Stara planina

Kada se o njoj govori obično se podrazumeva deo kome se prilazi preko Knjaževca i Kalne: asfaltni put se tuda penje do Babinog Zuba gde postoji planinarski dom (u kome su cene otkako se naveliko priča o predstojećem turističkom bumu naglo skočile) i hotel EPS-a. Međutim, planina je mnogo veća, raznovrsnija i zanimljivija nego samo jedan njen deo. Od Pirota na Staru planinu vodi nekoliko prilaznih puteva (nisu svi u dobrom stanju, ali se sada popravljaju). Put Pirot – Dojkinci dug je 36 km i vodi kroz živopisna sela u kojima žive još uglavnom starci, mada ima i mlađih ljudi, među njima i onih koji nisu ostali zato što moraju, već zato što to žele. Iza Visočke Ržane na sastavu Dojkinačke i Jelovičke reke nalazi se Vrelo gde su se izgradile vikendice, gde postoji odmaralište farbike "Tigar", i lep hotelčić koji ne radi baš svake godine. Iznad Vrela na strmoj padini nalazi se manastir Presvete Bogorodice u kome otac Jakov rado dočekuje goste-namernike, ali ako mu se ne dopadnete, nemojte se nadati prenoćištu. Sledeći objekat gde se može prespavati i boraviti je dom koji pripada planinarskom društvu iz Pirota (ne znam telefon) a koji je zapravo adaptirana napuštena vojnička karaula. Autobus iz Pirota za Dojkinci ide 6 puta nedeljno, u 16 sati, tako da se zgodno preseda iz autobusa koji iz Beograda za Pirot kreće u 10.

Doručak u pojati

Ako pitate kada, reći će "dođite kad Sunce siđe u reku". Odgovor znamo i više ne pitamo, već dogovorenog jutra ustajemo rano, umivamo se na potoku i čekamo da sunčeva svetlost sklizne niz šumovitu padinu naspramnog brda do podnožja u kome lomeći se preko kamenja šumi bistra rečica. Kad Sunce krene da se uspinje ka našoj kući, krećemo pokošenom i još rosnom livadom. Prolazimo nekadašnju njivu oivičenu gustim leskama, preskačemo suvo granje koje treba da spreči upad ovaca u mladu otavu i izlazimo na dugu kosu livadu po kojoj rastu trešnje, jaralike i poludivlje jabučice. Negde u njenom vrhu, urasla u pejzaž, nazire se zemljana pojata pokrivena kamenim pločama.

Naš dolazak najpre opaža i objavljuje pas Najden (ime je dobio kada je pre više od dvadeset godina kao štene zajedno sa braćom i sestrama bačen u njive ispod sela da bi ga tu potom našao vozač "šumskog" kamiona). Uprkos odmakloj starosti, još ima bistar pogled, zdrave zube i gustu žutopepeljastu dlaku. Istina, počela je da ga muči reuma te više ne juri vrtoglavo u krug i ne skače uz nas od oduševljenja, samo se kao odani prijatelj s poštovanjem podiže na noge i polako nam kreće u susret mašući repom. Tapšemo ga po glavi, govoreći nežne reči, a deca se čak i rukuju, jer zna da podigne šapu kad mu se kaže "zdravo".

Deda Sanda je još u toru, sedi na stoličici i muze ovce koje strpljivo čekaju na svoj red. Preko ramena nam dobacuje "uđite u kolibu, sad ću ja", i nastavlja svoj važan i neodložan posao. Ulazimo kroz vrata sa gornje strane, zaobilazeći tor, da ne uznemirimo maleno stado. Koliba je deo pojate namenjen ljudima, građevinski je srasla sa delom u kome boravi stoka i onim u kome se čuva seno, ali je iznutra potpuno odvojena i u nju nema pristupa nijedna životinja, osim možda mačke koja se iz sela donosi u proleće da izlovi miševe i zmije. Prva prostorija je mračna i hladovita, u njoj se siri mleko i čuvaju neophodne stvari, namirnice i voda. Druga je svetla i topla, ima dva prozora, stari limeni šporet na drva, krevet sa slamaricom zastrt širokom ponjavom, crgom, i po vojnički zategnutim ćebetom, okrugli niski stočić sa četiri tronošca i jednu policu sa nešto posuđa. Na prozoru još nekoliko neophodnih sitnica – lampa, šibice, makaze, u zidu ubodena jedina igla, i to je sve. Ništa ne nedostaje, i nema ničega suvišnog…

Uzimamo plastične kante i odlazimo na potok po vodu, potom prinosimo šerpe u kojima će se spremati doručak. Sedamo na tronošce i tiho razgovaramo. Uskoro ulazi deda Sanda – on ima više od osamdeset godina, omalen je i malo pogrbljen, ima klempave uši i široki osmeh, viče kad govori jer mu je sluh oslabio još na Sremskom frontu…

Nosi kofu sa mlekom koje najpre treba procediti. Sipa ga u široku šerpu, a kofu naliva vodom. Prilazi šporetu da založi vatru: u njemu je već znalački naslagano suvo iverje koje će upaliti samo jednom šibicom – novina ovde ima malo i one se ne lože, već čitaju bezbroj puta. Plamen liže i polako se uvlači dublje u ložište. Dodaju se drva da vatra ojača, a onda se odozgo spušta kotlić sa vodom za pranje i šerpa sa mlekom. Mleko se ovde soli – tako je mnogo ukusnije, i to čini domaćin jer mi ne znamo pravu meru. Dok ne provri mora da se neprestano meša, ne samo da ne bi zagorelo, već i zato što će samo tako dobiti pravi ukus i gustinu. To može da radi i neko od gostiju, da pusti domaćina da malo predahne i sa ostalima popije čašicu rakije za dobro jutro. Vrelo mleko spušta se na stočić – paraliju. Prestajemo da se meškoljimo, smirujemo decu, da ga slučajno ne zakačimo i prolijemo. Za stare stočare to je gotovo jedini pravi obrok koji hrani, daje snagu i leči. Deda Sanda je ubeđen da je uprkos mukotrpnom životu doživeo duboku starost samo zahvaljujući ovom mleku od ovce "koja jede odi svaku travku". On sada ponovo prilazi šporetu, i gotovo zaustavljamo dah jer se jutarnja ceremonija približava svome vrhuncu – kuvanju kačamaka. Dodaje još drva na vatru, rukom otura prstenaste poklopce na plotni šporeta i plamen slobodno bije uvis. Potom ga poklapa starim plavim loncem u koji je sipao vodu gotovo do rupe koja se probušila ispod jedne drške. Soli vodu i naređuje: "Zatvori prozor!" Prozori se zatvaraju, vatra se još jače rasplamsava, postaje nam sve toplije.

Kad voda provri prinosi kesu, nesrazmerno velikom šakom grabi iz nje moruzno (kukuruzno) brašno, stiska ga u pesnicu, zaranja u vrelu vodu, i tako nekoliko puta. Potom dohvata kačamilku, debelu i oko pola metra dugu drvenu motku i počinje žustro da meša, jer "kačamak mora da se dobro napeče sa svih strana". Lonac se pomera, odozdo izbija plamen, višak vode curi kroz rupu na loncu, pada na šporet i pretvara se u oblačiće pare. Gledano sa strane, ovo deluje dramatično i više liči na praiskonsku borbu elemenata nego na kuvanje… Ćutimo i gledamo netremice sve dok ne začujemo: "Otvaraj prozor!" Najbliži izvršava, ulazi prohladni vazduh, a deda Sanda dohvata lonac i prinosi paraliji gde već čeka krug, široka drvena daska za drškom na koji se istresa kačamak. Izlazi lako, u jednom komadu, jer kad je dobro skuvan ne lepi se za zidove lonca. Čvrst je, kompaktan i lako se seče na kriške debelim crvenim koncem. Sada se hvatamo za tanjire i kašike, uzimamo po parče i zalivamo ga vrućim mlekom. Kad se sve pojede, sipa se još, i tako dok ne osetiš da je dosta. Deda Sanda nam doliva mleko, da ne ostane, jer on je star i ne može sam da ga dojede. Znamo da do večeri nećemo ponovo ogladneti, osim ako ne odemo da se kupamo u ledenoj reci.

Posle doručka se najpre metlicom pažljivo pokupi nekoliko mrvica sa zemljanog poda i iznosi napolje, jer se po hlebu ne sme gaziti. Svi se opuštamo, nudi se kafa, i dok čekamo da se skuva, deda Sanda u vreloj vodi sa šporeta pari sudove od mleka i platnenu cediljku za mleko. Ponovo se u sebi čudimo kako uspeva da drži ruke u kipućoj vodi. Kafa se pije polako, uz prepričavanje novosti iz sela, prisećanja na vreme oko poslednjeg svetskog rata, ili istorije seoskih porodica. Ovde se pamte imena i događaji u poslednjih pet, šest, pa i više generacija, i u toj perspektivi pojedinačne sudbine zajedničkih poznanika dobijaju pun smisao i značaj.

I ponovo unutrašnji poredak, uhodan i neumitan (promenljiv samo zbog mena godišnjih doba i vremenskih prilika), jasno nam daje do znanja da je vreme doručka prošlo. Odjednom se pojavljuje uobičajena dnevna užurbanost, ponovo se čuju klepetuše ovaca, pominju se kosidba i branje mladih malinovih stabljika za jaganjce, gleda se u nebo i procenjuju vremenski izgledi. Peremo sudove, samo u vrućoj vodi koja će potom biti sasuta u hranu za psa. Sto se podiže i naslanja na zid, tanjiri se slažu na policu, a šerpe i kofe prevrću na još vruć šporet da se suše. Izlazimo, pozdravljamo se i krećemo kući. U pojati nema kante za đubre, ali u travi oko nje nije ostao nikakav otpadak, niti je na zemlju prosuto ikakvo hemijsko sredstvo. Za nama ostaju samo malo ugažena trava, na pozdrav podignuta ruka našeg domaćina i nada da ćemo se, ako je Bogu ugodno, kroz nekoliko dana ponovo okupiti.