Od Đerdapa do dva Feliksa

Projekat započinjem obilaskom Vinče, posle prolaska kroz sablasni pejsaž pisan zapuštenim radmilovačkim voćnjacima. Premotava mi se film na crno bele kadrove kupovanja voća (šezdesetih) sa prašnjavih pokrajputnih tezgi poljokombinata, na gajbe. Nema više tezgi, a ni kombinata.Milenijumsku kolevku i vekovno ognjište vinčanaca, masovnih proizvođača ušatih terakota, pronalazim relativno lako, prateći dvojezične putokaze sa smederevskog puta. Iskopavanja u jeku, ljubazni profesor objašnjava mi teoriju o mogućim razlozima požara u praistorijskom naselju koje upravo izranja iz zemlje. Ne isključuje mogućnost da su ga stanovnici sami spalili da bi iskorenili zarazu. Pomislih…Tražim u presečenom lesu na obali Dunava legendu sa opisom kulturnih slojeva. Dobro bi došao i pristojan restorančić. Nema.Umereno razočaran krećem prema Smederevu. Usput zastajem pred kioskom drugog mega voćarskog kombinata na izdisaju. Kupujem kisele mikro breskve i lomim se da li da uzmem i nadaleko čuvenu voćnu rakiju, spakovanu u različite flaše od kiselih voda. Odustajem.Zaobilazim Smederevo grad i jarbole sa srpskim i američkim barjakom ispred glavnog ulaza u Sartrid i nastavljam put Požarevca iliti diljem sveta znanog – Viminacijuma.U požarevačkoj apoteci pitam mladu prodavačicu kojim putem da krenem za pomenuti carski grad. Devojka me, ne razumevši o čemu se radi, prosledi starijoj koleginici. Morao sam da odslušam lekciju o …kakav ste vi to vozač kada ne znate… Već posle par krivina zatrebala mi je dodatna pomoć. Ljubazni meštanin objasni mi je da je skretanje odmah iza velike gomile đubreta, pa levo. Stigoh, konačno, do Kostolca, pa do Drmna, putokaza nigde.Konačno, u krugu elektrane natrčavam na radnika koji je znao da "ima tamo nešto što kopaju".Čuvari nalazišta odmah su mi stavili do znanja da je fotografisanje najstrože zabranjeno ("naredio gazda"). Ponovo nigde očekivane višejezične legende, samo najšturiji podaci i nešto olinjalih fotografija. Ruku na srce, sam lokalitet uzorno sređen i pokriven, ali…Krećem dalje, pored jezivog iskopa jalovine – Drmno. I naziv mu je mračan. Na dnu grotla mastodontski bageri žderu crne naslage i bljuju ih na gumene trake. Mali ljudi trčkaju oko jezera prljave vode, ostrvce i na njemu sojerovska drvena kuća, sve uvijeno u plavičasti dim. Smrad kao u tunelu.Vraćam se na put prema Donjem Milanovcu. Usput zastajem u Ramu. Očuvana tvrđava. Vikendaš mi u pola glasa ogovara lokalne vlasti i pominje ploču sa uklesanim napisom o graditeljima, s dunavske strane zidina. Ne privlači me ekvilibriranje na ivici ambisa i tešim se da ću doći drugi put, kada vlasnik obližnjeg restorana bude ispunio zavet da prokrči bezbedan put do obeležja.

Đerdapska klisura, ulaz u raj, duboko zelenilo, promičem tablu sa oznakom da je to nacionalni park. Ponovo, naivno na žalost, očekujem neki podatak više, šta god. Doduše, malo, malo pa lepo dizajnirani ćirilični putokaz do neke posebnosti. Mimoilazim zbunjene strance, ne mogu da im pomognem jer ni sam ne znam šta se krije iza naziva mesta na koje upućuju strelice. A Dunav i klisura – čudo.

Protrčavam kroz muzej Lepenski vir, lepo ali i to, kao i sve prethodno i potonje, vapije za špahtlom i metlom i malo epepea… Veče me hvata u Donjem Milanovcu i veseo uplovljavam u Hotel "Lepenski vir". Ljubazni recepcioner, sa samo dve trojke na praznoj pozadini, (uticaj blizine utočišta Vlad Cepeša, verovatno), rutinski me prosleđuje do fotografske radnjice u holu po prospekta i slične gluposti koje mu dosadni turisti stalno traže. Fotografa ni od kuda, blejim naokolo, smirujem živci i smerno pitam za jednokrevetnu sobu.Više nego zadovoljan pristojnom cenom, ključ u ruke pa na drugi sprat, niže. Raduje me lift jer sam navukao previše prtljaga, a i kičma mi se buni. Okružen razdraganom ekskurzijskom dečicom koja ispituju izdržljivost tapisona na utrljani čips i flips stižem do lifta, koji, naravno, ne radi. Surduknem se nekako do svog prostora i u više nego pristojnoj sobi uspavljuje me razgovor na majdanpečkoj televiziji o kupovini rudnika i svetloj budućnosti najzagađenijeg regiona u vaseljeni.Svež k’o rosa dočekujem cvrkutavo jutro. Prigodnog recepcionera zamenila gospođica koja me obaveštava da soba ne košta koliko mi je sinoć rečeno, nego trećinu više. Ponet energijom apsolutnog viška adrenalina, uzvraćam historijskim "ne". Pojavljuje se cool dir. Hotela, papinski nakrenute glave pažljivo odslušava moju priču i izražava puno razumevanje, mrgodeći se na neprofesionalno ponašanje stafa.. Ustajemo, i onako, rutinski više, pitam za svoj dug. "Pa koliko Vam je koleginica rekla", zakucava me menadžerski…. Uglavnom, platih koliko platih, pa put pod gume.Na putu za Tekiju slučajno skrećem za Veliki Štrbac i posle jedno sat hoda kroz postojbinu srpskih trolova stižem do vidikovca na kojem su honorar zarađivale generacije monografičara Đerdapa. Planinska staza lepo obeležena, zečevi miroljubivi, a potoci ledeni. Nigde nikoga, lepota nebeska.U Tekiji saznajem da sam omašio Trajanovu tablu, do koje ionako može da se priđe samo sa Dunava (priča mi ovih dana jedan diplomata kako je zamalo ispao iz iznajmljenog čamčića, pa mi bi lakše što nisam prob’o). Naivno pitam za turistički biro, zatvoren, hm, da …čoveče, pa kraj je sezone…(uzgred, i dalje traje druga polovina avgusta), ne odustajem, raspitujem se za tražim kancelariju Nacionalnog parka, chat, međutim, rade samo do 14:00. Još jedno slučajno skretanje u besplatne divlje maline na obodima duboko zelenih šuma gasi mi čangrizave misli.

Prolećem pokraj brane i duhova velikih drugova sa kolmovanim crvenkastim kosicama okruženih razdraganom mladošću sa zastavicama, odmaram oči na iskopinama Diane i opet u sebi počinjem da zakeram zašto nema ovoga i onoga, mis’im turistička valorizacija i održivi razvoj, grabim dalje. Prođoh Fetisalam i Kladovo i posle još jednog kartučitajaseljakapitaj eto me kod pontesa iliti ostataka Trajanovog mosta koji je preko Dunava, kažu, izgrađen za godinu dana! Graničarska kula stražara natkriljuje nalazište pomera skazaljku na vreme kada su sa nje mogli da se vide rumunski vojnici kako pucaju na izbezumljene sunarodnike koji su zagrljaju naduvanih mešina i automobilskih guma u drugoj polovini prošloga stoleća pokušavali da preplivaju do obećane zemlje, odnosno nas. Eh, da – those were the days kada smo mi… Osmatračnice su sigurno bile od koristi devedesetih, u vreme šverca rumunskih rafinada taloga nafte ostale od savezničkih bombardovanja rafinerija u Ploeštiju u WWII kada je naša obećana zemlja žmurila na oba oka i masno naplaćivala reket preduzimljivim žestokim momcima, potonjim bizmismenima.

Put dalje vodi pored Dunava, preko ogromnih livada i tkanih pejsaža, kroz imena sela lomljenim suglasnicima i poluglasom, pored Brze Palanke i zavetnih hrastova okićenih crvenim koncima i malim darovima, do Negotina i pimnica, mediteranskih uličica i dovejanih mirisa Crnog mora. Crno vino istočeno iz bajke, a na kraj naselja, vinskih podruma, groblje iz XVIII veka sa spomenicima i stilizovanim krstovima, gde ni dva nisu nalik.

Zainatio sam se da pronađem Šarkamen i posle neplaniranog obilaska neobičnih sela i vratolomije po izlokanom puteljku, stižem. Ostaci monumentalnih zgrada utonulih u šiblje, vidi se da se nakada tu kopalo i istraživalo, dve kućice u kojima su boravili istraživači podsećaju na bolja vremena. Proklinjem sebe što se nisam bolje organizovao i u Beogradu pokupio sve što me zanima. Ha, istorijske karte i tekstove, na pr.

Pa onda ponovo put do Zaječara, krta imena i kuće sa velikim vratima, prazni sokaci, tu i tamo poneko dete, stari i oni koji to nisu, a liče, sede ispred bakalnica sa flašama piva i radoznalo zure u prolaznike, kao da nikoga živog do tada videli nisu. Delovi maskirnih uniformi skoro da su obavezan deo traktordžijske garderobe. Kada sam se našao na prevoju iznad Vražogrnca, od lepote me mal’ ne šlog nije strefio. Uzbibana ravica, vulkanska kupa Rtnja u daljini, veče pada, viju se pramenovi magle nad putem, zamešane boje livada i žitišta… čisti viler.Zaječar, iskrzana varošica moje prerane mladosti, neprepoznatljive obale Timoka, kafići na sve strane, sve puno i besposleno, u leđnoj uličici otkrivam ulaz u predratni hotel "Luvr".

Stižem do Zlota i zamandaljenih ulaza obe pećine, pozdravljam se sa smukom koji kao kobra, skoro metar od tla, osmatra i beži brže od mene nego ja od njega.

Sledećeg dana hodočastim uspomenu na dva Feliksa: jedan je Kanic, a drugi em Felix, em Romuliana.

Pamtim profesionalnog pljačkaša sirmiumskih grobova koji s proleća obilazi Srbiju, sa Kanicom pod jednom miškom i metal detektorom, pod drugom. Da je putopisac znao…Penjem se do magura sa kojih se vidi grad i činim dobro delo, pronalazeći izgubljenu stoku: "Fala ti sine i da poživis iljadu godina što si mi pomogo da nađem jarići, da me ovaj moj ne utepa, znaš, on gi mnogo voli…".

Sprečavanjem porodične tragedije na mestu apoteoze Galerija i majke mu Romule, okončah svoj boravak među rimskim duhovima i zaputih se kući preko Homolja, gde je mrak mračniji i kiše tečnije.