Mehiko

Naše proputovanje po jugu Meksika je trajalo mesec dana a započeli smo ga iz Meksiko Sitija koji je zbog svoje veličine, naseljenosti i ekonomskog značaja pomalo haotičniji od ostatka zemlje. Biti u gradu sa 26 miliona stanovnika u užem delu je svakako doživljaj i dovoljno je sesti na neku od prometnijih ulica kako bi se uživalo u njegovoj impozantosti. Muzeji nacionalne istorije i kulture, kuće Fride Kalo ili Lava Trockog, astečke piramide… za svakog po nešto. Lično, najviše uživam u razgovorima sa lokalnim stanovništvom što je ovde pomalo pretstavljalo problem jer retko ko govori engleski a naš španski se svodi na puno mahanja rukama i ponavljanja nekoliko fraza ali meksikanci su se pokazali kao jako srdačni i voljni da se upuste u naš nemušti govor. A da bi se pričalo o fudbalu, ultimativnoj temi u ovim krajevima, i nije potrebno mnogo. Na spomen Srbije, prva i jedina asocijacija je Bora Milutinović tako da čovek na pitanje odakle je, može komotno i da kaže Bora Milutinović, Davor Šuker ili već neko drugo fudbalsko ime koje predstavlja naše male zemlje u očima fudbalskih fanova. Meksikanci neće propustit priliku i da vas upute u lokalnu hranu i piće koja frapantno variraju od meste do mesta. Jedina konstanta su limun, so i čili a tekila je, u poređenju sa onim što Meksiko stvarno nudi, precenjena.

Flora i fauna, posebno na poluostrvu Yucatanu, je jako inspirativna za nekoga ko dolazi iz naših krajeva i prosto vas mami: lutanje džunglom, ronjenje u cenotama, kupanje u vodopadu ili jednostavno leškarenja na sitnom karibskom pesku… A kad se odlučite za susret sa civilizacijom tu su Maje. Stare Maje nisu bili jako uviđajne prema budućim turistima pa su sve gradili na vrhu piramida. Sagrade piramidu i onda na nju metnu tri izrezbarene ploče i to je onda Hram Sunca i tako 50 puta po lokalitetu i sad se ti pentraj na svaku gomilu kamenja kako bi vido šta su tu izrezbarili. Njihovi kolonizovani potomci su jednako zabavni. Tako recimo u Chiapasu koji važi za mesto prvog ustanka protiv neoliberalizma, moderne Maje veruju, pored toga da je zemlja kockasta i da je ovo peto i poslednje Sunce, da je sveto piće – kola! I to zato što kad popiješ istu ti podrigneš i tako oslobidiš deo duše. Dakle likovi koji idu u crkvu sa piletom i flašom Coca Cole su prva iskra antiglobalizama. I kako onda ne voleti ovo mesto?

Kolonijalni uticaj se oseća i u arhitekturi koja neodoljivo podeseća na mediteransku što zna i da iritira jer svakog časa očekujete da ugledate more iako ste stotinama kilometra udaljeni od njega. San Cristobal je najlepši grad u tom pogledu a sladokuscima preporučujem Oxacu. Chitzen Itza je najočuvanije utvrđenje Maja ali toliko turistički posećeno da nije vredno skretanja sa rute. Meni najintrigantniji lokalitet je u Palenqueu pa ga stoga svim srcem preporučujem. Glavno prevozno sredstvo, barem na jugu, su autobusi koji su jako komforni ali to kompenzuju vozači koji, suprotno uobičajnoj slici meksikanaca, jako žustro voze i ispod časti im je da koče u krivinama. Ali i nama se žurilo, do sledeće destinacije, nove hrane, drugačijeg pića i uvek veselih meksikanaca…