Jugo de pina con leche

Posle kraćeg razmišljanja pada mi na pamet samo: Da li si ikada probao "jugo de piña con leche"? Zaista mislim da onaj ko nikada nije popio ovaj hladni napitak od ananasa sa malo mleka ne može da sudi o životu na zemlji u potpunosti pa stoga ni da se ubije. Ta misao me posle duže vremena vraće na desetodnevno proputovanje Dominikasnkom Republikom. Priča mi cimer kako mu je pre neki dan stručnjak za riblju čorbu satima pričao o istoj a onda na pitanje šta je potrebno da bi čorba bila ukusna rekao "da si gladan i u dobrom društvu". To je to, dao bi se ananas iscediti i u Beču ali nikad ne bi imao ukus kao onaj popijen na karibskom ostrvu međ ljudima sa osmehom na licu, ritmom u kukovima i pre svega drugačijim odnosom prema životu.

Već prvo veče u Santo Domingu smo se skontali sa lokalnom ekipom koja nas je odvela na trg gde se okuplja i staro i mlado. Dominikanci uglavnom ne izlaze u klubove već iznesu radio ispred kuće i uz domaći rum plešu i vesele se. Plešu kao da je to najprirodnija stvar na svetu i smeju nam se što se mi ne usuđujemo, a mi onda krišom, pomalo povučeni, tek posle puno ruma, pokušavamo da ih oponašamo. Na trgu se igraju domine sa publikom na čijoj brojnosti i predanosti bi pozavideli i mnogi srpski fudbalski prvoligaši. Tu je i lokalni pijanac, bivši cirkusant, koji i pored sve količine alkohola uspeva da balansira na dasci postavljenoj na flaši a potom razbija flašu o glavu. Samo nas ta scena unznemirava pa otkupljujemo sve flaše od njega ali uzalud, on pronalazi nove. Ima stvari u koje se ne treba mešati. Upoznajemo neke nove ljude koji nas vode na drugo mesto a potom satima voze po gradu dok mi pokušavamo da se setimo gde nam je hotel.

Većina ljudi dolazi u Dominikansku Republiku zbog seks turizma i to je ujedno i najtužnija stvar u vezi ove zemlje. Videti prelepe Dominikance kako plešu sa debelim i ružnim turistima iz Amerike ili zapadne Evrope za šaku pezosa je prosto bolno. Nama bi poslali kurve u hotelsku sobu pošto je pretpostavka da smo zato i došli, a drugo veče nas je turistički vodič u Boka Čiki, kog smo pokupili ispred nekog dragstora, a koji svoju dužnost obavlja revnosno, bez nadoknade i u sred noći, odveo u javnu kući iako smo mi bili izričiti da to ne želimo.- Pa niste valjda pederi- Nismo- Devojke su lepe- Jesu- Pa šta je problem?- Principi- Šta?- …mi smo studenti, nemamo para.- Samo im recite da ćete platiti sutraIpak odlazimo na plažu i na najsitnijem pesku čekamo jutro. Naš turistički vodič se popeo na drvo i koliko mi znamo tamo je još uvek.

Sledeće veče ponovo provodimo u Santa Domingu sa našim dominikanskim prijateljem i njegovom porodicom koja svoje okupljanje proslavlja, a kako drugo do, sedeći na trgu i ispijajući rum. Potom odlazimo na obližnje parkiralište gde se mladež okuplja oko kola iz kojih trešti muzika. Koliko kola, toliko i različitih muzika. A da ovo nije samo zabava siromašnih ubeđuje nas ozvučenje u kolima sa slike koje bi komotno moglo da posluži i za osrednje posećeni koncert. Ipak, odlazimo na trg gde pronalazimo stare poznanike i sa njima provodimo ostatak večeri, uz domine i cirkusanta naravno.

Ostatak vremena u Dominikasnkoj Republici smo proveli obilazeći mesta na moru, što po jugu, što po severu: plaža, palme, rum, mafu, dobronamerni Dominkanci – lepota prirode, ljudi i trenutka. Na kraju našeg putešestvija upoznajemo i Zemunca koji je tu došao pre 10 meseci kao turista i ostao da živi. I kao što se "jugo de piña" može napraviti u Beču, može se i živeti negde drugo ali teško kao ovde.