Da idemo na Veseli Spust postalo je izvesno tek kada smo, posle mnogo muke, ugurali morski čamac na naduvavanje u gepek kola. Ispostaviće se da bi bolje prošli da smo pošli sa sekirom, oborili deblo i na njemu splavarili ali je naš čamac delovao tako superiorno da je u to bilo teško poverovati.
Krećemo negde oko 3 i za neka 2 ipo sata smo u Kraljevu. Kiša pada neumoljivo i mi anticipiramo da će spust biti itekako veseo… Sa ostatkom ekipe se nalazimo kod najveće znamenitosti ovog grada, tenka. Oni nas uveravaju kako je organizator rekao da kiše neće biti a organizator valjda najbolje zna. Još kad se uzme u obzir da je pokrovitelj ove manifestacije niko drugi do Velja Ilić, tada još uvek kapitalni ministar, jasno je da je onako kako organizator kaže. Sastavljamo čamac, ubacujemo ga u kamion koji ga prevozi do početne tačke spusta a mi idemo autobisima.
Stižemo na početak spusta a tamo narodno veselje, a kako bi i bilo kad ga Velja organizuje. Sa razglasa ide himna manifestacije "Ibar se peni/ a ti samnom kreni/ a ti samnom kreni/ na veseli spust/ naduvaj čamac/ popni se na pramac/ danas je na Ibru/ saobraćaj gust…". Autor – naravno, Bajaga. Masa je uglavnom već poprilično pijana a prednjači vođa programa koji dovikuje "žutima" da već jednom uđu u "Drinu… ovaj… Savu… ovaj… Ibar" a kad se posle kraćeg nestanka struja vrati, voditelj samo prokomentariše "šta su ti kapitalne investicije…" Odlučujemo da ne čekamo suviše već se spuštamo u reku. Kad smo već mokri bolje da smo na reci nego pored nje. Plejada plovila je impozantna: burići, kade, čamci, splavovi što vojni što oni ala Haklberi Fin… Na nekima se okreće prase, na drugima cigani sviraju, na svima se pije ko da je potop a ne kiša pa se valja napiti po poslednji put. Ubeđeni smo da smo bili jedina potpuno trezna posada na ovom događaju.
Ibar je jako plitak i spor pa su šanse da vam se nešto desi prepuštene više vašoj kreativnosti nego višim silama. Nama je ta plitkost reke bila kobna jer je naš morski čamac imao ispupčenje na dnu koje bi trebalo da seče talase na moru al zato na reci ore korito. Tako smo se svako malo negde zaglavljivali i umalo preturali. Sve vreme patikama izbacujemo vodu iz čamca a moje su se zbog veličine pokazale kao najzahvalnije. Znao sam da će to što sam nogat jednog dana da se pokaže ko prednost. Na jednom ubrzanju gubimo kontrolu i odlazimo u neko šiblje gde se jedan splav već rasturio pa tako kupimo jednu davljenicu koja je izbezumljena a ni mi se ne snalazimo baš najbolje u novonastaloj situaciji. Spasioci u kajacima su prikupili svašta sa rasturenog splava i doneli ga nama jer smo sa jednim članom posada mi postali legitimni naslednici. Bilo svačeg a nas najviše obradovala posuda sa kobasicama koja je mnogo zahvalnija za pražnjenje vode nego patike. Zastajemo na obali kako bi čamac temeljnije ispraznili od vode a ispostaviće se i davljenice. Naime, na drugoj obali prolazi splav sa njenim mužem koji u stilu Holivuda 60tih uskače u vodu i pliva ka nama i epsko-lirskom zagrljaju. Mi nastavljamo plovidbu pokraj splava koji više liči na tenk sa neo-četnicima a takav utisak upotpunjuje improvizovani top koji svako malo opali.
Stižemo do Mataruške banje gde za naših 300 dinara imamo pasulj ali zbog nedostatka suve odeće odlučujemo da isti propustimo i uputimo se pravo ka cilju. Kako nam je hladno, veslanje postaje privilegija za zagrejati se a ne naporan fizički rad. Još par puta se zaglavljujemo, na trenutak gubimo člana posade ali se ovaj ipak vraća i mi mokri od kiše i reke stižemo na cilj. Odlazimo kod tetke našeg umalo izgubljenog člana, tamo se tuširamo, oblačimo u suvo i jedemo. Tako namireni gledamo izveštaj sa spusta: Velja skočio u vodu i spasio davljenicu a on u istoj odeći ko na početku i suv. "Šta su ti kapitalne investicije…"Autor fotografija – Aleksandar Lazović. Slike preuzete sa veselispust.fotopic.net
Putopis napisao markoaks
