idiota, uspevši da mi ukrade mobilni telefon sa srpskom karticom. Ljudi, imate li vi uopšte dušu? Ovaj sam kupio nakon što mi je prethodni netragom nestao u Maleziji (putopis Asian Dream, ovde – http://www.serbiatravelers.org/html/putopisi/posvet/asiandream/a00.htm). Donekle je utešna razmena osmeha sa slatkom, ispostaviće se, Vijetnamkom, koja nažalost ne zna engleski.Ponovljena jurnjava i evo me u vozu put Krakova. Da proverim da li stvarno "Polak pani jest slodki kroliczek" i da li preslatke Poljakinje neodoljivom simpatičnošću ili prikrivenom fatalnošću, mogu da ugroze večito prvu poziciju balkanske ženske lepote.2 WEEKS TO THE NORTH
Kao da iznajmih kupe na 12 sati samo za sebe. Naravno, izvalio sam se bez majice sa sve 4 u vis, dok me ujutru nije podigao bol u leđima Mladi Krakovljani su dobro izorganizovani i već od 5 am spremno presreću putnike po vozovima, nudeći smeštaj i služeći kao dobar izvor informacija. Naravno da me niko nije čekao pa obavih tehnikalije oko karata, para i telefona i za 1 zlot (1 EUR = 3,8 PLN) doručkovah perecu i još onako znojav nedaleko od stanice, potrčah u zagrljaj svojoj budućoj domaćici – Olgi. Pre toga na ulici razmenih osmehe i poljupce sa mlađanom doktorkom Agnes.Olga je skroz slatka ludica, koju sam kao i sve ostale domaćine kontaktirao preko www.hospitalityclub.org i koja mi je na keca ostavila ključeve od stana, zbog čega sam joj kasnije tog dana poklonio jednu lepu roze ružu. Pronađoh stan u predgrađu "Nowa Huta", utamanih kućne cerealije i zaputih se u obilazak, onako kako najviše volim, sam i bez mape.Malo kasnije mi se kao izvrstan vodič priključila prijateljica Asia, pa tako obiđoh ceo grad za 1 dan (crkve, Wawel Castle, Kazimierz, Stare Miasto, Dragon’s Lair, dokove Wisle…) Poklopah produkt domaće kuhinje – pierogi, nađoh se sa Olgom pa zajedno produžismo kući na čileansko slatko vino i priču dovoljnu za otvaranje srca i prožimanje emocijama. Inače sam narednog dana dobio i domaći žurek, hand made by Olga SLAVIC BEAUTY
Bože, Bože kako su samo lepe. Prezgodne i preslatke. Simpatično nose svoju ljupkost i plene skladnošću. Valovi lepote i malo vremena. Kada bi me barem sve sačekale, svakoj bih podario zagrljaj i nežni poljubac. Kompletno sam očaran.Put me tako uvede u zgradu najstarijeg evro-univerziteta, gde sam slučajnoj studentkinji Evi prekratio čekanje na konsultacije. Trenutno čekam Olgu na glavnom trgu i param oči :), pa i ako okasni, neće biti velika šteta. Inače, naravno da sam subjektivan, ali su Beograd i Dalmacija stvarno dobili konkurenciju i to žestoku.ARBEIT MACHT FREIMnogo mi je teško da o ovome pišem. U poslednje vreme, kada vidim neku porodičnu ili pojedinačnu ličnu tragediju, jako mi teško padne. Znam šta se ovde desilo, pa kako je tragedija nemerljiva, nekako otupim na brojeve. 600, 6000 ili 6 miliona mi izgleda slično. Perfidnost na ulazu u Oswiencim-Auschwitz je oličena kroz natpis na ulazu "Arbeit macht frei" (Rad oslobađa). Blokovi i barake, nepostojanje ni minimalnih životnih uslova, zlo oličeno kroz iživljavanje bolesnih umova. Nemi susreti sa gubilištima. Otupelo se vrtim u krug. Žive slike nemačkih šlemova i lavež vučjaka mi prolazi mislima. Hladni i teški betonski zidovi, bodljikava žica sa strujom, reflektori i odsečni natpisi "HALT – STOJ" totalno izoluju ovo parče nesretne zemlje. Hodam nasumice po slobodno odabranoj turi i kao da čujem vapaje i zapomaganje davljenika. Bol i bespomoć. Prožima me minimalizam, odustvo nade i višegeneracijski strah od gestapoa.
Pažnju mi privlače fotografije žigosanih. Ličnosti stoje iza svake fotografije, živi su im pogledi. Brecnuo sam se i dugo zadržao pogled na momku po imenu Sanecki Zygmunt. Strah mu se vidi samo u knedli na grlu, ali sam fasciniran tim pogledom koji seče gordošću, prkosom koji izbija iz stava i tim tužnim i lepim plavim očima punih suza. Gradacijski me dalje potresaju lični predmeti napaćenih ljudi i ne mogu da podnesem majušne cipele mnogobrojne nevine dece. Izlazim. Surovo otrežnjenje me sačekuje na kraju. Ne znam šta mi je trebalo da uđem u gasne komore, ali su mi suze same navrle i klizale u potocima. Dosta, preklinjem.Kratki predah i krug unaokolo da se sastavim pred odlazak, suočava me sa grupom Jevreja koji stoje na ulazu, držeći izraelske zastave. Dobro je. Neljudi ipak nisu uspeli.SPECTACULAR SPECTACULARMalo sam se opustio i počeo duže da spavam, tako da je u pravi čas naišla mala adrenalinska bomba. Brzo pakovanje, maštovita poljsko-srpska razmena reči sa lokalnim pijancima, užurbana poznata ruta Nowa Huta – centar, pozdravi i poljupci Olgi i već sam na korak bliži glavnom gradu i ludilu koje se tamo večeras (25/07/2007) sprema. Iako sam spektakl već jednom doživeo u Beogradu, ipak ne mogoh odoleti prilici da Rolling Stones-e čujem još jedanput, a možda i poslednji put, u Varšavi. Mada, kako je počelo, sve mi nekako liči na onu "Možda su mi ovo poslednji dani" Mije Aleksića u Varljivom letu ’68e. A i Poljakinje superiorno menjaju Čehinje.Upeglan voz i pljačka za obaveznui rezervaciju od 7 evra, smenjuju slike prostranstva i žuto-zelene trave, često opasane zimzelenim bedemima. Besplatna kafica za razbuđivanje. Promiče i neki pokušaj kiše, ali makar posle cedio vodu iz gaća, neće me sprečiti da se iskačem na "Jumping Jack Flash" i dočekam Jaggera na noge za "Satisfaction". Pa ni to što (za sada) idem sam. Osećam da smo blizu. Varšavljanke, čekajte me! I da dodam – razmiču se oblaci, jeee… ACCELERATIONUh, kakva furija. Uleteo sam u bus 505 (koji kakve li slučajnosti prolazi i beogradskom ulicom) i zakucao se u gužvu. Em onu standardnu centrovsku, em onu koncertsku. Klaj-klaj od 45 minuta i ha, Pawel me je čekao na stanici baš kada sam smišljao kako da ga po kiši ujurim. Pozdravih se srdačno sa domaćinima, presvukoh se i istrčah na koncert. Aaaa koje ludilo… Ovim našim pljačkašima da poručim samo da se voda delila za dž, a ne prodavala za 100 dinara po flašici. I mogao si da uzmeš koliko hoćeš i to naravno u flašama, a ne čašama. Častih se pivom (jeftinije nego u BGu) i potom još jednim. Popričah sa par lokalaca i kakve li sreće, baš pred početak koncerta upoznah ekipu u kojoj jedna devojka priča srpski. Talenat! Proveli smo se sjajno, urlao sam i skakao, pevao iz sve snage i čuo "Love is strong" i "Get Off My Cloud" uživo. U međuvremenu su me Poljaci dolili sa još 3 piva pa je bilo baš veselo… Dogovorih viđanje sa ekipom u Gdanjsku i vratih se ozaren kući pešaka, pravo na dremku, naravno baš kao što sam i pretpostavio, mokrih gaća :))WARSZAWA, FINALLY
Prelepa kućica na 3 nivoa, mala bašta, debeli mačak i veoma stari irski seter Juna su moj novi dom. Domaćini su mi Pawel i Malgosia, par između 40-50, koji se i upoznao preko HospitalityCluba. Malgosia je posebno divna ženica, a Pawel valjda tipičan poljski domaćin, koji istina priča i sluša u odnosu 9:1. Ali nije tako loše, za promenu.
Umesto da pođem za Gdanjsk, dao sam sebi još jedan dan oduška, ostavši u Varšavi, relaksacije radi. Slow tempo i vožnja Pawelovim kolima do kraljevske palate Willanow i obližnje pijace su mi za promenu pasovali. Popodne smo obišli zaista jedinstvenu baštu na krovu moderne univerzitetske biblioteke, a uveče su me domaćini poveli u obilazak najužeg centra – starog grada, pešačkih zona i gradskih trgova. Žal jedino ostaje, što sam nekako uvek sanjario da ću ove romantične slike, oslikati sa nekim drugim. Da ćemo im se zagrljeni, zajednički radovati.Klopali smo pierogi i razglabali o kulturi, sportu, istoriji. Naravno u restoranu sam morao da se uslikam sa preslatkom konobaricom Ewelinom. U jedan po noći, Pawel je domaćinski izneo nekoliko flaša svojih samospravljenih voćnih rakija, koje sam začinio sa izuzetno teškom za naći, šljivovicom od 70% (blagi otrov). Vrlo dobro sam razumeo Pawelove reči da je na međunarodnim komunističkim radnim akcijama poljski kamp bio uvek najveseliji. Da smo se zapijali sa devojkama, verovatno bih se duže zadržao :), ali sam se ovako posle nepunih sat ipo degustacije, ipak povukao TO THE NORTHRazmišljam kako verovatno izgledam kao pogubljeni zanesenjak koji se razdragano i otvoreno osmehuje plavokosim slatkim ženskim licima, trudeći se da ne propustim nijednu. Mada je skoro gorak ukus možda prividne spoznaje da su Krakovljanke ipak slađe… Imao sam sreće da ugrabim mesto za sedenje u vozu za Gdanjsk i kako 5tosatna ruta odmiče već se radujem svojoj novoj domaćici Agnješki (kakvog li samo milozvučnog i prijatnog imena) i skoro da pokušavam da osetim miris mora za koje iskreno ne znam, šta da očekujem (od kupanja me neće odvratiti bedni poljski pokušaji koji kažu da je hladno i suviše tamno). Naravno sve to deleći osmehe i podbadajući na sitne prijatne neprijatnosti 21nogodišnju saputnicu Paulinu.1 – GDANSK
Već od varšavskog glavnog trga kao da sam počeo da se odvajam od jugo i srednje Slovena. Iako nikad nisam bio u Skandinaviji, gdanjska arhitektura me na nju jako podseća. Fasade pune istorije i naslage na njima govore o nekom svom vremenu. Fantastičan flashback nekog hladnog mora, starog trgovačkog grada, filma ili romana, nosi me kroz prvi obilazak. Uživam u drugačijem i sa Agnješkom klopam naravno pierogi, zalivajući ga domaćim LECH pivom. I Aga i njena cimerka Bašija me lepo paze, pa će mi topla domaća klopa i razgovori o putovanjima, prijati stomaku.Danas je već novi dan i cunjam gradom dok čekam na date sa Silvijom kod Dwora Artusa i Neptunove statue, u samom centru. Valjda će me uzeti pod svoje 😉
Verovatno nemački uticaj, ali mi se par stvari ne sviđa. Prolazim nekom improvizovano instaliranom pijacom robe, gde svi gledaju, aniko ništa da kupi. Sem hrane da se najedu. Otvoreni mini koncert, a ljudi ždernjaju kobasicu po otvorenim pivnicama, uz zvuke Piazzole i francuskih šansona. Užas. A i slatkice su se proredile pomalo u odnosu na južne predele Silviju sam inače upoznao sasvim slučajno u Beogradu prišavši joj na platou kod Hrama Svetog Save. Par dana smo se družili u Knezu i Znaku pitanja, pa mi je čudno kako sada zajedno šetkamo gdanjskim uličicama. Dovedoh je kod Age i Bašije, odakle posle dosta piva produžismo u noćni život baltičkog priobalja…;)2 – SOPOT
Preselih se kod čudne žene par kilometara dalje na sever. Pozicija fantastična, stančić kao iz snova, ali šta vredi kad se sve svodi na čistu ljudsku dušu i kvalitete. Zato i odustadoh od važnje bajkom sa domaćicom i uputih se sam u tumaranje ovim turističkim gradićem. Motaju mi se neke tmurne slike prošlosti pa mi urlici galebova i nagovest mora gode. I napokon ta gladna severna, tegetno-zeleno-crna mešavina sa peščanim prilogom. Kao nešto ređi sam hrabro utrčao u more koje iako hladno, ipak predstavlja baru za one koji su se možda okupali u Atlantiku, negde u visini Lisabona. Satima ostajem da se čvarim nepokretan, sređujući misli. Uzgred sam se toliko doosmehivao sa superzgodnom crnkom da je na kraju, o kakvog li čuda, meni postalo neprijatno, naravno zbog toga što je došla sa nekim muškarcem
Bože, glupavih li turista. Sedim u nekoj malo zabitoj kafanici i klopam Žurek s kielbasi + pierogi ruskie, po ceni za koju bih na glavnoj Monte Cassino štrafti dobio samo poveću krišku hleba premazanu kečapom, senfom, majonezom i kiselim krastavcima. Em sedim i uživam kao čovek, em zabavljam punačku stariju konobaricu, nabadajući poljski.U međuvremenu mi se domaćica prilično ogadila jer ne samo da je bila nesimpatična, već je pčela i bahato neprijateljski da se ponaša. Iako smo je u istom danu posetili i ja i trojica Engleza i dvoje Kanađana, već za manje od 24 sata su je napustili prvo ostrvljani pa odmah za njima i ja, a Kanađani su užurbano pakovali svoje stvari. Ocrniću je na HC komentarima, definitivno.3 – GDYNIAKako mi se u međuvrmeenu javila Patrycia, preselih svoje stvari par kilometara dalje na sever do trećeg vezanog grada – Gdinje. Pat živi sa Kubom i divan su mlađi par koji se mnogo voli. Tako su i mene prijatno & prijateljski ugostili. Danas je bio prilično stresan, ali ne tako naporan dan. Popodne i veče provedoh sa Silvijom, šetajući po plažama Gdanjska i klopajući gofri, čisto da se malo podsetim istih na ranijim porodično-skijaškim ili kasnijim planinarskim akcijama. Šetnja u lepom društvu, peskom tik uz morski plićak uz krik galebova prija i opušta.SYMPATHY FOR THE DEVILSeverno od severnijeg je valjda opet sever ili u ovom slučaju pakao ;), istina samo sa jednim ‘L’. U Hel sam se zaputio jer mi je pozicija ovog gradića na samom kraju istanjenog severnog poluostrva delovala primamljivije od batrganja po kopnu. Trenutno se ljuljuškam na "vodenom tramvaju" i posmatram jedrilice pobodene kao čačkalice po moru, iz prijatne zvuke ABBE, koja odaje utisak kako nam je sever još bliži. Pored mene jedan puniji klinja krvnički čereči hamburger, pokušavajući da se sa njim izbori.Hel je malecno simpatično, turističko mestašce, koje me je podsetilo na priobalne američke gradiće koje leti ispune turisti. Stoga sam odmah pobegao na plažu i dugo šetao tik uz more. Malo kiša, malo sunce, napolju 16 stepeni i naravno da ja ne bih bio ja, kada se ne bih okupao. Vremena još za lokalnu šetnjicu , obilazak prodavničica i naravno topli žurek s kielbasi i frytky 😉WARSZAWA’S HEARTSNarednog jutra već grabim ka Varšavi, u susret očekivanima. Gostujem kod Izabele i Gošile, svršenih studentkinja u potrazi za poslom, u, o bože kakve li sreće, ženskom studentskom domu 😉 Teško mi je da dočekam sutrapnji dan, ali sam ipak odlučio da se strpim još malo i pokušam da ubodem pravi tajming za moj veseli plan (objašnjenje malo kasnije). Zato sa Izi šetam po prelepom romantičnom parku sa Šopenovom statuom, jezercima i pitomim paunovima koji se unaokolo šepure.Danas je četvrtak 02/08 i osečam da je došao trenutak. Uradiću suludu stvar i staroj ljubavi iz čista mira banuti na vrata Vreme dok se Anja ne vrati sa posla provodim šetkajući se po centru uz obilazak Mickvejevičeve i Kopernikove statue. Malo kasnije krećem u Nowe Bemowo i nije mi svejedno, pitajući se kako li če tek njoj biti kada me posle godinu i nešto i 1100 km naprasno ugleda na vratima. Pošto ne nalazim nikoga, ubijam vreme časkajući sa nepoverljivom komšinicom, podrhtavajući od neizvesnosti. Napokon se pojavljuje gospođa koja bi, ako me sećanje sa slika dobro služi, mogla da bude Anjina mama. I rizikujem prilaskom "Pani Salwa?" "Tak". Bingo Šarm je upalio i uz šeretski osmeh izmamljujem skrivene osmehe. Mama čak i zna ko sam. Podižem novokupljene stvari kao ispomoć do petog sprata i uz miks poljsko-srpsko-engleskog valjda zaslužujem čaj i voće Dobro je, Anja samo što nije stigla.
I nakon par minuta, momenat za istoriju. Dugo ću pamtiti taj zastoj, zbunjenost, blagi drhtaj tela, nevericu u pogledu, pa onda blagi osmeh, pa opet zbunjenost i nepoverenje. Trenutak dug gotovo minut. Pogledi sa toliko emocija i bez reči. Evociranje prošlosti i premotavanje filma. Konačno osmeh i čvrst zagrljaj uz komentar "Ovo si samo ti mogao da uradiš i niko drugi". Suze. Veče je trajalo dugo, a vino se praznilo lagano. Neću vam reći ništa više sem da sam upio svaki momenat i ispunjen otisnuo se dalje u kasnu noć.Deo narednog dana sam proveo u muzeju varšavskog proboja/ustanka, fantastičnog istorijskog komada o 63 dana dugoj borbi protiv nemačkog okupatora, kako bi Varšavljani preuezeli kontrolu nad gradom ne čekavši ruske "oslobodioce" sa desne strane Visle. 80% nesretnika je stradalo, boreći se gerilski kao naši partizani, praktično goloruki i sa velikim srcem. Obećao sam sebi da moram da pročitam "The Warsaw Uprising" od Normana Davisa. Inače sam bio te sreće da se u gradu zateknem 01/08 na godišnjicu proboja i čujem sirene u 5 popodne, kada je 1944. počeo ustanak.Ptoom sam se prošetao "zlatnim terasama" modernom tržnom centru i nakupovao piva, kao lokalnih poklona za drugare iz BGa (donekle je verovatno zabrinjavajuća činjenica da u rancu vučem 5l piva i 1,5l medovače :)). Devojke su mi spremile ručak, pa sam malo okasnio na date sa Anjom, a ostatak večeri smo proveli uz divne poglede na grad sa Palate nauke i kulture, uz lokalno Žywiec pivo i duge razmene reči, uspomena i dubokih i nimalo beznačajnih pogleda. I sam sam iznenađen emotivnošću susreta i pošto mi nije svejedno, odlučujem da ne ostanem i u subotu, što posredno nažalost znači da ću preskočiti jazz koncert sjajnog Tomasza Stanka. Uteha je u soplica vodki, domaćem pivu i žurci u studentskom domu, uz ples sa veselim Poljakinjama.VENI VIDI VICISjurio sam se na bus za Krakov. Tramvaji, valjda po Marfiju, baš danas ne funkcionišu pa sam se vijao sa Varšavljanima i alternativnim prevozom. Sve bi bilo mnogo lakše da ne vutljam onoliku količinu alkhola na leđimaza drugare i da se ne oporavljam od hangovera od sinoć.
Predamnom je oko dan čistog puta do srpske prestonice.
A utisci? Kompletni!
Po prvi put zađoh dublje u ovu golemu naciju. Komunicirali smo, osmehivali se, razgledali,pili zajedno.
Osetio sam emocije, susreo se sa očekivanjima, voleo. Podelio sam i poneku suzu. Igrao. Ispunjen sam i zbog toga sam srećan.RETROSPECTIVEIzgubim se, pa se vratim. Nestanem i ponovo se pojavim. Tražim i tražim.Pored mene na jednom od uglova krakovskog glavnog trga sveže venčani bračni par se srećno osmehuje, dok ja grabim poslednje poljske trenutke, premotavajući ceo film još nekoliko puta, sladeći se bajatim perecama (ovog puta sam za 1 zlot dobio 6 komada, pa ne brinem o prehrani za naredna 24 sata do Beograda). Do mene se sedmočlana ulična trupa sprema za večernji nastup, a zveket konjskih kopita koja udaraju u kaldrmu dodaje neki starinski šmek. Lepo je, ne hladno i vrlo romantično. A devojke definitivno najlepše u celoj Poljskoj. Uverićete se i sami, garantujem, kada nađete vremena da skočite do ove lepe zemlje.A sada, u voz, u voz…Do novog putešestvija kada ću pokušati da pronađem ukradenu lepotu ("STEALING BEAUTY")…
Putopis napisao bdobrasinovic
