Kušadasi-"Ostrvo ptica"

Odmah da vam kažem, od toga nema ništa! Avanturistički raspoloženi krenusmo preko silnih granica…Bugarska…qq! Na carini su nas držali ravno 4 sata(jer su u vreme kad smo stigli prvo gledali važnu utakmicu, a posle toga rešili da nam rasture autobus kao lego-kockice), da ne pominjem da je wc bio zaključan, i da su jednu devojku sprovodili pod oružanom pratnjom da otvori neseser za šminku koji je bio zaštićen šifrom, jer, pobogu, tu može da se skriva neki eksploziv ili nedajbože droga. Poučeni takvim iskustvom, na turskoj granici smo ćutali kao pokisli mačići, izbegavajući poglede uniformisanih lica.U bus ulazi nasmejani carinik i pita:»Imate li svi uredna dokumenta?»Hor putnika:»Imamo»Carinik:»Pa šta će vam…..valjda ste ovde došli da se zabavljate!Hor:tajacCarinik:osmeh od uva do uvaHor:tajacCarinik:»Srećan vam put i lepo se provedite»Hor:tajac i neverica u očima, pa onda iznenadni aplauz(ne znam ko ga je zakuvao, ja nisam, još sam bila u šoku!Naš vozač krenu, možda malo prebrzo, u slučaju da se carinik predomisli i nabije nas na kolac, ili šta već.Posle 23 sata vožnje, taman što sam zaspala nekako, stigosmo u Kušadasi.Vrućina nevidjena, oko 45 stepeni, mi pijani od vožnje kao ćurići, ne znamo gde smo. Jebote, nije valjda ovo naš hotel? Ma nema šanse, naš je s tri zvezdice….jao, naš je, naš je!!! Kakvi bazeni, čovečeee! Upucavamo kao krdo na recepciju i počinje tuča oko ključeva, ja se povlačim nazad da me ne izgaze kao sliku, ali moj muž nekako razbija barikade do recepcije, uzima ključ i pita kakva je soba( jer mi smo na medenom mesecu, pobogu, haha). Tip sa recepcije ne zbunjujući se uopšte, uzima ključ i daje nam drugi. Jurimo u sobu, da nas raja ne linčuje, a tamo…..terasa…. POGLEEEED!!!! Ispostavilo se da smo uboli premiju, hotel je na samoj obali mora, sa prelepim pogledom na pučinu i na luku gde su uvek usidrena najmanje 3 ogromna prekookeanska broda. Klima radi dvokratno, isključe je izmedju 11 i 17h(ne kapiram odakle takav raspored), ali ionako se nismo zadržavali previše u sobi.Odmah smo čekirali ostrvce (koje to više nije, jer je povezano betoniranom stazom sa kopnom), po kojem je Kušadasi i dobio ime-Ostrvo ptica. Pticu nigde videli nismo, ali su se čule kao da smo u istoimenom Hičkokovom filmu, pa je neko provalio da samo pustaju zvuk s razglasa, što se ispostavilo kao tačno, jer su ptice, koje su nastanjivale ostrvo pobegle pred najezdom turista i urbanizacijom. Ostrvce je malo, može se obići za sat vremena celo, pokriveno je borovom šumom(vrlo prijatno za šetnju) i na njemu se nalaze dobro očuvane zidine tvrdjave i svetionik. Ja možda umem da budem i ovakva i onakva, ali nikuda ne idem neinformisana, pa mada nisam nogom kročila u dotični Kušadasi, znala sam napamet gde se šta nalazi, šta treba videti, gde treba ići. Samo….kako sve stići za dve nedelje? Morali smo da suzimo izbor, pa smo se obratili lokalcu, recepcioneru koji se(kao i svi tamo) topio od ljubaznosti, i predusretljivo nam objasnio koje su plaže najbolje, i na koje ture treba da idemo.Sa prevozom nema problema, svuda piče neki mini autobusi, takozvani «dolmuši» koji staju ako im mahnete ili date bilo kakav znak, i ako je sve popunjeno, ljubazni Turci obavezno ustupaju mesto turistima, svi do jednog! Meni je ustao jedan postariji gospodin, bukvalno sam bila naterana da sednem, mada mi je bilo krajnje neprijatno što on stoji. Prevoz je prilično jeftin, pogotovo ako idete na «indi-bindi» vožnju(u pitanju su kratke relacije). Po preporuci smo otišli na plažu Lejdiz bič,( do pre desetak godina na njoj su se kupale isključivo žene!), fina i pristojna peščana plaža, ako volite gužvu. Deda koji je izdavao suncobrane mi je stalno polivao noge mlakom vodom iz neke flaše, kad god bih htela da se zavalim u ležaljku, da ih spere od peska. Kao da smo na drugoj planeti!U okolini grada se nalaze čak tri akvaparka, preporučujem Aqua fantasy, gde smo proveli ceo jedan dan i bili u krajnje retro fazonu-ponašali se kao dvoje balavaca zalutalih na čokoladnoj planeti. Toliko smo se spuštali raznim toboganima, da pola noći nismo mogli da zaspimo, jer nam se sve ljuljalo, kao posle nekoliko sati nidforspida na kompu. Sedamnaest evra se debelo isplatilo!Ako želite da osetite ukus Orijenta, ne idite u Kušadasi, jer je on većim

delom vrlo evropski grad, samo u predgradju možete naleteti na starca koji pali čibuk, s fesom na glavi, ili zabradjenu ženu koja pretrčava ulicu u kojoj su sve kuće opkoljene visokim zidinama i čuvaju od nepoželjnih pogleda. U samom gradu sve je prilagodjeno evropskom turisti, grad živi 24 sata (frizerski saloni rade po celu noć) i ima mnogo mesta za noćni provod. Nama se desilo da nam u parku(u 4 ujutru) pridje konobar iz kafića udaljenog oko 100 m i pita nas šta želimo da popijemo!Hrana je odlična, vrlo ukusna, svi su nevidjeno ljubazni, nasmejani i predusretljivi, niko ne deluje umorno, niko.Na ulici vas stalno staruju trgovci, restorandžije, ma svi vas toliko gnjave da vam se ubrzo smuči, bez obzira što su ljubazni do kindera. Na kraju ulice, na jednoj suvenirnici je pisalo:»Mi ne startujemo turiste», popadali smo od smeha!Na jedno 30km od grada se nalazi Nacionalni park i sem što tu možete naleteti na divlje svinje( koje su potpuno nezainteresovane za vas), tu se možete okupati na 3 predivne, bajkovite plaže (na onu najudaljeniju dolaze meštani, pa smo odlučili da se asimiliramo). Žamor ljudi, muzika na sve strane, ali ne sa razglasa, već «žive» zurle i daire, nekoliko žena i dece(na pristojnom rastojanju od muškog dela populacije) su igrale. Primetila sam da je otac doveo ćerku od jedno 15 godina , koja je ulazila u vodu isključivo kad i tata, nekoliko žena koje su se kupale potpuno obučene i po izlasku se zavlačile u žbunje da bi se presvukle u suvu odeću, nekoliko baba koje su otvarale neke karte, gomilu prodavaca piva, peciva, nakita, šešira i ostalih čuda. Klinac od jedno 12 godina deli letke za neki restoran turistima na plaži, nama se obraća na engleskom, ovima pored nas na nemačkom, ali konačan udarac mi je zadao kad se obratio nekim likovima na holandskom! Naš engleski je bio prilično jadan, ali snalaženje rukama i nogama je govorilo 1000 jezika. Zabavljali smo se beskrajno posmatrajući bogate Turke sa jedno 20 zlatnih lanaca oko vrata i kladili se koji će da ispliva, a koji će da potone kao Titanik pod tolikim teretom. Voda je bila božanstvena!U Turskoj nije dozvoljen nudizam, ali toples jeste…tako nam je bar vodič rekao. Moj dragi i ja smo ušli u vodu i posle 5 minuta bili smo bukvalno opkoljeni s najmanje 15 napaljenih muškaraca, krv mi se sledila u žilama.

Proklinjala sam i vodiča i Tursku i ovog mog nesrećnika što me nagovorio da se skinem. Neki deda je bio najuporniji, i nakačio nam se idućih pola sata, sledeći nas u stopu na rastojanju od 3 metra!Problem s Kušadasijem je što tamo nekako potrošite 3 puta više para nego što ste planirali, jer je grad tako koncipiran da, gde god da krenete, morate da prodjete kroz jedan od Bazara, gde se prodaje sve živo i neživo, gde vas startuje svaki trgovac, gde očekuju da se cenkate(ako ne, to je uvreda za trgovca) i ma koliko da ste odlučni da vam ništa ne treba, nema šanse da ne izadjete s punim kesama. Ako se nekako izbavite s bazara i pritom ne spucate svu lovu, obavezno posetite neki saraj sa trbušnim plesačicama, hamam, idite na tursku masazu(al` to samo ako ste mazohista), napucajte se kolača u poslastičarnici, kebab nemojte da preskočite, a da bi sve to lakše svarili, zalivajte sa dosta Efes piva. Sad se setih, Galatasaraj je igrao neku važnu utakmicu i pobedio(ja sam duduk za sport, pa mi oprostite ). Ja takvo slavlje u životu nisam videla! Hiljade upaljenih baklji, muzika na sve strane, povorka automobila, kamila, čak jedno 3 dugačke, predugačke limuzine….gužva se stvorila kad naleteše na jednu ogromnu svadbu(kasnije se ispostavilo da to i nije svadba, već da klinac koji jaše najukrašeniju kamilu u stvari ide na sunećenje, qq).

Onako grogi, ujutru krenusmo za Efes. Tri sata smo obilazili tu lepotu i imala sam utisak da ni polovinu nismo uspeli da vidimo. Upucavamo u neki suteren, jer piše da je muzej. Starija gospodja jedva metar i po visoka i pritom potpuno slepa(evropljanka) je kustos. Unuta je hladno i prilično mračno, ali od eksponata zastaje dah…na izlazu nalećemo na kamilu, ja širim oči od užasa i ushićenja u isti mah, jer ova kamila je OVOLIKA! Hoću…neću….uplašila sam se žešće, ali lik čija je kamila(i koji debelo naplaćuje samo da je uzjašete i da se slikate na njoj) me ubedjuje da je veoma pitoma. Nekako se popnem na kamilu, ali sam odmah skapirala da me ne voli i da je u prilično lošem raspoloženju, pa opalimo 2 slike i ja zavapih.»Hoću doleee!» Učinilo mi se da me je lik prezrivo pogledao, ali nije propustio da nam se ljubazno zahvali i da nam suvenir u obliku nekog oka(to svi tamo furaju, protiv uroka).

Sledećeg dana smo posetili Hijerapolis, a zatim kuću gde je navodno rodjena Bogorodica, na čijim je temeljima podignuta mala crkva. Pored su 3 česme, s njih se pije za ljubav, zdravlje i sreću, samo što niko ne zna koja je koja….ne može da škodi. Ono što me baš dotaklo je zid zatrpan raznim porukama i željama, pa sam i ja prikačila svoju(nije mi se još uvek ostvarila). Tu dolazi velik broj hodočasnika, slaveći Bogorodicu i Isusa, a moram priznati da sam se na tom mestu i ja osetila manjim ateistom nego inače i u jednom trenutku čak pustila suzuJU blizini Pamukala, na koje smo se zaputili , se nalazi jedno fascinantno mesto, posvećeno Kleopatri i njenoj ultimativnoj lepoti. Kao iz 1001 noći, oaza, doduše malo urbanizovana, sa jezercetom u kojem se nalazi sumporna voda, koja po predanju podmladjuje telo i um, gde sam plivala izmedju gomile potopljenih stubova , ostataka nekadašnjeg Kleopatrinog hrama, u vodi prekrivenoj laticama ruža. Uživanciju je narušavalo to što je to mesto opkoljeno kafićima, i to prilično nakrcanim turistima, i što sumpor ima miris na pokvarena jaja, ali da još uvek nemam bore-nemam;)Pamukale….desetak jezeraca postavljenih kao stepenice, koja se ulivaju jedno u drugo, i čije je dno prekriveno krečnjakom,okolo su krečnjačke stene i sve je toliko belo i nestvarno, kao da ste negde na snegu! To je sveto mesto i morate se izuti pre nego što stupate na njega, a uski putić kojim prolazite je veoma klizav, mokar i slabo obezbedjen od provalije s druge strane. Ipak, lepota ovog mesta je tolika, da ne vodite računa o takvim trivijalijama. U jezercima kupanje nije dozvoljeno, ali pošto čuvari postoje samo na gornjem i donjem jezeru, ja sam se opušteno brčnula u svakom, jer je napolju bilo blizu 50 stepeni, i rizikovala sam da riknem od vrućine. Obavezno posetite, osećaj je jedinstven!

Onako spženi zaglavismo u gradu do kasno u noć, sramota me da kažem koliko sam popila, ali moj iskusni muž je ocenio da mu mojih 55 kila ne predstavlja teret, pa me je dodatno bodrio. Kad je djavo odneo svaku šalu, nekako se dovukosmo do hotela, sedosmo još malo da proćaskamo s ljubaznim recepcionarom, kad meni na pamet pade da malo plivam u bazenu. Uzalud je recepcionar trubio da se noću voda hloriše i nije prijatna za kupanje, a moj muž predlagao lepše stvari-ni za korak odstupila nisam. Krenuh u sobu po kupaći, što je ispala čitava odiseja, jer sam jedva potrefila sobu, a onda pola sata trazila kupaći kostim,( koji mi je sve vreme bio pred nosom). Osetih vrtoglavicu, i taman sedoh na krevet, uleti moj muž, sav isplahiren, i isprica mi jezivu stvar koju je upravo saznao od recepcionera(čovek iz naše grupe je izgubio prst u bazenu, dok je igrao košarku, burma mu se zakačila za koš…..brrrr, da prekinem na vreme), a najgore je što je prst još uvek u bazenu! Sutra se ispostavilo da je priča potpuno istinita, pa smo batalili bazen forever.Povratak kući je bio blagi užas, bus, prepun nekog Ariela koji su švercovali vozači, krcat suvenirima, tepisima, čak sam videla i jednu oraniju, keve mi! Klima naravno nije radila, Turci nas opet pustili odmah i poručili da dodjemo opet, a Bugari nas secirali nekoliko sati, ali stigosmo nekako do Beograda…Ukočila sam se potpuno, trebalo se još prevesti do Novog Sada…svi udarismo u kuknjavu, jao, ruka, noga, rame, pankreas, limfne žlezde, gluteusi….kad se javi onaj što je ostao bez prsta:»NE ZNATE VI ŠTA JE BOL!»