Inđija: Poslednji put!

Kako se priblžavao dan kada je najveći bend na svetu dolazio u Srbiju sve više sam bio skeptičan i sve mi se manje išlo u Inđiju. Organizatori (egzit + ješić = prevara) su pustili dodatni kontigent ulaznica i proširili kapacitet, pa su se ulaznice mogle kupiti bukvalno pred samim ulazom. I nije meni krivo što su ljudi dobili šansu da dođu na koncert, već što su ono lagali na početku pričama da će na koncertu biti "samo" 50 hiljada.. Naravno svoju alavost su pokazali brzo, a to su osetili i svi prisutni. Do poslednjeg minuta nismo znali kako ćemo da idemo na koncert, a razmišljali smo o vozu ili automobilu.Novinar b92 se direktno uključio u vestima (oko 16.20h) i objavio da je kiša počela (on je bio skroz mokar), pa smo mislili da je automobil bolja solucija, jer bar nećemo pokisnuti toliko. Krenuli smo u 5, a već kod Metroa nas je sačekalo nevreme, grad je padao toliko jako da sam mislio da će mi razbiti šoferšajbnu.. Bilo je sparno, a prozore zbog nevremena nismo mogli da otvorimo. Kakav početak.U Inđiju smo stigli brzo i parkirali se na veliki parking pored ograđenog prostora,

koji su nazvali arena, a gde se festival održavao. Lokacija je možda 2km od isključenja sa autoputa Beograd – Novi Sad, a toliko je udaljen i od Inđije (ili malo više). Sačekao nas je veliki broj saobraćajaca i redara, koji nas je upućivao gde da idemo, ali i gde da se parkiramo. Sve izgledalo super organizovano, tako da je 500 dinara za parking bilo podnošljivo. Popili smo pivo odmah na parkingu i onda se upitili unutra.. Prostor mi nije delovao veliko, kao recimo Hipodrom za koncert Dugmića, pa smo se veoma lako probili blizu bine. Naravno prvo smo svratili do Tuborgovog štanda, da se naoružamo, a onda smo se priključili društvu koje je tu od 10-11h.Duvao je vetar, tako da vreme nije bilo nepodnošljivo, a svirao je Kyiril, Makedonac koga je publika primila veoma dobro. Posle njega je nastupio Kasabian, britanci koji verovatno ni sami ne bi otišli na svoj nastup. Masa je pozdravljala helihoptere koji su doletali, jer su svi sa nestrpljenjem čekali da doleti Entoni Kidis sa ekipom. Ljudi su i došli da slušaju Peperse, a ne na neki festival, pa je i atmosfera bila u skladu sa tim. Koncert nije počeo u 21h, već je kasnio nešto više od pola sata… Ok, kasne i mnogi domaći bendovi, pa što ne bi i najveće zvezde. Počeli su žestoko sa pesmom "Can’t stop" i bio sam ubeđen da će ovo biti fantastičan koncert.. Ređali su se hitovi, pravili su neke pauze kada su se između sebe objašnjavali, pevali Abbu (SOS – što meni čak i nije smetalo), … Otišli su sa bine i vratili se na bis. Odsvirali su "Give it away" i otišli sa scene. Bio sam ubeđen da će biti još jednog bisa, ali sam krenuo ka izlazu kako bih uspeo da bar malo izbegnem gužvu.Međutim kad su izašli ljudi koji su sklanjali kablove i opremu svima je bilo jasno da novog bisa neće biti, pa su krenule flaše ka bini uz salvu zvižduka i negodovanja. Koncert je trajao sat i 15 minuta, a Inđija je izviždala Peperse, koji verovatno za to nisu ni marili. Bile su velike kolone ka parkingu, ali smo mi nekako uspevali da se provlačimo, tako da smo uspeli da stignemo do automobila pre velikog pljuska, kada je nastala i mala panika, pa su svi pokušavali da stignu do svojih automobila ili do neke nastrešnica, kojih skoro da nije ni bilo. Automobil sam upalio, ali džabe jer je toliko bilo ljudi da nisam mogao da krenem sa parkinga. Krenuo sam nekako da se provlačim, pa mi je neko zakačio retrovizor, neko se na mene drao, neko.. Ipak je cilj bio izaći na put. U međuvremenu su mi pokucale na prozor 2 devojke koje su kisnule, a koje su takođe išle za Beograd. Ubacili smo i njih u kola i nastavili da se provlačimo, a tada je već bilo jasno da nema nikavkog reda. Nije bilo nijednog od silnih redara ili saobraćajaca, pa niko nije bio siguran ni gde je izlaz sa parkinga.Ušli smo u neku kolonu gde smo sat vremena čekali, a da se nismo pomakli ni pola metra. Onda smo ukapirali da ta kolona uopšte ne ide ka parkingu, pa smo uz moj vešt manevar uspeli da se izvučemo.. I dalje je na parkingu ostao veliki broj automobila (neki nisu mogli da nađu svoj), tako da je sve delovalo kao veliki lavirint, a nismo bili usamljeni u traženju parkinga.. Ušli smo u drugu kolonu, ali opet bezuspešno, da bi tek treći put naišli na neki zemljani put. Tri sata je trajalo sve to, ali smo napokon bili na kakvom takvom putu. Gužva je trajala sve dok nismo izašli na autoput, ali drugi problem je bio što mi je automobil bio u rezervi, tako da smo se plašili da će nam se baš posrećiti veče.

Odmah posle naplatne rampe stali smo i sipali benzin, a zatim sam drugara odvezao u Batajnicu. U Beogradu sam ostavio i devojke, koje su zaspale čim su ušle, ali im i nije bilo baš svejedno kad su videli da se nalazimo u Batajnici. Kući sam došao u 5h i bio sam poprično nezadovoljan. Ne Pepersima, već ljudima iz egzita i opštine Inđija (Ješić).. Pepersi su kraće svirali verovatno zbog broja ljudi, jer je bilo puno više ljudi nego što je njima prijavljeno (a razlikuje se cena benda u zavisnosti od kapaciteta), ali su ipak na delove pokazali kako svira najbolji svetski bend. Ili bar najpopularniji! Žao mi je bilo što sam ih onoliko hvalio u jednom nedeljniku (kasnije je tekst preveden na engleski i stavljen na redhotchilipeppers.indjija.net), a isto mi je žao svih ljudi koji su došli iz inostranstva i onda se pošteno razočarali.Šta god da organizuju sledeće godine u Inđiji (a najavljivali su Madonu, Robi Vilijamsa ili AC-DC), ja neću ići. Niti bih preporučio nekome da ide na ovaj užaš od festivala, pa makar i poboljšali organizaciju! (Foto:MONDO – Petar Stojanović)