Kažu da ako želiš nešto da saznaš o nekom novom gradu, prvo popričaj sa taksistima. I tako priča jedan banjalučki taksista: "Cela ova zemlja ti je jedan veliki kurac.
Jedini grad u Bosni u kome ima nešto života ti je Banja Luka. Sve ostalo zajebi."A priča se naveliko o tom životu Banja Luke, o kafanama i klubovima u kojima se dočekuju jutra. Priča se i o Banjalučankama i čuvenoj razmeri devojaka i muškaraca od sedam na jedan. Nažalost, nije baš sve k’o u priči. "Ej, to je svake noći vozimo pijane i drogirane klince. Valjaju se po ulici. Morali su da zabrane rad kafićima posle 23h", kaže mi isti onaj taksista. Tako, za zabavu ostaje vikend.Klubova ima dosta. Skoro je otvoren jedan u centru grada, nešto što bi trebalo da glumi "Stefan Braun" u Beogradu. Ide se liftom, i otprilike je jedino mesto gde može da se čuje neka opuštenija muzika (bez harmonike), bar do jedan-pola dva ujutru. A za ostale, na pitanje da li se tamo puštaju narodnjaci, dobija se odgovor:"Naravno, ništa ne brini". Ima i izvesni "Big ben" u centru, jedini koji radi preko nedelje. A, joj! Tu se bogami udara, od novih hitova Cece, Viki, Stoje, Proje, Voje…pa do starih bosanskih, ali i šumadijskih, onih što spadaju u "pravu narodnu muziku".Za nekog ko je odrastao u Beogradu Banja Luka je ipak mali grad. Ali, praktično i jedino urbano područje u celoj Srpskoj, zbog čega će je u Sarajevu zvati "Republika šumska". U Banja Luci to nikog ne zanima. Bosansku zastavu, onu šarenu sa trouglićima i zvezdicama, nigde nećete videti u Srpskoj. Žive ljudi svoj život. Za prvi maj, u Federaciji su praznovali dva dana, a u Srpskoj, kao za inat, samo jedan. A za odlazak u Bliskoistočno Sarajevo, kako ga je nazvao tamošnji premijer, nemaju ama baš nikakvu potrebu. I Vrbas, na primer, je mnogo lepša reka od Miljacke, koja je, ruku na srce, i pored svih pesama o njoj spevane, ipak samo potok. Naravno, Banjalučki ćevap kod Muje je nešto što ne treba propustiti prilikom posete ovom gradu. I naravno, ima bezbroj kafića u kojima se bleji po ceo dan. U izlozima stoje slike maturanata, baš kao u vojvođanskim gradovima. I da nije onih smešnih konvertibilnih marki, sve bi izgledalo kao da se ne nalazite u drugoj zemlji. Na pomen Beograda i Srbije, svi se obraduju, kao da su videli najrođenije. A onda će i reći:"Što bi neko iz tako velikog grada kao što je Beograd, uopšte i dolazio ovamo?"
Putopis napisao Viladin