Majka je verovatno preko noći izmislila Ohrid, kako bi u taj jezerski grad krenuli oni koji neće ići na Dugo putovanje. Svi smo se užurbano spremali jer je put bio blizu.

Requiem smo obnovili dvaput, što je bilo dovoljno da razbije učmalu habanersku atmosferu. A Mocart bi verovatno pokrio uši i vrisnuo da su ga poslali na našu probu da da komentar. No, šta hoće, niko nije savršen – pa i on je umro na sred Requiema.Smrklo se i krenuli smo. Koferi su se ušuškali u Lastinoj postelji, a vlasnici su im odozgo pevali uspavanke. Neko im reče: \"Stoko!\", pa se malo utišaše. I ja sam bio posustao. Prva glava nije išla sa nama, pa je verovatno Svepazeći naredio: \"Pripremite pasoše!\" I tako uđosmo u Poranešnu jugoslovensku republiku. Ne znam šta se sve zbilo, probudio sam se posle Velesa. Penjali smo se ka mestu zvanom Pletvar, na gotovo hiljadu metara, a onda se spuštali ka Markovom gradu – predeli kao iz Odiseje 2001, dušu dalo za scenografije Mančevskog, a ovaj je to znao da iskoristi (e, a da l’je i on tu sačekivao svoju Ravijojlu, ne zna se). Onda majstor obrnu ka Bitolju, pa preko Resena kroz neku šumu. Levo je ostajalo odvajanje za Carev Dvor i Carinu, a Lasta produži ka Samuilovom prebivalištu. Isto: visina, divni predeli – kao iz partizanskih bajki (rekoše da je i Karaula tu snimana).

Sedište negdašnje arhiepiskopije ne ostavljaše baš nikakav utisak na prvi pogled, ali onda se zedosme kod našeg hotela \"Park\": jezero, tvrđava, načičkane kuće, plavo. Svi su dobili sobe sa pogledom na suprotnu stranu od tektonskog jezera iz koga ističe Crni Drim, koje je na oko sedamsto metara visine, dugo 30, a široko 14 km, puno riba.Uveče je Majka vodila probu, bila je jako nervozna (njeno neuobičajeno stanje), Poranešni su svirali, mnogi bogami s nama i pevali, a sve je ćutke pratila crkva Sv. Sofije, tik iza naših leđa. Njihov hor vodio je neki Litvanac, koji mi u šali reče da je makedonski jezik univerzalan, ćelav i egzibicionista i koji se tih dana opraštao od svog državnog hora jer mu je partija, eto, izgubila na izborima. Vetar je pirkao, sunce se utapalo u vodu, a Ohrid se budio. Na krilima Laste odlepršali smo u \"Park\" i zaspali.

Sutradan nas je ona nosila na Sveti Naum. Nekad je to mesto bilo predmet spora između nas i Albanije (naravno, mi smo pobedili), ali to više niko i ne zna, samo nas sa političkih nauka poneko priupita na ispitu. Hrlili smo u nedra planini Galičici koja je Ohrid odvajala od Prespe, a zemlju spajala s nebom. Tu je negde bila i Titova vila, u Lasti se pričalo o politici i istoriji, ali pošto ja nemam pojma o tim stvarima – ćutao sam, sem kad me rasrdi baš notorno nepoznavanje činjenica. Prolazili smo kroz Peštane i Ljubanište, a onda stali. Strelica je pokazivala NR Albaniju i parking. M’sje snimajući, a možda i njegov Drug za bolesti (Drzabol), upita jesmo li videli bunker Envera Hodže, a možda i nisu pitali. Svejedno, neko je pričao o bunkeru. Manastir je bio mali ali skladan, na platou iznad jezera. U porti se koprcalo neko jare, koza – šta li je, a mi uđosmo i otpevasmo Tebe poem, iako je Drzabol navaljivao da to bude Njest svjat (moram priznati da sam potajno to i ja priželjkivao). Mamica je ipak mislila drugačije. Palo je i grupno slikanje, a Drzabol mi doš’anu da voli grupnjake, može, kaže, da zabušava. Siđosmo potom do nekih jezeraca tu pored, dadosmo po sto denara i ‘ajd’, vozi Nidžo! Voda ledena, barka drvena (moguće da je ustvari bila plastična), pa kud ćeš lepše! Mićko Tenorićko i Drzabol kupovali su neki diskovi so makedonski narodni pesni – Jovanke, Devojče, Eleno kerko i tako to, a Mamica i Kararaco vikali da požurimo jer Lasta zadržava suvozemni saobraćaj.

Uveče opet Misa za mrtve, Majka u istom raspoloženju, a Makedonci se deru kao da su tek stekli nezavisnost. Posle smo malo i špacirungovali – lep grad, ali odveć malo vremena. Sutradan ujutro, Mamica (verovatrno po Majčinoj direktivi) sve nas izvela na jezero i izigravala Biljanu, ali je, naravno, umesto platna ribala nas. Razgibavanje je smenio ritam španskih tugovanki, mahali su neki ribari, a tu pored pojedini su slušali i smešili se – ne znam samo čemu, pošto je hor zvučao kao horor. Ovom piru svoju podršku bejahu dali svi. Posle su se neki kupali (meni je to otac bio izričito zabranio), a ja sam za to vreme odrao kuk na nekom stepeniku, usled čega me je uhvatila manija fotografisanja, te sam malo foto-voajerisao. Onda ručak, odmor od njega (i Mirođijini ljubavni jadi), pa večera. Lepo smo se obukli, otpevali u bratstvu i jedinstvu (a jedan smo narod nekoć bili!) kompoziciju austrijskog velikana po ne znam koji put u godini njegovog jubileja. Zatim smo pokušali da se presvučemo u crkvi, ali su nas, gle čuda, isterali, no ja sam se neustrašivo odvažio i na brzinu se presvukao pre izbacivanja. Malo sam se šetao sa M’sje snimajućim koji je obećao, a nije me doveo do Laste (a ja još mislio da je on pametan!), no onda naleteh na ove koje sam tražio, pa odosmo u neku džez i bluz kafanu. Igrali smo se epitetskih igara, a Mirođija se ljutio što i njegovi epiteti nisu svi sjajni kao naši (šta ja da mu radim za to). Zev je označio povratak u naše konačište.Majka nas je ujutro ispratila, naravno \"sjajno smo pjevali\", svi smo joj mahali, kao i ona nama – bio je to dirljiv rastanak dece s roditeljem. Zvali su nas Kičevo, Tetovo, Skopje i bivša SCG, a pozdravljalo Ohridsko leto. Neki naši viđeniji članovi, pokazali su svoj pravi pedigre (genetski sklopljen od severnih varvara i maloazijskih okupatora) i otpočeli mali vodeni rat u kome sam kao kolateralna šteta učestvovao i ja. No, onda im je Kararaco pokazao njihovog boga: zaplenio je naoružanje i uskladištio ga u magacin Visokog predstavnika za mirno rešavanje sporova u našoj umetničkoj udrugi, gospodina Prepirskog. Lasta je jezdila kao užička \"Raketa\" u svojim najboljim godinama i za tren oka i nekoliko sati zadesismo se usred velegrada, glavnog grada, belog grada, divnog grada Beograda. Grada divnih epiteta i manje divne čistoće.Seo sam u razigranu obojenu trolu (u kojoj me jednom i struja drmnu), prtljag sa prljavim vešom sa grbače spustio kraj nogu i uputio se svojoj voljenoj gospođici Narandžić. Veče beše palo, oboje smo bili ushićeni, cimerka ode iz stana, te učinjesmo što mogosmo.Od pauze između Ohrida i Dugog putovanja, Majka je napravila robiju, po nekoliko sati smo pevali la-ra-la i Torrrevijehu, nisam čestito ni stigao da udahnem zvezdarskog vazduha. No, da skratim pauzu pošto je nije ni bilo. Noć uoči prespavao sam kod cimerke gospođice Narandžić, pošto ova beše otputovala (a, bezobraznici, nije to što vi mislite), tu mi je bilo oprano i odelo (doduše, pre je bilo sažvakano, ali tuđi trud, makar on bio i mašinski, treba poštovati), a ujutro skoknuh do studentskog doma, napravih neke sendviče, pa brzinom GSP-a, trk na ugao Balkanske i Prizrenske!Ajajaj, kakav je to put bio! Stajali smo na mnogim mestima, a prvo na OMV pumpi, negde u Sremu. Tu sam i jedini put platio korišćenje toaleta. Ja izlazim, a neka Rosa, radnica, stoji ispred, kaže: \"Jeste li zadovoljni?\", ja pitam je l’ treba da platim, ona kaže ako hoću i ja joj dam šest dinara.

Naše prvo odredište bila je Nica, a do nje smo imali da putujemo celi dan i noć. Napolju je bilo upeklo, a u Lasti – studeno. Klima je u autobusu napravila jesen, pa smo svi bili dobro obučeni – kao izjutra kad smo kretali u školu. U bivšim bratskim republikama stajali smo po jednom, a u negdašnjem susedu s kojim smo se godinama klali zbog Trsta, a potom tamo išli radi jeftine robe – dvaput. Zbog naglog menjanja godišnjih doba – čas u Lastu, čas iz nje, ja sam dobio povišenu temperaturu, nakljukaše me nekim lekovima, te zaspah kao fetus u majčinoj utrobi. U tom položaju sam uglavnom i kasnije spavao.Ah, Azurna obala u svitanje sneno… Nebo se ogleda u moru, kućice se smestile kraj obale, ušuškane čempresima i borovima okolo, a gromadna alpska brda se strmoglavo spuštaju u mediteranske dumbine. Preleteli smo kraj table na kojoj je pisalo France, i uplovili u zemlju vina i one divne Segolen koja izgubi onomad! Do Nice nije bilo ostalo još puno, malo smo odmorili (dođavola s tim neodmerenim i prevrtljivim fiziološkim potrebama!) pa počeli da stižemo ka gradu oko koga su plamsale francusko-‘talijanske strasti, tamo nekad. Lastavica je malo lutala do našega hostela, spuštali smo se pored nekog nimalo simpatičnog kanala, onda okrenuli kod spomenika koji što predstavljaše ljudsku glavu zarobljenu u kocki (autor je verovatno bio ponesen onim japanskim lubenicama), pa vijugali putem koji je šarao između kuća iz slikovnice. Volim svoje selo, al’da ne grešim dušu, rado bih ga menjao za ovo (beše tu po ulici bo’me i matorih koka). Dolepršali smo do ulice Scuderi (tu nam konačište bi), otpremili stvari, seli na 15-icu koja vozi do centra (šofer nije imao karata pa smo prištedeli evro i trideset) pa ‘ajd’snađi se brale!Centar Nice nalazi se blizu obale pa su gotovo svi brže-bolje sa autobusa pohitali na more. Na glavnom trgu u toku su bili neki radovi (neko reče da menjaju tramvajske šine) pa smo se probijali između ograda i razbijenog asfalta. Šljunkovita plaža bila je puna sveta, brodići na sve strane, voda bre modra. Neki su se iznad boćali, no više ih je bilo na obali. Ceo se, naravno, hor sjatio do vode i pobacao svoja oznojena telesa u ovo modro plavetnilo zbog kojeg su mnogi verovatno i krenuli na putovanje. Ja se nisam kupao jer mi je nešto (navodno) bilo loše, tak’da sam kvasio samo noge, šetajuć’se obodom mora.U hostelu su svi bili do tri, potom u bazenu pa uveče otišli u grad, a ja sam ostao d ležim kako bih se iole povratio i sutradan komotnije nastavio put. Dolazili su tu neki da mi prave društvo i vode razgovore, ali nisam siguran da je to bilo od neke pomoći (iznervirao sam se, ustvari, i potpuno primirio pod posteljom).

Ne znam ni kad se smrklo ni kad se opet svanulo. Doručkovali smo neke tričarije (hleb, margarin i med) te tako zasićeni utonuli u novi dan. Trebalo je da oko jedan krenemo dalje, a ja sam ipak rešio da iz Nice n izlazim dok ne okusim Azurnu obalu (a i bolje mi je bilo). Sa mnom su se naplažu spustili Dositejka, Mirođija i Bio-Jela, dok su ostali išli zasebno. Kao i svi neiživljeni istočnoevropski turisti, stajali smo pored raznih spomenika i fotografisali se, a onda produžismo do mora. Voda je, rekoše, bila neštohladnija nego juče, i ljudi je bilo manje, ali ne mari. Čuh da je Drzabol juče u vodi neprekidno provodio dva sata, pa htedoh da ga sustignem, ali ja ipak nisam njegov kalibar. U vodi sam upoznao i nekog simpatičnog Francuza Žaka, kuvara inače (zamisli Žak, pa još kuvar!), te provedosmo vreme u prijatnom razgovoru., ali onda dođoše ovi moji i izvršiše elokventnu okupaciju ovog igoovskog lika. ‘Ajd’, uzdravlje naš francuski prijatelju…Dosta patetike, stoko nesvesna! Spakovali smo se i, na put, u slavu!Ali ne leži vraže: posle dva – tri sata puče kaiš, ode klima i mi ostadosmo na putu. Bilo je to negde ispred reke Rone (tamo gde je živela Bela Griva), kod grada Salona, hiljade kilometara daleko od rodnog sela.E, ovo je potrajalo. Premda smo se svi privremeno smestili na nekoj hladovitoj poljani ukraj puta, završetak popravke uopšte nismo dočekali na tom mestu. Početne scene su bile preuzete iz Kose – karte i odbojka, poneko čita, šarene boje, gola tela, noge u vazduhu, zadihanos i znoj, a na kraju smo spontano održali i probu, pevajući numere spremljene za takmičenje (mjuzikl, kažem ja). Majstor naravno nije mogao da izađe na kraj sa kvarom, a nedeljom nijedna služba neće da izađe na teren (o, plači Francusko, ti koja si vapila za pravima čoveka i građanina!), imaju ljudi pravo na odmor. Poče bre i da se smrkava. Slučaj je hteo da kaiš pukne nedaleko od dvaju hotela koja su imala dovoljno mesta da nas prime, pa tako tu i prenoćismo. Sutradan ujutro kolektivan odlazak u supermarket, pa svi nazad, u sveže previjenu Lastavicu. E onda smo u cugu prevalili još gotovo hiljadu kilometara, do našeg fkrajnjeg odredišta, Torevijehe (Španci bi pisali Torrevieja, a rekli sa r kao u reči brrr i h kao kad hoćeš da pljuneš). Mrtvi, rasporedili smo se po četvorokrevetnim sobama i poprevrtali.

Ah, ko će sve popamtiti i popisati sve te divne dogodovštine?! Znam samo da se dobro jelo (isprsili se bre ovi iz hotela Torrejoven), morskih plodova u izobilju i da su mi posle svakog obroka džepovi bili pretovareni voćem (morao sam da kradem za Bio-Jelu, ne bih li joj se revanširao za sizifovski peglanje mog smokinga, koji je mašina gospođice Narandžić bila samlela; da ne grešim dušu, svaka čast i Dositejkinim rukama). Elem, Torevijeha je omanji grad (recimo kao Trstenik) na obali Mediterana (što, doduše, i nije uporedivo sa Zapadnom Moravom), okružen solanama i pustarama (a to smo jedino i videli od španskih predela). Tu su se nalazili i rudnici soli i luka odakle su isplovljavali brodovi natovareni ovim začinom, prevozeći ga za Latinsku Ameriku (pre svega Kubu i Venecuelu). Mornari koji su pratili ove prekookeanske tovare, pevali su tužne pesme, habanere, o tome kako odlaze u daleke zemlje, ostavljaju svoje najmilije i kao sećanje na njih nastao je pre 50-ak godina i ovaj festival habanera i polifonija, na koji smo, eto, i mi došli.Od Torevijehe video nisam gotovo ništa (a gotovo ništa i nema), a iako je hotel bio svega 300 metara daleko od obale, okupao sam se, za šest dana svega dvaput (drugi put smo u vodi u triju pevali nekoj Švabici i njenoj deci na uvce). Tempo proba je bio ubitačan, a Majka nije dozvoljavala ni da se sunčamo, da nam valjda ne pogore glasovi, šta li. U Torevijehu sam doputovao iz veka mračnjaštva horske muzike i doživeo renesansu. Pa ovi ljudi nisu normalni šta rade sa svojim glasovima – od životinja do instrumenata, sve je to ljudski glas interpretirao.A tek Rusi, a joj mićo! No naše svakodnevno vokalno bildovanje na kraju se ipak isplatilo jer smo u kategoriji polifonije zauzeli drugo mesto (učestvovalo je 24 hora iz celog sveta), a opšti pobednik bio je neki hor iz Hanovera, oni su pre izveli ritual, nego kompoziciju (neke gospođe ispred mene šaputale su \"sekta, sekta!\"), no to je ostavio jezivo dobar utisak. Uspeli smo malo i da se prošetamo gradićem, pa i da odemo do luna-parka (e tu mi Dositejka umalo ne crče na panorami, pozelene k’o žabokrečina, kud je i nagovorih da se penje!).

Pošto smo kupili razglednice, islikali se, Majka dala intervjue, krenuli smo nazad (Majka ode svojom prečicom). Prvo odredište u povratku, bila je barselona. U nju smo stigli uveče, prošetali se nekim smrdljivim i aljkavim ulicama (uopšte ne znam gde smo ono bili), ispred Gaudijeve Casa Milla-e u dva sata noću u kvartetu pevali Mokranjčev Tebe pojem, pa se vratili na počinak (u mojoj sobi u hostelu bejahu se po krevetima šćućurili i neki Amerikančići). Sutradan sam, da ne lažem, primio potpuno drugačiji utisak. Dan beše sunčan i topao, nebo vedro, more modro. Razmilesmo se, tražeći kojekakve senzacije. Bogami ima Barselona šta da pokaže. Svaki drugi ćošak tesao je Gaudi. Sa Dositejkom i Bio-Jelom kupio sam kartu za turistički autobus i krenuu u panoramsko razgledanje. Pošto karta važi za ceo dan, markirali smo mesta na kojima ćemo se zadržati. Bus vozi od Akvarijuma preko Trga Katalunja do Sagrade Familije, Nou Kampa, Kraljevske palate i starog olimpijskog stadiona ( Monserat Kabalje i Fred Merkjuri su svoju pop-operu izvodili na novom). Sagrada Familija izgleda kao crkva koja se topi, ali je, mili brate, da ti pamet stane. Posetili smo i glavnu gradsku (gotsku) katedralu, ali pošto su naplaćivali ulaz, iz protesta nismo ušli (a, pa možemo mi s Bogom i drugačije). Idosmo i kroz parkove i preko pruge, a ležali smo i na nekoj travuljini pored glavne autobuske stanice. Pošto se sa onom turističkom bus-kartom moglo ući i u neki kazino, krenusmo i tamo pošto smo negde morali u wc. No, otuda su nas vratili još sa vrata jer, kako rekoše ti galantni kockarski portiri, nismo prikladno obučeni. Fiziologiju zadovoljismo u nekom restoranu preko puta.

Umorni i iscrpljeni, iz Barselone smo krenuli pred mrak. Mučeničko spavanje u fetus položaju nastavljeno je kroz južnu Francusku i tako položena telesa, klackala su se do purpurne Verone na obodu ravne Lombardije. Tu je trebalo da prespavamo jednu noć (tako se i desilo), ali smo u dolasku kasnili (ti prokleti zakrčeni drumovi severne Italije!) pa je za razgledanje grada umesto celog dana ostalo samo popodne. Hotel je bio na periferiji pa smo do centra otperjali nekim nekim gradskim busom, švercujući se verovatno. O, mili Bože, Ti zbog koga je sve iz ništa postalo, hvala Ti što si me učinio dostojnim sve ove lepote Tvoje i sklada koji si sakupio pod kapom, kraj obala reke Adiđe, gde tek procvali izdanci Kapuleta i Montegija smrtno postradaše! Hvala ti što si me vodio i međ’ove crvene duvare doveo, gde jedino nedostojno jeste ruho naše što odade čas u koji se zatekosmo! Pa i prosjakinja ona što na pločniku seđaše, na jeziku mome da progovori, Ti učini! Kad već pomenuh onaj nesrećni ljubavni par čije kuće obiđoh (Julijina beše sva užvrljana srceparajućim grafitima od kojih su mnogi bili na srpskom), da dodam da sam se sutradan pred polazak drogirao Prokofljevim Romeom i Julijom sa diskmena koji mi posudi Tehnozubarić, a i disk beše njegov.

No, moje oduševljenje Veronom splasnulo je čim se iskrcah na dokove sjajne Venecije (pre toga svratismo u neku prodavnicu cipela jer je tu navodno bila neka rasprodaja; skontao sam samo da radi neka naša i da ružnijih a skupljih cipela u životu nisam video!). Kažu da je 60 posto svetskog kulturnog blaga (koje UNESCO štiti) smešteno u Italiji. To me uopšte ne čudi – pa i Verona i Venecija su gradovi-muzeji. U ovom drugom kao prevozna sredstva koriste se samo noge i gondole, a za poslednjih sto godina ne znam da l’je ijedna zgrada izgrađena; ne bih se, pravo da kažem, iznenadio ni da sam u duždovoj palati zatekao samoga dužda! Verovatno i jesu postavili nekoga, pošto bi se ovi prokleti turisti, k’o mravi načičkani na Trgu Svetog Marka i samom đavolu prodali samo da se slikaju s njim. Veneciju čine kanali, mostovi i crkve, a to se retko gde može naći (možda samo po nekim vojvođanskim selima i u filmu Smrt u Veneciji). U sedam je trebalo da se vratimo poslednjim trajektom, pa sam pored orijentacije vodio računa i o vremenu (alal mi vera za ovu izjavu). Gondolijeri, kojima je jedno od glavnih pristaništa uprano na Trgu Svetog Marka, deru. Tražeći put za Santa Maria de la Sallute, naleteo sam na čoveka koji izvrsno svirao na čašama i na neki muzej violina odakle je dopirao Vivaldi. Santa Marija mi iznutra nije delovala ništa posebno, ali je zato njena spoljašnja ušuškanost u ambijent – nestvarna. Samo zato mi je jasno zašto se Laza Kostić pokajao zbog one pesme protiv duždove gradnje ove crkve. Kad sam se umorio, sedoh negde te pojedoh picu (šest evra, mamu im lopovsku).U sedam smo se trajektom vratili do ostatka Italije, gde je i naša Lasta bila parkirana i krenuli nazad. Više se i ne sećam šta se sve dešavalo u autobusu, valjda zbog rastuće euforije od bliskosti otadžbinskog zagrljaja. Mala Ruskinja je išla sa nekom beležnicom kroz Lastin trup te nešto zapisah i ja, pa se u svom razmišljanju vratih pređašnjim besmislicama.U Beograd smo stigli sutradan ujutro i odmah se svi razbežali kućama. Tako se završilo Dugo putovanje, a ja nisam normalan.

Putopis napisao rajko