Parasuteri (nastavak)

To je plan. Plovidba je beshumna, Vis odlazi u fade out, taman da se sve impresije i emocije polako poslazu i popakuju.. Pocinjem da buljim u narandzaste camce za spasavanje (u filmu bi ovde pocela Gold In The Air Of Summer od King Of Convenience*, ali umesto toga slusam dva pregorela Beogradjana kako cvile: S ponistre se vidi Soltaaa, piva klapa ispo’ voltaaa, u daljini svitle koceee, piva klapa soto vooocee…). Ne bih kuci, Beograd je pust i vreo, kad bismo mogli malo da isprolongiramo povratak… I naravno, kao sto to obicno biva sa najboljim planovima â€" pojave se neocekivano, i na palubi broda. J Uz brzopotezno vjecanje tipa: pa, hocemo? â€" ma, hocemo!, odluka pada â€" idemo u Dubrovnik! Tad upoznajemo Fetu, on ide kuci u Split, bia na Komizi cilo lito.. >>> 8 pm. Parasuter duo, dakle, definitvno ostaje u tranzitu u Splitu do jutra, jer nam u 8 am krece brod za Dubrovnik. Sasvim parasuterski, Jovana i ja kapiramo da cemo prodjirati, naci neki parkic, malo dremnuti na rancevima, i valjda ce do tad svanuti. Ali maloprepomenuti Feta, kojeg smo upoznale pre sat i po, ponudio nam je smestaj kod njega kuci, sto smo uz letimicni pregovor ocima prihvatile (izgledao je dovoljno veselo i pitomo). Usput nam se pridruzio i njegov prijatelj, visoki simpaticni pomalo izfeminizirani lik, moderno brit poperski nedoshishan, Ante. Ante Markovic. Da, zaista. J

Feta nas ugostio kao niko nikad. Nas- koje zna dva minuta. Vecera, spagete, i vino, i kolaci, i ploce, i cista posteljina za ta tri sata koliko cemo tu dremnuti.. Zanimljivo normalan, stalno nasmejan, prepun prica, trenirao decu vaterpolo, ali vise voli kafanu i kuhinju.. Taj njegov cin nenametljivog altruizma se upravo uklapao u koncept koji nas je vodio celog leta â€" neocekivane pojave koje iznenada resavaju stvar. Opet brod. To mi je bila tek 4-5 voznja u zivotu, a vec sam se navikla, vec sam se osecala kao kod kuce, sa tom ujdurmom dece, kolegama parasuterima, celokupnim bagazem rasprostrtim po klizavom podu, poliglotskim zhamorom ublendovanim u huk motora..

Marina u Dubrovniku, tu se iskrcavamo. Jovana zna grad uzduz&popreko, ja prvi put. Nakon Vishanske neukrocene prirode, ovo mi izgleda kao vrh civilizacije. Preko mostica, pored starih bedema, ulazimo u sklisku poplocanu ulicu â€" Stradun. Glavna dzada. Mravinjak. Prepun vrvecih turista u otvorenim mokasinama, bukvalno se niotkuda ne cuje hrvatski, svi se okrecu unaokolo, skljocaju ili dozivaju razbezalu decu. Na kamenim kucama svi drveni shaloni mahom zatvoreni zbog sparine, a tu su sve vrisak skupi apartmani.. Sele smo da popijemo limunadu pod nekim velikim suncobranom, i da razradimo plan boravka. Obezbediti prenociste/ klopu/ tus, sve je bila ad hoc varijanta, tako da smo odlucile da ujedno bude i najekonomicnija (Dubrovnik je jezivo skup). Spavanje â€" u vrecama u bilo kojoj zavetrini, klopa â€" jedno cascenje punjenim lignjama i mesanim morskim plodovima, ostali obroci s nogu, i tus â€" naravno plaza. Za jednokratne boravke, ovo je sasvim prihvatljiva opcija. Djirale smo gore-dole po skalinama, uvlacile se u svaku usku ulicu. U jednoj od njih smo naisle na jednu preslatku prodavnicu sa nekim svilenim haljinama. Tu je radila i njihova kreatorka â€" Ana Pozar Piplica. Vrlo smirena i simpaticna devojka, stidljivi majstor, koja tako tiho govori nekim krckavim glasom, i pokazuje nam te svilene materijale i ideje za nove modele.. Mora da sam bila prilicno umorna, ali radnja je pritom divno mirisala, i to je sve vrlo prijatno i umirujuce delovalo na mene (povlacim paralelu sa blazenom senzacijom mazenja po kosi), da sam jedva savladala poriv da ne zaspim medju tim haljinama. Tragom iskusnog vodica, Jovana mi je pokazala i tu cuvenu diskoteku Bahus, koja je bila superpopularna ‘80ih, koja i dalje radi, i jos uvek je izgleda na glasu. Plaza ima raznih, od onih sredjenih hotelskih, do divljih uvala. Skoro pored svake je sijaset kafana (favorit na jednoj uzvisini, odakle puca pogled na plaze i pucinu, a relativno jevtina pica… sad naravno pojma nemam kako bih do nje stigla).