Volim Zagreb. On je moje hedonističko utočište koje me nikad ne izneveri. Dobro, voleo bih ja bilo koji šupak ovog sveta da se tamo nalazi ekipa iz Zagreba ali eto, oni su u tamo i ja zato volim baš Zagreb.
A to da je sve do ljudi govori i činjenica da od Zagreba nisam ni video puno, tek po koja šetnja gornjim gradom iz kurtoazije prema gostu. U jednom od takvih obilazaka nastala je i ova jedina turistička fotka koju imam pa je i prilažem samo zato što sam je tražio pola sata. U Zagreb uvek idem sa kajmakom za domaćina i nešto dobre energije. Vraćam se lakši za to kilo kajmaka i puno srećniji. Volim Zagreb a volim i film pa onda tempiram svoje dolaske tu tako da se poklope sa filmskim festivalima. ZagrebDox je festival dokumentarnog filma i kao takav najbolji u regionu. Pored međunarodne i regionalne konkurencije ima i mnoštvo propratnih programa. Na ovogodišnjem izdanju to su bili: filmovi zabranjivani u staroj Jugi, savremeni kontraverzni dokumentarci, filmovi koji se bave što globalnim što lokalnim zaverama te indijski i autobiografski dokumentarci kao i retrospektive Erola Morisa i producentske kuće FACTUM koja i organizuje sam festival. Dakle šezdesetak filmova u konkurenciji za nagrade i oko sedamdeset van nje, i sve to u 6 dana. Jasno je da pogledati i manji deo ponude nije lako, ali vredi jer su dobri i teško dostupni van festivala. A i organizatori su olakšali stvari omogućivši da se filmovi iz konkurencije kao i neki propratni programi pogledaju besplatno. Drugi festival koji već tradicionalno posećujem je Zagreb Film Festival koji u glavnom programu prikazuje debitantske filmove (i po neko drugo ostvarenje) perspektivnih reditelja što pomalo utiče na kvalitet prikazanih filmova. Pored toga, u prošlogodišnjem izdanju, mogli su se pogledati i prvenci slavnih reditelja, filmovi evropske produkcije koji su inkasirali pozamašnu sumu kao i svojevremeno zabranjivani filmovi. Ovaj festival ima i bogat nefilmski propratni program u vidu tuluma posle projekcija pa tako nema razloga napuštati kompleks studentskog centra u kom se festival i održava.
A tulum u Zagrebu počinje sa najjeftinijim vinom (marke Ribar) neretko pomešanim sa kolom kako bi dobilo na pitkosti. A onda se peva, vrišti, pleše, skida, ljubi, i opet pleše iza paviljona studentskog centra, u nezaobilaznom Krivom Putu, na ulici, u tramvaju ili gde se već čovek zatekne. Prijatelji me ubeđuju da ne mogu objektivno da sudim o provodu u Zagrebu jer ja samo ponekad svratim pa mi je neminovno dobro a ja i nemam neku potrebu da sudim objektivno, samo da je meni dobro.
Putopis napisao markoaks
