Parashuteri

Idemo sad fast forward do zanimljivog dela

>>> vau, voda je zaista tirkizna.. i neslana?? >>> otisci Zan Pol Belmonda! >>> sto je dobro vino! >>> danas nam je divan dan… >>> au sto je dobro vino… >>> hocu na divni karusel! >>> stvrn j dbr vn….. >>> krecemo se brzinom lobstera >>> kasnimo!! >>> nista, aj na sledeci voz. >>> Forli, Italija >>> hocemo do Stevana? >>> kola >>> Izola, Slovenija >>> sto je dobra medica.. >>> e, zvala Jovana, idem ja u Rijeku >>> autobus >>> Jinx : zar je stvarno dosao taaaaj daaan…. >>> Opatija >>> Rijeka.

PLAY.

Ja ocigledno kasnim jer su Jovana i taj lik nevidjeno nervozni i ne daju mi ni da se posteno pozdravimo, vec mi grabe prtljag, i zatim trcimo u pravcu luke. Aha, zurimo, moramo da stignemo na brod! Dolazimo do grupice ljudi, Jovana me predstavlja, na brzaka se upoznajemo, i ukrcavamo na nesto najvece plovece sto sam do tad videla, na Liburniju. Huk, brodski monstrum krece! "E da, pobrkala sam, ne idemo na Lastovo vec na Vis. Isto ti dodje." kaze Jovana.

Na brodu je vrhunska antiglobalisticka atomosfera, svi potpuno opusteni, familije spavaju po stolovima u bifeu, deca trce bosa, musava i rascupana uzduz i popreko, onaj vrti sipke s vatrom, ona vari u WCu.. Od Rijeke do Splita idemo celu noc. Mirno, nemam utisak da se uopste krecemo. Ovaj mrsavi iz nase ekipe je nesto kao jako fin, naslonili smo noge na gelender ka pucini, svira mi gitaru, neka luda mesecina, mo’s misliti, quelle romance! U neko doba se pakujemo u vrece za spavanje, mesta ima samo gore na palubi. Izgledamo kao gomila larvi. Vetar je hladan i nenormalno jak.. Moram da uvucem i nos u vrecu. Pored mene je mrsavi, umotan kao sardina. Kako je smesan..

U 6 je vec sunce toliko zapeklo, da smo se izlegli. Presedanje u Splitu na Petra Hektorovica. I ne znam tacno koji sat je bio kad smo stigli na Vis. U svakom slucaju, Jovana i ja smo bili zvanicni parasuteri, a ostatak ekipe je imao nezvanicno obezbedjen smestaj. A smestaj je ludilo – prastara vojna kasarna malo uz brdo, sa deset kreveta u sobi, zajednickim kupatilom, i zajednickim pacovom.

Palimo odmah na plazu. Posle one viseminutne dremke po brodovima, ja sam nevidjeno umorna, ali ne vredi gubiti vreme, ovde smo samo 3 dana. Idem ka plazi, i naravno, kako to samo kosmos ume da izrezira, u toj ostrvskoj nedodjiji, prva osoba koju vidim je drugar kojeg sam upoznala pre mesec dana na Exitu! Ovo je zaista mali svit, nema sta.. Dosao i on na festival. Videcemo se.

Plaža je mala i slatka, more bistro, sedim na usijanom doku, i ima nesto sto me cini nevijdeno srecnom, ne znam bas sta. Osecam se kao kod kuce. (bolje nego kod kuce.) Kuntam na plazi. U povratku u kasarnu, naravno uspem da zalutam, dodjem na pola puta do Komize na drugoj strani ostrva… Vratio me je nazad neki ludi matori kreten na motoru, kasnije poznat kao ludi matori organizator pomenutog festivala.

Taj festival, Otokultivator, preko dana je imao raznorazne radionice (glumacko/sviracko/plesno/akrobatske), a uvece neki muzicki program. Bila su dva stejdza, mislim da su se zvali Opaki i Naopaki, tako nesto. Jedan je otprilike kao pola baste SKC-a ili manji, a drugi kao pola sanka. I svako vece svirke. Prve (ili sledece?) veceri svira Neocekivana Sila od meni poznatih, ljudi mahnito djuskaju, svirka ih vozi, fenomenalna atosfera, poslednja stvar je Ruski gruv, i po zavrsetku Nemanja se pobedosno penje na bubanj- tron, tzushee se seku u kolektivnom transu.. J

U principu, nismo bili oprezni ili u dilemi apropo hrvatske gostoljubivosti, ili mogucih negativnih konforontacija. Nije bilo potrebe. Jendostavno, ne razmisljas previse o tome. Meni je to bilo prvo leto tamo, i ni za trenutak se nisam osetila nedobrodoslom (naprotiv!). Mislim, nismo bas urlali beogradski dijalekat na sav glas, cisto zbog starijih potencijalno narogusenih izbusicu-ti-gume likova. Ali sa mladima i mladjima je sve potpuno ok i normalno. Jednom je samo, prolazeci pored neke zaista kicerajski odvratne kuce sa pozalcenim patuljcima u vrtu, neko viknuo: " Jebote, bre, kakav je, bre, ovo zhasu!??!" Gospodin vlasnik gorenavednenog zhasua je blagovremeno izasao na prag. Sa puskom tandzarom.

Koliko nismo bili lenji, istrazivali smo otok. Ne secam se vise kako se zovu plaze, da li Plava ili Titova, sve bistre i savrsene, prepune jezeva, moras da pazis kako skaces i gde stajes.. Jednom, na putu ka nekoj od njih, parasuteri su seli na neku klupu sto gleda na luku, sunce i barke koje se valjuskaju. Sedele smo neko vreme, jele breskve, zagledane u tu divotu, svaka u svom filmu. Cutke smo podelile taj mali katarzicni momenat.

Od hrane se jelo iskljucivo: cokoladne napolitanke, hmeljoto (tako pise na meniju u kantini), i jednom cak i neke lignje na zaru. Od pica: prosek. mmmm…. Instant veselje. Covece..

Sledece veceri su svirali nase komsije sa sprata, juznoafricki bend Boo! sa pevacem koji lici na Igi Popa, a peva kao Farineli. Potpuno su bili genijalni, zovu svoju muziku monkey-punk, uz koji smo blesavo djipali, i na izriciti zahtev benda, umesto aplauza smo vikali : Buuuuu!! Mislim da su im sva izdanja samo lajv sa nastupa, nemaju nista studijsko, to im je fazon. I konacno, posle (ili pre?) njih bese moja ljubav na prvi ton, Lira Vega! Nikad nista slicno nisam cula!! Odlepila sam! Kupili su me odmah, svakom pesmom, na 1!! Nista nisam razumela, zvucalo je kao bantu, i bilo je savrseno.

Do kraja boravka, plesali smo uz neki predivni fank na minijaturnom naopakom stejdzu, pevusili Billie Jean i Femme Fatale, gubili se u nepoznatim pravcima, gasili pozare, prepustali se, sanjali, hrkali, gushtali..

U Splitu smo se rastali – parasuteri neocekivano u Dubrovnik, ostali u Beograd.

Mrsavi je ocekivano ostao na Visu.

STOP.

o daljim avanturama parasuter crew-a u sledecoj epizodi.