Mineapolis

U stvari, već samo letenje avionom je pravo iskušenje. Nije baš svejedno kad posle 100 godina osetite ono ubrzanje pred poletanje i shvatite da niste na Ibarskoj magistrali u autu koji je proizveden još u vreme pokojnog Regana. Pa još kad taj let traje desetak sati, a ni pušenje nije dozvoljeno (flertovanje sa stjuardesama kako bi vam pokazale skriveni kutak u kome posada zapali kad dođe do krize ne daje nikakve rezultate). I tako, kao dete blenete u ekrančiće, sve se čudite kako niko nije pokrao slušalice što idu uz svako sedište i radujete se ručku u onim plastičnim činijicama i čašicama. Konačno – sletanje, i to u Njujork, odakle se odmah leti za krajnju destinaciju – Mineapolis u Minesoti. O njujorškom aerodromu "DžFK" slušao sam dosta od svih koji su imali prilike da tamo sleću i poleću. Rekli su mi da je ogroman, čitav grad, i da pažljivo pratim šta piše po tablama. Istina, sve piše, tako da sam se već pet minuta po sletanju našao pred ljubaznom gospodom iz imigracionog biroa (ili kako se to već zove), koja su mi uzimala otiske prstiju, skenirala jaknu, kofer, ranac (unutra, naravno, spakovano domaće slatko – poklon; kako čovek da objasni šta je to i zašto ga nosi?), skinula mi kaiš i cipele, pitala me da l’ imam nameru da u Americi radim što ne bi trebalo da radim i pustila me unutra.

"To je, dakle, to", pomisio sam, a verujem da i drugim ljudima slične misli padaju na pamet kad prvi put pređu preko "bare". Potom sledi malo dosađivanja po aerodromu (vrlo brzo sam shvatio da je čak i na njujorškom aerodromu kiosk sa suvenirima zapravo prodavnica beskorisnih i skupih predmeta, a ako vam zatrebaju kvoteri, ispostavi se da je prodavačica "baš preuzela smenu i nema ništa sitno"). Kratak let i eto me u Mineapolisu. ARHITEKTURA Moram reći da mi nikako nije bilo jasno zašto se kod nas, a i u Evropi, centar grada zove centar grada, a u Americi dauntaun. Sad mi je jasno. Prosto, nikako mi nije išlo u glavu da su soliteri na jednom mestu, a okolo svuda kuće. I tako svuda. Posebno mi je bilo zanimljivo i to što se kuća i kojoj sam boravio nalazi u ulici koja je ista kao Ulica brestova (iz čuvenog horor filma "Strava u Ulici brestova"), a još neobičnije da su i sve druge ulice iste takve. U početku mi je to malo išlo na živce, ali brzo se čovek navikne.

Najviše me zbunjivalo to što semafori stoje iza raskrsnice, pa umalo da se zaustavim nasred ulice. A i pešački prelaz nije zebra, nego nekakva crta. Ipak, kao što rekoh, na sve se čovek navikne, i to neverovatno brzo. Radovao sam se i tome što ću izbliza videti one zgradetine, ali pošto Mineapolis baš i nije najogromniji grad na svetu, izgleda da ću za taj utisak ipak morati da odem u Njujork. HRANA Slušao sam toliko toga o tome kako Amerikanci jedu brzu hranu, kako je paradajz bezukusan, kako niko ništa ne kuva i da je sve veštačko. E, sad, dosta toga je izgleda zaista tako, osim paradajza, koji se prodaje na pijaci usred grada i uopšte nije loš. Terali me domaćini i da posetimo raznorazne kineske, tajlandske, italijanske i ko zna odakle restorane, ali sam ja prvenstveno želeo da probam nešto američko. Ispostavilo se da su to lanci brze hrane. I, gle čuda, najviše mi se dopao "Mekdonalds" (ili sam se ja navikao, ima ga i u Beogradu), i ne samo to nego ispade da je "Mek" u Beogradu mnogo bolji nego u Americi. Poseban problem – kafa. Kod kuće se, normalno, pije turska kafa (kupljena u radnji kod Grka; čovek prodaje robu iz svih republika bivše SFRJ, ajvar, smoki…), ali popiti kafu u kafiću predstavljalo je pravu moru. Kako može da bude dobro kad vam daju četvrt litra espresa, i to iz kartonske čaše?! POLITIKA Dosta je čudno kad iz Srbije dođete u Ameriku i shvatite da se nalazite usred predsedničke kampanje. Gledano od kuće (svaki naši izbori bili su "istorijski" i "presudni"), glasanje za američkog predsednika uvek mi je izgledalo kao neka malo veća (i skuplja) zabava, od koje u krajnjoj liniji ništa ne zavisi. Uvek sam se pitao ko su ti ljudi koji se zanimaju za politiku u zemlji u kojoj nema diktature, inflacije, bombardovanja i sličnih zanimljivosti kroz koje smo mi prošli. Kad ono – potpuno drugačija slika! Najpre me je šokiralo što skoro ispred svake kuće na uredno podšišanom i zalivenom travnjaku stoji tabla sa nekom porukom – "Dole Buš", "Glasajte za Kerija", "Vratite trupe kući", "Rat nije odgovor" i slično. Pored toga, kad god sam se našao u društvu više od četvoro-petoro ljudi, odmah se povede priča o politici (ko na srpskoj slavi!). I svi do jednog okoreli mrzitelji Džordža Buša. LJUDI O Amerikancima sam slušao mnogo toga – glupi, nadmeni, ružni, debeli… Da su glupi, to ne bih baš mogao da kažem, a to što ne znaju baš mnogo o Evropi, i još manje o Srbiji (ali ipak znaju prilično), i ne smatram za neki nedostatak. Uostalom, šta mi pa znamo o zemljama koje su 50 puta manje od naše? Pored toga, vrlo su ljubazni, dobronamerni i, rekao bih, pitomi. Valjda vam tako izgledaju ljudi koji nisu morali da se za svaku, pa i najobičniju stvar, laktaju i ujedaju. Ružni i debeli? E, to je već nešto drugo. Da su ružni – nisu, normalno izgledaju, ima ih i ‘vakih i ‘nakih. A debeli – e, to je već malo bliže istini. S obzirom na brzu, gotovu i polugotovu (i vrlo jeftinu) hranu, moj utisak je da drugačije ne može ni da bude. A trude se ljudi, gledao sam. Trče, voze rolere i bicikle, brzo hodaju, al’ ništa – nabace mišiće i ostanu buckasti.

Sto puta su mi rekli da je u Americi sve drugačije. Dok sam bio tamo, činilo mi se da i nije baš, ali sad, kad me neko pita kako je tamo, prvo što mi pada na pamet da kažem je upravo to – da je drugačije. Da li je zanimljivo? Jeste. Da li želim da idem ponovo? Naravno, iz ovih stopa! A da li bih mogao da živim tamo? E, to pojma nemam. Stvarno.