Kako sam prinudno "sletela" na Krf

..Baba je izbacila mudrost:»A i šta ćete u Grčkoj, imamo predivne aranžmane za Tursku!» Nije nego! «Ma neće meni ona odredjivati gde da letujem», doviknula sam mužu koji, kao i svaki nezainteresovani Lala, nije sklanjao pogled s novina. Pokušah da je zaplašim:»Gospodjo, imate pola sata da me nazovete i ponudite mi aranžman koji neću moći da odbijem….inače….» Zalupih pobedonosno slušalicu, sedoh u fotelju, svaki čas bacajući pogled ka telefonu. Pet minuta. Petnaest. Dvadeset i pet. Zvrrrrr!!! Skočim kao oparena, ali ipak diplomatski sačekam da zvoni 3 puta(da ne provale koliko sam očajna). Naravno, bila je to gorespomenuta Baba, koja mi u pola glasa saopšti da možemo na Krf, avionom, i da će nam oni platiti troškove puta. Malo sam se nećkala(šatro), ali na kraju pristadoh i dalje glumeći bes(čisto da se ne opuste oni iz agencije). Baba se zahvali nekako tiho i podanički, jer je pre razgovora sa mnom uzela bensedin…a ja se bacih na pakovanje. Gde baš trinaestog da bude let, ionako se i muž i ja plašimo letenja….i pored svega, hrabro se ukrcasmo. «Moj pojas je pokvaren, neće da se zakopča», panično se obratih previše našminkanoj stjuardesi, koja me uteši rečima da, ako avion počne da pada, pojas mi neće mnogo pomoći.Hvala, gospodjice gospodjo, sad ću da se onesvestim! Borila sam se s turbulencijom meditirajući, što je bilo veoma teško, jer mi je napola u krilu sedeo ubledeli mladić koji je povraćao skoro celim putem, u pauzama kukajući na sav glas. Pilot je toliko «stručno» upravljao avionom, da smo, odmah posle sletanja prvo aplaudirali(što smo se domogli čvrstog tla), a odmah zatim ljubili majčicu zemlju, svečano se zaklinjući da ćemo kući ići pešice.Posle detaljnog pregleda rektalnog trakta(u prevodu:svog mogućeg i nemogućeg prtljaga, dzepova, itd), nekako nas pustiše na Krf!Ispostavilo se da je naš smeštaj udaljen od mora 850, a ne 50m, kako su nam obećali.Podrazumeva se da sam sve vreme urlala na jadnog muza, pljuvala po agenciji, po Grcima, ali ipak nas smestiše u pomenuti apartman, a mi premoreni da se dalje borimo za svoja prava, konačno se raspakovasmo. Zbog udaljenosti od mora, morali smo da iznajmimo motor, i to nam je bila najbolja moguća odluka, kako će se kasnije ispostaviti.Ostrvo je dugo oko 200 km i ne može se motorom obići u «cugu», pa smo kupili autokartu i napravili «ratni plan», koji je uključivao svaki kutak na ostrvu. Ipsos, gde su nas smestili, jako me je podsećao na Sutomore, pa smo najmanje vremena provodili u njemu. Odmah prvog dana smo se odvezli u Sidari, da vidimo taj čuveni «Kanal ljubavi». Voda je bila prilično mutna, jer je dno peščano i talasi su bili poveliki, ali smo provalili da se svi mažu «lekovitim blatom», pa smo uskoro oboje ličili na ljude iz prijateljskih nesvrstanih zemalja(mogu vam reći da ta stvar s blatom i nije toliko loša, a i dobro maskira celulit). Na samoj plaži sve vrvi od maldih ljudi, koji djuskaju uz zvuke muzike iz obližnjih kafića, pa samo se i mi uvalili u ležaljke pored bazena, ispijali Amstel i bavili se omiljenim «sportom» naših ljudi-ogovaranjem stranaca.Dvorac Ahileon…ajde dobro, danas je ionako hladno za kupanje….idemo da vidimo to čudo. E, ljudi, taj Ahileon me stvarno prijatno iznenadio! Jeste da smete da gvirnete samo u prostorije koje su u prizemlju, ali toliko je prelepih slika i skulptura tamo, a tek kakvu baštu imajuuuu….steta za gospodaricu zamka što je tu provela samo poslednje 4 godine svog života. Muža nisam mogla da odvojim od statue Ahileja, visoke 11metara, postevljene u predivnoj bašti s koje se pruža nevidjen pogled na grad Krf. Sedosmo na neku romantičnu klupu, natkrivenu ružama puzavicama, i taman osetih potpun duševni mir, kad začuh glas iz blizine(u pitanju je tečan srpski jezik):»Ej, Maro, idi pogledaj kako je fensi wc, čisto, s poda možeš jesti!».Sledećih dana obilazili smo Rodu, Kavos(prepun Engleza, koji, preprženi kao rakovi igraju golf i toliko orgijaju noću, da je država Engleska morala da se izvini državi Grčkoj zbog nepristojnog ponašanja svojih zemljaka), Glifadu, ali smo ipak najviše «visili» u samom glavnom gradu-Krfu.

Krf je prijateljski nastrojen prema Srbima, malo smo se smucali po njemu s vodičem, koji nam je jedno pet puta napomenuo da su grčki ambasadori i vidjeniji ljudi u politici rado ženili naše žene, na šta je jedan turista iz grupe «mudro»primetio:»Pa, onda Grci treba da nam ustupe pola Krfa». Posle tog ispada odvojismo se, i počešemo sami da istražujemo grad. Divota jedna, svuda venecijanska arhitektura, uske uličice s mnogo cveća i zelenila, mermerom popločani trgovi, suvenirnice, kafei. Taman uletesmo na hepiaur, što u prevodu znači na čistom srpskom jeziku MUFTE za mene, upola cene za muža(dobro, nije baš na srpskom, ali treba vežbati, možda dogodine odemo u Tursku). Amstel u rashladjenim kriglama-nema bolje! Otkrismo i dva utvrdjenja, po jedno na svakoj strani Krfa(da ih ne iznenade ni atomski sleva, ni zdesna valjda), s kojih se vidi ostrvo Vido, udaljeno 2 km od Krfa, na koje su nas prevezli brodićem. More mi se oko tog ostrva učinilo najplavlje na svetu…samo što nam je vodič stalno spominjao «Plavu grobnicu» , kosturnicu, koja se nalazi na ostrvu, pa sam rešila da preskočim plivanje, da ne nagazim slučajno na neki zaboravljeni šlem. Na ostrvu niko ne živi, sem kosturnice, spomen ploče i jednog kafea na samoj obali, sve ostalo je borova šuma…prelepo. Da se ispravim, BILO je prelepo, dok nismo čuli da ostrvo u narodu zovu i Ostrvo zmija, tako da sam ostatak dana provela piljeći u papuču i kontrolišući da se ne sudarim sa nekim zalutalim gmizavcem.U krajnje romantičnom raspoloženju, krenusmo put Paleokastrice, na večeru u jednom od restorana-vidikovaca. Ideja je jedno, realizacija drugo, ispostavilo se ubrzo. Ljudi, takve serpentine u životu nisam videla! Ma, jedva preživesmo vožnju, ali vredelo je! Pogled iz restorana na gorepomenuto poluostrvce je bajkovit, hrana odlična(stukli smo svu silu jagnjetine, grčke salate i pozamašnu količinu alkohola), a onako pripiti i puni utisaka, opušteno smo se vozikali nazad, opkoljeni maslinjacima, sve vreme pevušeći grčku pesmu koju smo čuli u restoranu(možete misliti na šta je ličilo to pevanje). Te noći se najlepše spavalo.Nedaleko od grada Krfa je smešten akvapark, u kome smo ubili jedan ceo dan, ne silazeći s raznih tobogana, penjalica, krokodila, gusarskih brodova…toliko smo uživali da nismo ni primetili da smo pocrveneli kao rakovi…pa smo, izverzirano kupili kantarionovo ulje, da vidamo rane. Šteta, sutra idemo kući, požalila sam se mužu, bezuspešno se braneći od najezde komaraca(ko rode, jbt).» Ma, bar ćeš imati prelepu boju», uteši me on, stisnu malo jače bočicu s uljem i pola sadržaja se proli po meni, pola po krevetu, zidu…qq! Hteli smo da sve malo očistimo vodom, ali, kao i svake večeri, vode nije bilo(puštali su je samo kad nismo u smeštaju, izgleda), tako da smo sutra vrlo rano zbrisali iz apartmana, da predupredimo reakciju spremačice.Ukrcali smo se u avion. Veče. Gledam kroz prozor i tek sad primećujem kako je Krf velik i dobro osvetljen. Nemam više strah od (p)letenja, začudo… Jedna zvezda mi namiguje zaverenički…Naslućujem da ovo nije konačan rastanak s Krfom…ej….ma doći ćemo mi ponovo:)