Indija je san

 

 

Taj san je primorao Kolumba da uprkos zdravom razumu putuje na zapad da bi stigao na istok. On je tako otkrio Indiju u Americi, jer se Evropljanima svuda pričinjavala Indija. Iz tog sna se Evropa ni danas nije probudila, jer se tako i začelo doba otkrića koje ona slavi kao početak svog uspona. To mi je postalo jasno u Ernakulamu, mestu gde je prvi put pristao Vasko da Gama, da bi i on ponovo, po ko zna koji put, posle egipatskih faraona, rimskih cezara, Aleksandra Makedonskog i ko zna koga još otkrio Indiju. Stari rimski novčići nađeni u Indiji i izloženi u Letnjoj palati u ovom mestu, raskošnoj rezidenciji maharadža iz Kočija, svedoče da je Indija otkrivana bezbroj puta i da svako putovanje otvorenih očiju otkriva još jedan skriveni san. Naravno, Evropa ne bi bila to što jeste da nije odmah krenula da unovči svoj san, prodajući neke začine i 30.000 puta skuplje od nabavne cene.

Ernakulam se nalazio na kraju mog decembarskog puta po Indiji, a da sam došao u zemlju čuda znao sam već na njegovom početku kada sam sleteo u Mumbai. Dok sam u aerodromskoj zgradi čekao na sledeći avion koji je trebalo da me prebaci u grad Čenai na suprotnoj, istočnoj obali, otvorio sam Mumbai tajms od 2. decembra i na 15. strani naišao na vest potpuno nemoguću za evropsko shvatanje stvarnosti.

Učitelj Baba Ram Prasad Das naložio je učenicima da ga živog spale. Oni su to uz veliko poštovanje prema svom učitelju i učinili. U knjigama sam čitao da su i u Evropi ljudi spaljivani, ali uvek protiv svoje volje, na osnovu osude revnosnih katoličkih duhovnika. Bilo je, doduše, u potonjim vremenima i onih koji su to učinili svojevoljno kao, na primer, Jan Palah, koji je protestovao protiv sovjetskog ulaska u Čehoslovačku ili pre nekoliko godina onaj drugi Čeh, kome nisam zapamtio ime jer nije tako dobro reklamirano kao Palahovo, a koji je protestovao protiv ulaska NATO vojske u istu zemlju. Ali spaljivanje Baba Rame nije bilo plod inkvizitorskog nasilja, niti je to bilo spaljivanje s političkom tezom, niti je to bio protest protiv života ili poruka koju je nekome hteo da pošalje. On to čak nije uradio ni u ime kakve religije, što nas ostavlja potpuno zbunjenim. Iz teksta se moglo ipak zaključiti da je on to učinio da bi pokazao da je život jači od stihija, da on može da traje samo ako ga vodi hrabrost i snaga da se nadiđe zavodljiva čulnost i njena beskrajna obećanja slatkog ispunjenja.

 

Da je Indija drugačija zemlja naslućivao sam već i u Beogradu kada sam odlazeći po vizu naišao na širom otvorena vrata ambasade. Nije bilo blindiranog stakla, napetih čuvara spremnih na sve, namrgođenih pogleda. Umesto svega toga svuda je vrebao osmeh. Zvuči nestvarno, ali tako se desilo, a istina je najbolja preporuka. Ulazite ne u sumornu kancelariju, već u osunčani dnevni boravak gde vas službenik ljubazno poziva da sednete za sto i predusretljivo sluša vašu nameru. On ima vremena za vas u ovom svetu gde svi neprekidno kasne i nehotice pomislite da je Istok nešto drugo, da on nije ostao bez vremena. Može se za trenutak činiti da su sva iskušenja kroz koja smo prošli učinila da u Indiji vidimo nešto previše lepo, ali, s druge strane, to je i prirodno jer su tokom minulih vekova svi koji su krenuli da je istražuju ili pljačkaju, u njoj videli upravo obećanu zemlju.

 

 

Kada sam sletao u Mumbai, bilo mi je jasno da utisak iz beogradske ambasade nije bio varka. Avion indijske kompanije Jet Airways kojim sam nastavio za Čenai bio je noviji i čistiji nego onaj kojim sam došao, hrana bolja, osoblje odmorno i nasmejano. U Čenaiju me je sačekao profesor Šanmugam Subja, geograf, koji je moje putovanje načinio pravim traganjem za središtem indijskog sveta. Trebalo je da obiđem celu južnu Indiju, a profesor Subja je ogromnim znanjem univerzitetskog profesora iscrtao stazu koja je vodila upravo linijama sila indijske kulture koje su snažno magnetisale unutarnjom snagom i dubinom duha. Svaki kilometar i svaki trenutak bili su brižljivo osmišljeni i put je iz Čenaija vodio u Tiručirapali, potom u Madurai, zatim na krajnji južni rt, a onda u Trivanantapuram, Ernakulam i na kraju opet Mumbai. Putovao sam gotovo bez prekida, noću i danju, promenio sam sva prevozna sredstva i prešao više hiljada kilometara.

 

 

Rastojanja u Indiji su velika i treba biti spreman da se putuje cele noći, da se iz voza dođe u hotel u pet sati ujutro i da se odmah u osam polazi dalje na neko odredište udaljeno sto ili dvesta kilometara. Slike indijske prošlosti i sadašnjosti smenjivale su se tako gotovo bez prekida, praćene objašnjenjima i živim opisima mojih ljubaznih domaćina, koji su me sačekivali u svakom novom mestu. Svi oni su potpuno poznavali prošlost i sadašnjost svojih mesta, a njihovo obrazovanje (svi su bili univerzitetski profesori) učinilo je da ne dobijam samo obaveštenja, već da mi bude dočarana srž indijske kulture.

I dok se čarobna priroda, prepuna meni nepoznatih biljaka smenjivala sa beskrajno složenim spomenicima starim tri i četiri hiljade godina, ja sam stajao pred zagonetkom neiscrpne dobre volje mojih domaćina koji su mi se potpuno posvećivali kao da je moja znatiželja najvažnija stvar na ovom svetu.

Profesor Ilangovan iz Maduraija je do ponoći čekao voz sa mnom iako ga je žena telefonom više puta zvala. Profesor Ganeš iz Tiručirapalija je u četiri sata ujutro ustao da me iz hotela odvede na autobus, profesor Sukumar i njegova porodica dva dana su lutali sa mnom do krajnjeg juga Indije. Profesor Devan me je ispraćao na spavanje sa korpom egzotičnih sokova koje nikada ranije nisam pio (u stvari, skoro da sam stalno pio samo sokove, jer je temperatura bila oko 30 stepeni). Za sve vreme profesor Subja je redovno telefonom zvao ne samo da vidi kako sam nego i da se zahvali svojim kolegama na njihovoj ljubaznosti. Treba li da pomenem da sam retko šta mogao da platim, jer oni jednostavno to nisu dopuštali. Čovek se stvarno morao upitati da li to sanja. Naravno da sanjam, odgovarao sam sebi rečima kojima sam i počeo tekst, jer Indija je san. Evropa je pokušala da kolonizuje taj san, kao dete koje otvara televizor da bi u njemu našlo male ljude koje vidi na ekranu. U kolonizovanoj Indiji nije, međutim, našla patuljke koje je tražila, ali je izgubila sposobnost da sanja, a odsustvo vizije zamenila protetikom televizije.

 

 

 

A s druge strane, šta je indijski san? Izvesno je da to nije bila Evropa, jer maharadža iz Kočija gde se Vasko iskrcao nije uopšte želeo da razgovara sa njim i poslao ga je odakle je došao.

Mora da mu je bio prosto nezanimljiv. Vasko se ipak ponovo vratio za dve godine sa brodom prepunim zlatnih darova koji su, po oveštalom receptu, trebalo da kupe milost vladara. Umesto milosti, za zlato su kupili samo začine i otpočeli da se bogate, o čemu su oduvek sanjali. Kada kažemo evropski ili američki san, sve je namah jasno, to se, manje ili više, svodi na supermarket, materijalno blagostanje. A šta je indijski san, skoro da i ne možemo da pitamo, jer ne znamo ni šta je Indija ni šta je san. Starom Hegelu se već učinilo da je cela Indija kao usnula u oblicima svoje kulture, što se racionalnom pruskom profesoru toliko nije dopalo da je Indiji odredio veoma nisko mesto u razvoju svetskog duha, valjda odmah negde posle kamenog doba. Da je bio manje nadobudan, mogao je shvatiti svu lepotu indijske dijalektike i nedokučivost Indije o kojoj sami Indijci vole da kažu da "šta god da kažeš o Indiji, suprotno je takođe istinito".

 

 

 

Kako zaista opisati zemlju između vrhova večnog leda i tropskih džungli, zemlju sa 23 glavna jezika i 22.000 dijalekata, koju od 11. maja 2000. naseljava više od milijardu ljudi svih poznatih etničkih korena, u kojoj su nastale četiri velike religije, u kojoj se za vlast bori 85 velikih političkih partija, gde ćete na pijaci sresti starca koji računa na abakusu i njegovog unuka koji se igra na laptopu, i u kojoj se krompir priprema na preko 300 načina? Svaki stav o Indiji prelazi u svoju protivrečnost i od ove filozofske nevolje um se jedino može spasiti shvatajući da je zapravo sve istina. Možda je zbog toga moto na nacionalnom grbu misao Satjameva Džajate – Samo istina pobeđuje. Priznajem da je ovaj put bio dovoljno dug da bih priznao da me je istina pobedila, bez priziva.

 

 

Možda je Indija pre svega zemlja slobode, jer u njoj na svakom koraku možete osetiti to davno zaboravljeno osećanje. Ne deklarativne, ideološke, korporativne slobode, Taste of Freedom sa Winston reklame, već slobodnog doživljaja sveta i života. U Indiji nije tako intenzivna trgovina ideologijama slobode, najmanje je utopijskih projekcija "idemo ka", beskrajnih istorijskih zavaravanja koji vekovima guše Evropu. Zato mi se kao profesoru kulturne antropologije dopalo kada sam na južnom rtu Indije video veliku reklamu: oslobodite se istorije, dođite.

Otuda se Indija ne troši previše u neurozi podeljenog ja, i ima neuporedivo više energije nego bilo koja druga zemlja. I to energije u celom rasponu od divljih ličnih i kolektivnih strasti do najtananijih ispoljavanja lepote duše i slobode uma. Često se ta kreativna energija slobode ispoljava u neočekivanim zamislima i poduhvatima. Na primer, poljoprivrednici države Kerala počeli su da koriste koka-kolu kao jevtin i pouzdan pesticid. Mada je iz Koka-kole stigao komentar da ta upotreba popularnog napitka nije zasnovana na nauci, seljaci su i dalje nastavili da je koriste za zaštitu svojih useva.

 

 

Ovakvi događaji ne govore samo o nesputanom, kreativnom pristupu svakodnevnim poslovima, već svedoče i o visokoj ekološkoj svesti. Poštovanje krava koje se kao ravnopravni, može li se reći, građani svuda šetaju i kojima se priznaju jednaka prava kao i ljudima toliko je različito od onoga čemu su izložene "lude krave" u štalama "naprednih" zemalja. One u Indiji nisu pogoni za eksploataciju, već dostojanstvena javna bića. Ljudi ih prihvataju kao samo različite po formi i za trenutak može da nam se učini da su one potpuno svesne svog položaja i da nisu manje religiozne nego ljudi. Nama, opterećenim ideologijom savladavanja prirode i drugim antropocentričnim iluzijama, teško je to da prihvatimo i nalazimo se u potpunoj neverici kada u hramovima vidimo slonove koji obavljaju svešteničku dužnost.

 

 

Možda mi je najuzbudljiviji trenutak na ovom putu bio kada mi je u hramu u Maduraiju, u dvorani hiljadu stubova, prišao slon i blagoslovio me polažući mi surlu na glavu. Pogledali smo se u oči i učinilo mi se da smo osetili uzajamnu bliskost, između nas se srušila teorija evolucije, i osetio sam ono što nam se tako retko dešava u životu, trenutak nepomućene radosti. Prisetio sam se da su u mnogim dnevnim kulturama životinje bile sveštena bića i da je kada su prognane iz hramova počelo i njihovo istrebljenje iz sveta koje je sada dovelo, statistički kazano, da jedna vrsta zauvek nestaje svakih 15 minuta. Susret sa slonom uznemirio je neke na dno spuštene slojeve arhetipskog pamćenja i podsetio šta smo zapravo izgubili teorijom evolucije koja živa bića deli na "niža" i "viša", valjda da bi kastinski sistem proširila i na prirodu.

 

 

I ne samo ovaj odnos prema životinjama, i mnogo drugog podseća na neko zlatno doba kada u drevnim vremenima harmonija mora da je vladala ovim svetom. U Indiji su preživele neke slike tog dalekog vremena koje se mogu primetiti kroz odnos prema prirodi, prema živom svetu, prema drugim ljudima. Svetlucanje tog zlatnog doba ukazuje se ne samo u posvećenim ritualima već i na ulici.

Voleo sam da se vozim njihovim gradskim autobusima koji podsećaju na davno izumrle sauruse, jer nemaju ni vrata ni stakla, jer im to jednostavno nije potrebno, jer se čak i tu vidi njihova otvorenost prema prirodi. Iz otvorenih autobusa čuje se često muzika, a vozači ove daleke pretke današnjih modela voze sa zaraznim apetitom, nestišljivim oduševljenjem, kao da krote mitske nemani, vrteći ogromni upravljač i stalno pritiskajući sirenu tako da se čini da svom vozilu udahnjuju nešto od svog života i da od metalnih lonaca prave živa bića.

Živi su i auto i njegov vozač, stopljeni u nekakvom pokretu koji je prevazišao razliku žive i nežive materije. Kolika razlika od evropskog vozača koji je puki produžetak mašine, fizički i psihički. Delio sam sedište, bolje rečeno klupicu, sa još jednim saputnikom kada je on iznenada ustao i počeo da doziva nekog putnika da i on sedne jer ovde ima mesta. Zbili smo se i on je seo da bi na sledećoj stanici on pozvao putnika koji je ušao da ne stoji nego da sedne sa nama. Mesta jedva da je bilo, ali se zato unutrašnji prostor neverovatno proširio, a na licima mojih saputnika razlivalo se blaženstvo što su nešto uspeli da učine za drugog, što je njihova dobra volja prihvaćena i što su tako valjda popravili svoju karmu. Fizički sam doživeo osećanje sreće koje je zračilo iz mojih saputnika i tu u magnovenju shvatio da je taj autobus postao hram, da se u njemu dešavalo ono otajstvo preobražaja zbog čega ljudi obično idu u crkvu. Na licu mesta prevaziđeno je ograničenje prostora i mi smo plivali u nekoj atmosferi ispunjenosti koju valjda ljudi traže celoga života. I tu se doživljaj nije završio, jer se na sledećoj stanici vozač okrenuo, video putnika koji stoji i najljubaznijim pokretima ga pozvao da sedne pored njega na kutiju za alat. U tom trenutku bilo je jasno da taj autobus ne vozi tamo gde je napisano na njegovoj tabli. On u stvari nije ni morao da vozi dalje, mi smo već bili stigli. Video snimak tog vozača i njegovog autobusa mi je jedna od najdražih relikvija sa ovog puta. Gledam ga uvek kao protivotrov kada na televiziji čujem pozive da požurimo jer ćemo zakasniti na neki imaginarni voz. Kako da zakasnim kada sam već stigao?

 

Objavljeno u časopisu "Status", broj 50, februar 2007.